Опет поче комешање, провлачим се према вратима и добивам потврдне одговоре на питање да ли се улази у влак за Бјеловар. Зима ми је, дрхтим, цвокоћем. Имам добар капут, али испод њега је само капутић

Ту је много свијета. Највише је жена, али има и пуно дјеце. Хладно је и пропадива некаква солка – киша, као и претходних дана. Нитко није вани. Нетко ми је објаснио да у оној канцеларији

Негдје око 14 дана послије мог доласка у сапунару, чистио сам прашину у муњари кад ме позва Жига: „Мишо, дођи овамо”. Код њега је био логорски редар Душан Кецо кога сам познавао као редара. Протрнуо

Сваки се настоји некако прогурати до оне решетке при врху вагона која једина омогућује некакву измјену зрака извана и ужасног смрада у вагону. Тко то успије, одмах изговара то злослутно име – Јасеновац. Поче нагуравање

Затворише врата. Спустише ону тешку резу. Она је стравично треснула у своје лежиште, врло гласно јер је у вагону владао мук, као да никога нема. Касније је некако избројано и установише да нас има 81

Наш све безнадежнији положај и пуна неизвјесност наметали су нам најцрње слутње. У испрекиданом сну, у тим, у сваком погледу, непримјереним увјетима одагнасмо и ту ноћ неизвјесности. Многи детаљи су остали незапамћени или су остали

Нетко није предао све куне, него их је површно закопао у суху, тврду земљу. Не знам како, углавном, усташе су то нашле. Са балкона Соколане усташа Рици упозорава све да се јави или пронађе онај

Након два дана и ноћи на шталском тавану, стари Јарослав Трегнер рече мами да више не можемо бити код њих због тога што они не желе за нас одговарати. Тог јутра, већ је свануло, у

Мама ми је рекла да ујутро рано отјерам краве у ливаду и да се вратим предвечер јер је боље да сам што мање код куће. Цигани су изнијели глас да су из Сталовице све поубијане

Кад смо нахранили краве, отишли смо Трегнеровима на таван. Сна није било. Кад није било воде, жеђ смо, тих врућих септембарских дана, гасили крушкама, које су ставили у жито за зиму. У заход се ишло

Сусрећемо куму Милку Прицину и њену свекрву, Анђу Маљковића, њену маму и оца, који води два дјечачића Козарчана, сваког за једну руку. Ту је и Тина Груберова и њена мама Милка, Сока Врањешова и још

Ускоро стигоше усташе и у некаквом строју-групи пролазе тротоаром испод наших прозора, ми гледамо. Међу њима је Фрањо Јозинг. Некоме одговара, довикује: „Идемо право у Гаково” (српско село у дубини Билогоре). Сад се опет повећао

Код куће смо остали моја сестра Јованка, Маријан и ја. Пошто је Гојило још горјело гледали смо ту свјетлост у даљини и чекали да се мама врати. Вечер је одмицала, а ње нема. Ослушкујемо иду

Маријан каже да је у Грубишно Поље, у варош, дошло доста домобрана и усташа. Ми одмах мислимо да ће нас отјерати у логор. Јошко Шимуновић прича шта му је све о покољима Срба у Херцеговини

Сингерових, као извора новости, сада није било. Њих су дјелимично замијенили Словенци који су становали у кући лугара Дане Шегића. Господин Станко је био професор, а госпођа Аница учитељица. Овдје нису били запослени. Углавном су