Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

Богу душу, Бог је неће..

Данима су падале гранате. Није било струје и воде. А још од средине октобра осим риже и хљеба нисмо ништа друго уста ставили.

Тог јутра нисам могао да једем рижу. Повраћало ми се од ње и нисам могао ни да гледам у њу. Рекао сам мами. -Ја ово не могу да доручкујем, гади ми се. Трпићу до ручка, а можда буде данас и следоваље у Црвеном Крсту.

Мајка је само раменима слегла, направила неку тужну фацу и рекла. -Немам ништа друго, а ти ако не можеш трпи глад. Отпухно сам гласно, узео импровизовано кандило направљено од разрезаног чепа, вате и филџана, упалио га и узео да читам књигу.

Јер у ходнику је увијек био мрак.

На прозору са којег је могла да дође свјетлост биле су жељезне греде, да граната не би улетила кроз прозор, или меци од бровинга.

Бураз је превртао карте и играо пасијанс. Знао сам да замишља жеље играјући тад досадни пасијанс, пошто му је тетка рекла, да ако се отворе карте испуниће се жеља.

Посматрао сам га и упитао. – Које жеље данас замишљаш? Најбоље да замислиш, да буде сљедовање, да се ко људи наједемо. Бураз се насмија и рече. -То сам и замислио, а ти помакни те ноге да не паднем са двосједа и примакни то кандило да и ја видим.

У томе неко покуца на врата и мама рече да је слободно. Уђе комшиница Сњежа и рече. -Рајка изгледа да дјеле сљедовање, ено вуку у циварама, сад сам с прозора видила. Оставих књигу, брат остави карте, а мама оде да узме из собе колица за кофере. Врати се са њима и рече. -Идем ја са комшиницом до Црвеног Крста, Бојане ти понекад провири са балкона идем ли, да ми помогнеш и молим вас не свађајте се и ако запуца идите у купатило. Како то рече, тако и изађе из стана.

Ми се узвртишмо и одма уђосмо у нашу собу, иако нам је то било забрањено, али кад нема маме то нисмо поштовали. Извиривао сам свако десетак минута на балкон да видим иде ли мама, али и због тога јер ме хватао страх за маму, пошто бровинг пуца читаво јутро. Виде да има људи више већ другим данима и пуцају.

Поглед са балкона је бацао таман до подрума зграде у којој је Црвени Крст и видио сам да нема маме испред. То ми је мало олакшало, јер бар је унутра, ако почну да падају гранате безбједније је. Прошли мјесец су бацили гранату пред врата Црвеног Крста и ранили неколико људи. Кад сам изашао трећи пут, видио сам маму како вуче колица и носи врећу на рамену. Излетио сам као луд из стана. Срели смо се на ћошку зграде и унијели храну у стан.

А онда смо попут хијена бураз и ја почели да распакујемо кесе, да видимо шта има. Брат је зграби неки суви кекс, а ја фета сир. Обрадовао сам се том данском фета сиру као печењу. Отворио га и почео да једем. А мама ми рече. -Полако Бојане, то је слано и јако. Ниси данима јео ништа осим риже, позлиће ти. Само сам махнуо главом и рекао јој. -Дај бона мајка пусти ме. Чекамо има двадесет дана ово и сад ми не даш да се наједем.

Она само слегну раменима и рече. -Једи, само ако те стомак пресјече не кукај! -Добро мајка, неће ми ваљда присјест? Рекох јој то и прионух на онај сир. Јео сам га у почетку са мало хљеба, а онда онако самог пуном кашиком. Појео сам скоро читаву килу прије него ми мама оте кашику и сир, те се издера. -Па јеси ли нормалан, како си толико луд? Ока нећеш склопит ноћас, а и што брату не остави?

Не би ми право, јер остало је сигурно још три пуне кашике сира. А онда рекох. – Па има још једно паковање, а и ено видиш, да ни он мене не нуди кексом. А онда се задовољно извалих на двосјед у ходнику и отех буразу који кекс, да засладим. Мама донесе по криглу сока у праху, који је био у сљедовању и гозба се приведе крају.

Некад у томе почеше да падају гранате, а ми побјегосмо у купатило. Ја у каду, брат на шољу, а мама на канту за прљав веш. Попалисмо кандила и почех да читам 7000 Дана у Сибиру, коју сам већ данима читао, можда и мјесецима. Замолио сам маму да донесе флашу воде. Она донесе читав канистер, али ме замоли да не попијем све, јер пуца и по другу не можемо до зоре. Напих се, али не поможе ми пуно тај цуг, те наставих наливат се.

Ту смо провели дан, а са првим мраком смо се вратили у ходик и поспали. Некад око поноћи пробуди ме бол у стомаку. Мука ми. Повраћам као отрован.

Пробудих маму и рекох. – Није ми добро, мука ми. Сигурно је онај сир био покварен. А мама се иза сна тргну и рече. -Фино сам ти рекла, не једи толико, али никог ти никад не слушаш. Повраћај, јеби се и не буди брата! А онда устаде, донесе ми лавор и стави чај.

Мени из минуте у минут би све горе. Богу душу, Бог је неће, како би се рекло. Мама ми направи чај од нане. Попих га, а онда ме ухвати пролив. Остатак ноћи проведох на шољи, са све лавором међу ногама.

У нека доба уђе мама и батерију ми упери у лице и рече. -Дехидрираћеш будало, узми и попи тог чаја! Одбрусих јој дрско. -Попусти ме жено драга, видиш да сам једва жив! А она се окрену, па ми завали шамар, те рече. -Хоћеш мало сира, јебем ли ти мајку луду? Нико од тебе ока није склопио, а, ево, скоро је зора. Знаш ли да си канистер воде попио јуче? Требам и погинут теглећи теби водурину!

Окрену се, узе канистере и оде по воду. А ја се наслоних на зид и од хује као да ме попусти стомак. Знам само, да кад се вратила мајка, да ме пробудила и рекла. -Обриши се будало и иди у ходник лези и да знаш за доручак ти је сир.

Како то рече, мене ухвати поново мука и у онај лавор изригах све из себе.

(Написано у априлу 2023.)

Извор: Бојан Вегара – Фејсбук страница

Од истог аутора:

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим