Ко је крив?
Трагови нашег постојања на просторима прњаворског краја полако нестају. Однос какав показујемо према културно-историјском насљеђу се не може пронаћи код ниједног другог народа. Непостојање културе памћења и затирања сопствене историје сваким даном бива све више изражено.
Закон о гробљима донесен прије неколико година, који прати и преписује чланове из Закона какви се доносе у земљама у окружењу, усмјерен је на уништавање културно-историјског насљеђа и културе памћења. Закони се не доносе према хришћанским начелима.
Прњаворско комунално предузеће, које би требало да води бригу о гробљима, позивајући се можда на нове законе, ако уопште дјелују у складу са члановима Закона о гробљима – а знамо да то не раде, већ годинама уништава и скрнави гробна мјеста и надгробне споменике најстаријих становника прњаворске вароши. Гробови се прекопавају и парцеле продају углавном имућнијим грађанима, а споменици завршавају ко зна гдје. Нажалост, ово није пракса само у Прњавору, али да не прелазимо наше границе.
Скрнаве се и прекопавају гробови првих становника Прњавора, људи који су ову варош подигли и изградили: свештеника, племенитих трговаца, учитеља, честитих православаца, задужбинара и добротвора Српске Цркве и просвјете, устаника и јунака и многих других. Уништавају се гробови људи који су нас задужили до краја свијета и вијека.
Питање које се се поставља свима – заслужује ли свако имати вјечно почивалиште гдје ћемо чекати свеопште Васкрсење?
Ко то и у чије име данас прекопава гробове људи који су између осталог, били и задужбинари и поклањали Цркви и своме роду сву своју имовину, па и земљиште за гробље? Зар ти људи не заслужују да имају барем свој гроб и скромни крст, дугујемо ли им барем толико?
Гробове кроз историју нису скрнавили ни гонитељи Цркве и незнабошци, нису их дирали ни турски окупатори, а поготово аустро-угарски окупатори. Овдје гробове нису скрнавили ни хрватске усташке власти за вријеме највећих прогона и страдања српског становништва у новијој историји, али то раде они који би требали да их чувају и уређују. Гријех чинимо сви ако гледамо благонаклоно на све то а ништа не предузимамо. Заборавили смо на светињу српске жртве и гробове предака.
За крај, поновићу по ко зна који пут запис Н. Кољевића:
„Гроб је наш први и посљедњи завичај, наша прва светиња и задушничка црква. А огњиште је наша отаџбина, прије него што и постадосмо народ и створисмо своју жртвену историју. Зато Србин не да своја гробља и мучилишта, зато ће довијека да брани своја огњишта и уз њих усправљена, небески топла наша светилишта.“
P.S.
Дио споменика данас лежи бачен на дну нове гробљанске парцеле.