Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио.

Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је и спрема се.

Усправљам се и гледам у прво јутарње свјетло, које допире кроз врата од кухиње и хвата метар ходинка. То је једино свјетло које улази у ходник и разбија потпуну таму. А, та тама је иста и по дану и по ноћи. На свим другим прозорима поставњене су жељезне плоче и греде. Само је у кухињи жељезна плоча до пола прозора и улази то мало свјетла.

То нам је свјетло већ данима једини контакт са вањским свјетом. Додуше и балконска врата у дневном нису заштићена, али на њима је спуштена ролетна, да не виде кад се хода по стану.

Пуцњава и рафали у даљини је све што се чује. Видим и бураз је будан. Протеже се. Сконта да сам будан, па ме упита. -Бојане колико је сати? Протегох се и ја гледајући једва будног бураза и рекох му. -Негдје око пола седам, чим је мама устала да се спрема.

У том уђе мама у ходник са упаљеном свијећом, одмјери нас. Затвори врата од малог ходника и рече. -Устали сте дјецо, граната вас пробудила. Саге се и оном свијећом упали импровизовано кандило у филџану на полици плакара са огледалом. Огледало појачава свјетло и то кандило се гаси само кад спавамо.

Усправи се мајка, те као и свако јутро прије већ што оде у полицијску станицу одржа нам говор. -Не излазите из ходника, само на брзину које дрво у шпорет убаците и бјежите. Имате конзерве Икара и ону рибу, па поједите ако можете. Измислићемо нешто кад дођем с посла. Окрену се према вратима. Узе ципеле и обу се. Онда се усправи и погледа у нас двојицу, па рече. -Данас би и тата требао са линије доћи. Не нападају има неколико дана и редовне су смјене. Па ако не можете оних конзерви, нек вам уштипке направи, кад дође. Поткувала сам хљеб. Љубим вас и молим те Бојане, не ходајте по стану. Чувајте један другог.

Узе ташну и истрча из стана, а ми остасмо да ослушкујемо и бројимо до 80. Толико мами треба да претрчи до станице. Знамо то одавно. Сконтали смо, јер у три излази са посла, а кад трчи, дође док се изброји до 80. Избројали смо. Ниједна граната није пала и лакнуло нам је.

Устао сам и ушао у кухињу. Узео Икар и отворио. Помирисао га и оставио. Јутро је и страшно смрди. Чекаћу да још огладним. Стресох се кад помислих да ме исто чека. Можда га мајка с луком упржи. Вратих се у ходник и сједох поред бураза на развучен двосјед. Намјестих се, па му рекох. -Данас нећемо ни распремат, нека двосједа овако развученог, свакако нећемо помакнут из ходника. Ко да гледам да ће пуцат читав дан.

Окренух се зиду и легох. Ухвати ме нека туга од оне глади и мириса који удахнух из конзерве Икара. Почех замишљат прољеће и мир. Сав се некакав распилавих и развукох се по двосједу. Никакав сам и назор покушавам да заспем већ сат времена. Спавање је једини лијек за овакве дане.

Расанише ме експолозије ракета из ВБР-а и оно њихово шиштање. Бураз се поред мене скупи и главу на кољена стави, па ми рече. -Само их 9 паде. Јуче кад су прве испалили пало је 13. Хоћемо бројат данас гранате, ал да се замјенимо. Ти број њихове, а ја ћу наше. Усправих се и ја. Погледах га некако јадно и одвратно, па му рекох. -Ма број шта хоћеш. Јебале те гранате. Има мјесец само гранате бројимо, да бар хоће струја доћи. Полудићемо од досаде.

Ушутисмо се и поново се загледах у ону свјетлост из кухиње. Тишина потпуна и понекад је само поремети понеки рафал.

Чују се кораци у хаустору. Неко иде у војничким чизмама. Залетих се на шпијунку, али врата се прије отворише. Уђе стари и с врата рече. -Добро јутро момци! Јесте слушали мајку? Загрли нас и изљуби, а ми рекосмо да смо слушали. Остави пушку и скиде опасач са бомбама и ножем. А нас двојица ухватисмо отварат торбу. Стари нас тужно погледа и рече. -Нема ланч пакета, нису нам дјелили.

Прође у дневни да остави вјетровку, те само што уђе бровинг сасу кратак рафал по читавом дневном боравку. И то кроз она врата балконска, што немају жељене плоче. Стари залегну. А ја се дрекнух. -Тата јеси добро? А он на кољенима и смијући се улети у ходник. -Пуца јебо мајку своју. Ено, издера метком регал и слупа оне украсе. Није ни 30 цената од мене ударило. Замало ме не уби, а нисам ни честито ушао у стан. Еее, јебо мајку, ако се зна ђе горе, дал’на линији или у стану? Усправи се. Ослушну и врати се у дневни да види, да шта не гори. Метак зна запалит стан. Отвори регал и избаци кошуљу од метка и два челична зрна. Махну руком да је расхлади, јер је врело зрно узео.

У том звони телефон и сви претрнусмо. Горе справе од телефона кад падају гранате нема. Неком се нешто десило. Страри се јави, а ми уши напесмо. А он само упита. -Гдје то што је дошло? Климну главом и рече. -Ето ме, претрчаћу. Спусти слушалицу и рече нама двојици, -Идем до маме, неки пакет стигао, Идем док нису опет гранате почеле. Ми се згледасмо и почесмо да бројимо до 80.

Поново ништа не пуца осим што се чују рафали негдје на линији. Миљан рече. -Он је бржи од маме, њему треба 70. Избројасмо и у истом моменту на ноге устасмо. Прође ме и она туга и неровоза. Заборавих мало и да сам гладан. Помислих можда нам је неко нештио послао. Али, брзо ме попусти та помисао, јер сјетих се да су мале шансе да нам неко нешто пошаље. Нико познат није ишао у Србију. Пуца се мјесецима и нема одсуства. Мада никад се не зна. Можда нам је стварно неко пакет послао. Низале су се мисли да се на крају прекрстих и замолих Бога да је пакет.

Наслонисмо се на врата и ослушкујемо. Чекамо да се отворе врата од хаустора и да чујемо кораке. Минута као година. Ем чекамо пакет, ем бринемо за старог, јер пуца читаво јутро. Одједном чујемо врата и кораке. Бураз отвори врата и обојица провирисмо. Видимо старог носи велики картонски пакет. Угледа нас и насмија се, па нам рече. -Кум Ђуро посло пакет, нема шта нема. Има 15 дана да не окусите Икара. Спусти пакет на под у ходнику и смије се сав срећан. А ми га раскопасмо у секунди. Шунка, сланина, суво месо, тегле домаћег пекмеза, слаткиши, двије велике чоколаде.

Смијемо се бураз и ја као двије будале. Радост и пун нос мириса. Гужвамо папир у који је умотана сланина и миришемо га. Стари се већ враћа из кухиње, носи даску за месо, нож и хљеб. Ми и даље ровимо по пакету. Нађосмо писмо. Бјела коверта. Узех га и окренух. Видим пише за Бојана и Миљана. Отварам га, а бураз се намјести иза мене да читамо. -Бојане и Миљане надамо се да сте добро. Пожелили смо вас и мислимо на вас. Недостајете нам и волимо вас. Нико вас није заборавио и сви вас поздрављају. Воле вас Јелена, Дејан и читаво друштво.

Погледах и видим, потписали се сви са којима смо се дружили у она два и по мјесеца избјеглиштва у Омољици. Одједном ми сви ликови те потписане држине пред очима прођоше. Заигра ми брада. Али очи с писма не силазе. Помислих, да је кум рекао Јелени и Дејану да их све скупе.

Почеше ми сузе. Бураз ми га узе из руке и поче да чита на глас. Дрхти му глас. Престаје да чита и плачемо обојица од радости.

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Још телефони са Србијом не раде. Никог мјесецима чули нисмо. Онда се запитах како ли се кум снашао и послао нам пакет? Бураз прекиде тишину, погледа у тату и рече му. -Ми имамо најбољег кума на свијету! Кум Ђуро је најбољи кум на свијету!

Стари нас гледа. Помилова бураза и слише му се двије сузе низ лице. Насмија се Миљану и рече. -Кум је велика људина и воли вас пуно. А доста суза и радовања, хајде да једемо. Склописмо писмо и остависмо га на наткаслу, те растрљасмо сузно лице. Па онда навалисмо да се гостимо. А бураз гласно кроз смјех рече. -Ја ћу прво чоколаду, нисам је појео како смо дошли из Омољице!

А ја само помислих какав дан, није још ни подне и зграбих руком први комад шунке коју одреза стари, те добацих буразу. -Једи шта хоћеш, све је наше!

Извор: Бојан Вегара – Фејсбук страница

Од истог аутора:

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим