Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Naši su napredovali i gledali smo kroz dvogled kao muslimani bježe onim Igmanskim putem u kolonama. Pričalo se, da nam treba 500 metara da se spojimo sa Đeneralom i da je to kraj rata.
Mama samo što je izašla iz stana i otišla na posao, a mi ustali i molili se Bogu.
Neko zalupa na vrata i prekidoh molitvu. Buraz osta u sobi da se moli, a ja otvorih vrata. Ispred stoji baba sva zapuhana i rekoh joj:
-Odkud ti baba ovako rano?
-Ma jutros naišle Munje, svratio Vlado da vidi đeda i odoše na Igman.
Reče baba i prođe u hodnik i sjede sva uspuhana. Briše znoj i puše od debljine. Sastavih ko iz topa na babu.
-Pa šta kažu baba, hoće se radit danas Igman?
Baba me pogleda i kaže.
-Hoće, dolazili su sa prage da nam kažu da siđemo, zato sam i došla, a đed je os’to ne može stoku ostavit.
-Trebala si ga povesti, slabo čuje i ne čuje kad oko njega zviždi, nek se vrati kad prođe akcija.
Baba me pogleda, obrisa zboj sa lica i reče.
-Ma govorila sam mu, samo me iznerviro, rekla sam mu da pusti koze i ide sa momcima u Igman, kad se već ne boji.
-Ma šta se imaš nervirat, znaš da bi prije poginuo, već životinje gladne ostavio. Rekoh babi i razvukoh usne od smjeha, jer znao sam da je đed namjerno nervirao samo da ode kod nas.
A baba se nadoveza. -Goni ga u klinac, priča od jutra kako je s Vladom u robijo i kako ga je savjetovao da radi gimnastiku da se ne ukoči, kad su ih lani kod kuća pohvatali Turci.
Onda se navio, kako je red da se taj zulum turski naplati. I on se nešta kurcobeca onako star. Toliko mi je živac dig’o, da sam mu rekla, što onda umjesto Vlade ne ideš Drago, već ketiš kući, a momak ode u Igman?
Obrisa znoj sa čela pa odjednom tužno reče. -Ne bi ni ja došla, već nakupilo se jaja i sira, a pucaće ovih dana niko ne može doći.
Gledam u babu i smijem se.
Uđe i buraz i baba ga ljubi. Smije se i on. Čuo je u sobi šta baba priča. A mi se uvijek smijemo babi i đedu dok se skoro stalo peckaju i prepiru. Meni u glavi samo misao kad počinje ta akcija na Igman. Ovih dana se priča da Đeneral ide od Trnova. A na dnevniku sinoć je bio snimak kad je vojska ušla u Trnovo. Vidio komšija na televiziji negdje gdje ima agregat vojvodu Slavku Aleksića da je sa svojim u Trnovu i nada se da će za koji dan se srest na Malom polju sa njima i sa Đeneralom.
Meni sinu u glavi da to moram gledat. Izvukoh iz plakara dvogled i šljem, te polako babi iza leđa izvukoh se u dnevni boravak. Prozor zatvoren čeličnim gredama bi bio idealan za sa njega posmatrat, sav se Igman sa njega vidi. Zbog greda ne vidim ništa. Pomislih da kad padne Igman grede skidamo.
Provukoh se na balkon i legoh. Balkon je ozidan nekih 30 centimetara od poda i tu nađoh zaklon. Dvogled okrenuh usprevno i jedan kraj provukoh kroz rupu od gelera na balkonskoj ogradi od armiranog stakla i počeh osmatrati na jedno oko.
Ne prođe ni par minuta, a od Golog brda kanonada granata zasu sve do Stupnika. Grmi i trese se sve od udara granata. Vidim kroz dvogled ogromne dimne pečurke od haubica. Vidim sjevanje i kako leti drveće. Prvi put vidim takvu silinu artiljerije da kamen na kamenu ne ostavlja. Igman je sav u dimu i već dobrih dvadeset minuta traju udari i sve je jači rad naše artiljerije.
Vidim kroz dvogled sjevanje u svakoj sekundi i stjene koje lete. U meni sve od sreće igra i sjetih se da je tata govorio, da dok ne bude jedinstvene komande i dok svu artiljeriju ne usmjere u Igman, biće ga muka uzet. Pomislih, to je to i da ovakav udar niko preživit ne može.
U tom me baba poče dozivat. Ćutim i ne javljam se. Tek je skontala da me nema. Namjestih šljem od pomisli da će sad početi padati granate po nama. Odmazda je uvijek po nama u centru. Okrenuh se na stranu, malo uspravnih i prekrstih se. Pokupih se onda sav u klupko da sam što manji i nastavih posmatrati na dvogled bitku.
Baba me traži po stanu i doziva. U tom se otvoriše bakonska vrata i ugledah majku iza sebe. Nabi me nogom onako skupljenog i reče.
-Mrš odavde idiote, hoćeš da pogineš? Počeh četveronoške bježat prema vratima, a ona me još jednom udari u dupe nogom i zagrmi.
-Ti si Bojane sve mjere prešao, ti si zreo za svezat na hodniku! Sreća vratiše nas s posla iz stanice, pa sludio bi babu idiote!
Uletih u hodnik i vidim namrgođenu babu i buraza kako se smijulji mojoj ludosti. A majka uđe i nastavi mi borozat i prjetit. Znao sam da će me reći tati i da bi mogao ozbiljne batine dobit. Malo mi to odvrati misli od Igmana.
U tom poče i granatiranje. Lupaju i muslimani, ne žale. Jedna za drugom granate padaju i VBR ore po centru.
Svi se sklupčašmo i svima se face uozbiljiše. Ćutimo svi i slušamo detonacije. Jedna sastavi pod sami prozor i sve nas prodrma. Odjednom pogledah na sat i vidim da je 10 sati. Dohvatih bateriju koja se mogla dopunjavat i počeh da prespajam žice. Moram čuti vjesti na Radio Ilidži, tu će 100% javit da je pao Igman.
Upalih radio, a komšija Nedeljko Zelenović svojim prepoznatljivim glasom reče. -Dobar dan dragi slušaoci, Igman je pao! Ustasmo na noge svi. Grlimo se i ljubimo. Babi pune oči suza i sve me steže uz sebe od radosti. Stade i granatiranje i čuje se vriska i dreka, ali ovaj put ne od tuge i žalosti, već od radosti.
-Ljudi palo Golo brdo, Stupnik i Obeljak! Prodera se neko sa prozora, a neko mu odgovori. -Naši su sišli u Babin do na Bjelašnici, Turci bježe!
Baba sva radosna sjede i poče da priča krajnje podrugljivo o komšijama muslimanima. -Oni se boje četnika iz Igmana i s one strane Bjelašnice, ko i u onom ratu, nisu mi jednom rekli dok muške nisu od kuća pokupili i zatvorili, Milko ako četnici dođu od Bjelašnice mi ćemo kod tebe bježat.
Uspravi se i ruke na kukove stavi. -Joj kako bi volila da je ovo bilo dok me niste razmjenili, samo da ih vidim kako se kupe, e jesu se junačili, pas i majku jebo!
Mi se smijemo babi i buraz veselo skače i govori kako će kraj rata i kako će se moći napolje pred zgradu sad kad ne puca broving sa Stupnika.
Počeh da okrečem stanice na radiju, da čujem šta muslimani kažu i rekoh burazu. -Sad ćemo tatu ubjedit da skine grede sa prozora, moćemo gledat kad praga tuče i kad tata krene kući sa položaja na Tinovu.
Mama u nas pogleda i reče. -Nije kraj rata da se tako veselite, pregovori neki traju i samo Boga molim da ne zaustave ovu akciju. Ako Igman uzmemo čitav, kraj će rata, a ako zaustave ovu akciju potrajaće rat!
Prećutašmo smo joj svi i nedadosmo da nam pokvari raspoloženje.
Malo nakon toga dođe komšija i priča sav oduševljen kako je bilo na Igmanu. Kako je artiljerija odradila posao, kako si upali Ilidžanci na Golo brdo, a naši na Obeljak i Stupnik i to bez gubitaka. Pobjegli Turci glavom bez obzira. Radostan komšo ko malo djete nam sve to ispriča.
Ali i on na kraju reče, da ga je strah pregovora.
Nismo mi djeca strahovali od pregovora i vjerovali smo da će Đenaral za koji dan preko Igmana doći u Hadžiće.
Čitavu tu noć i još par dana svi su bili u euforiji i bukvalno se kraj rata mogao namirisati. Naši su napredovali i gledali smo kroz dvogled kao muslimani bježe onim Igmanskim putem u kolonama. Pričalo se, da nam treba 500 metara da se spojimo sa Đeneralom i da je to kraj rata.
Kružila je priča da su u Sarajevu muslimani po noći pisali grafite POTPIŠI ALIJA DA JE KO AVLIJA!
A onda su javili da zbog pregovora sve staje i sve se prekida. Čelične grede su ostale na prozoru. Euforija je nestala, a rat se nastavio i u nas se uselio strah od pregovora.
Taj strah nas nikad više nije napustio.
Napisano u avgustu 2023.
Od istog autora:
Bojan Vegara: NIJE MALA NAŠA MUKA
Bojan Vegara: HLjEB ZA PREMJESIT
Bojan Vegara: NAJMLAĐI LOGORAŠ SILOSA
Bojan Vegara: Logor Silos – sarajevski Aušvic
Bojan Vegara: NISAM NEŠTO AL’ SAM SRBIN
Bojan Vegara: BROVING I ČOKOLADA
Bojan Vegara: GLADNE OČI I FETA SIR
Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU
Bojan Vegara: RECI ĆAĆI DA TRAŽI KAMION
Bojan Vegara: MITIG NA KRAJU RATA
Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN
Bojan Vegara: MUJICA I BROVING
Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike
Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije
