Blajburg, polemika

Deo polemike o komemoraciji u Blajburgu koju su Karl Peter Švarc i Vesna Knežević vodili na stranicama austrijskog lista „Prese“

Po obrazovanju istoričar, po profesiji novinar, Karl Peter Švarc (rođen 1952. u Vilahu, austrijska Koruška) bio je dugogodišnji dopisnik iz istočne i jugoistočne Evrope za austrijski dnevni list Prese i nemački FAZ (Frankfurter algemajne cajtung). Između 1996. i 2000, u vreme drugog talasa raspada Jugoslavije (prvi talas 1991–1995), Švarc je radio kao zamenik glavnog i odgovornog urednika spomenutog austrijskog lista, što mu je osnažilo poziciju i bliskog praćenja događaja i uticaja na javno mnjenje nemačkog govornog područja.

Njegov komentar objavljen u listu Prese 17. 5. 2018. nudi tačno onu vrstu argumentacije kojom se organizatori blajburškog skupa pokrivaju još od prvih dana „slobode“, što će reći od proglašenja samostalne Hrvatske 1991/92. – da je to opelo za mrtve, koje treba ostaviti na miru, jednako kao i mrtve kojima se ono poje.

U tekstu se nalaze i neke direktne materijalne greške, na primer, autorova tvrdnja da nikad nijedna istaknuta osoba sa hrvatske socijaldemokratske levice nije prisustvovala komemoraciji na Blajburgu. To je, međutim, manji problem. Švarcov tekst je paradigmatski za onu školu mišljenja koja, dok prebire po sitnim žicama hrišćanskog milosrđa, namerno zatvara oči pred modernom upotrebnom vrednosti blajburškog skupa za revizionistički pokret što aktuelno tutnji Hrvatskom.

Sličnih komentara ovde ima, iako oni ne predstavljaju većinsko mišljenje. Ovaj je izabran samo zbog loše prikrivene agresije, prominentnosti medija u kom je objavljen i profesionalnog ugleda autora. Pažljivi čitalac će primetiti – nisu zaključci iz komentara uvek pogrešni, koliko su u logičkom smislu „spinovani“.

BLAJBURG: O OBIČAJU PRIMERENOG SEĆANjA NA MRTVE
(Prevod teksta Karla Petera Švarca koji je objavljen u Preseu 17. 5. 2018)

Unutar pola veka, Hrvati su doživeli dva građanska rata. Austriji bi bolje bilo da prestane da im deli lekcije o kulturi sećanja.

„Parturien montes, nascetur ridiculus mus“ – tresla se gora, rodio se miš (Horaz). Utihnula je medijska buka oko „najvećeg fašističkog susreta“ koji se navodno prošle subote (12. maja) odvijao u Blajburgu.

Tamo se mirno, kao i svake godine do sada, okupilo na desetine hiljada Hrvata kako bi na misi sećanja odali počast zemljacima koje su u maju i junu 1945. masakrirali komunistički partizani. Pravila koja je dioceza Gurk dogovorila sa hrvatskom crkvom su ispoštovana.

Austrijska policija je opušteno obavljala svoj posao. Bilo je, kao i svake godine, nekoliko hapšenja i policijskih prijava. Novinari koji denuncijaciju shvataju kao svoju profesionalnu dužnost su vukli egzekutivu za rukav i cinkarili ko bi ispod majice mogao da sakriva istetovirano „U“.

Da li su se neonacisti, kao što se moglo čuti uoči skupa, za vreme mise povezali i posle očenaša razmenili vizitkarte, nije pouzdano. Na protestnom skupu u blizini pojavilo se svega stotinak „antifašista“. U Nemačkoj blajburški skup nije zanimao čak ni leve medije, iako se u startu činilo da se u žestokom sekundarnom uzbuđenju solidarizuju sa austrijskim kolegama.

Kakav poraz za našu austrijsku levicu! Propade im jedinstvena šansa da ovoj vladi tolerisanja (Kurc) i promocije (Štrahe) dokažu direktnu podršku fašističkoj akciji, usput još i raspale po Katoličkoj crkvi.

Mnogo je godina Austriji bilo potrebno posle sloma nacizma ne bi li se konačno oslobodila mentaliteta građanskog rata. Hrvati se suočavaju sa još gorim istorijskim nasleđem. Nakon dolaska Nemaca, u Hrvatskoj se u ime željno očekivane nacionalne države formirala najkrvavija od svih balkanskih diktatura.

Jasenovac, najveći među više od 20 hrvatskih koncentracionih logora, simbolizuje ustaški teror, čiji je deklarisani cilj bio bez ostatka „očistiti“ zemlju od Srba i Jevreja. Brojno, uglavnom mlađe sveštenstvo se priključilo fašistima, među njima i veliki broj ekstremno nacionalističkih i fanatičnih franciskanaca iz BiH; usput, i dva biskupa.

„Praksa je bila takva da bi, zajedno sa divljim bandama, ustaško vojno sveštenstvo pod pretnjom oružja sprovodilo masovna konvertiranja srpskog seoskog stanovništva“, piše Klaudija Štal u izvrsnoj biografiji zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, koji se, kako dokazuju mnogi dokumenti, uvek odlučno suprotstavljao ustašama.

Građanski rat je nastavljen u Koruškoj, kad su Britanci u maju 1945. više od 200.000 zarobljenih antikomunista predali Titovim partizanima, a oni u samo nekoliko dana i sedmica ubili polovinu tog broja. Koruški istoričar Florijan Tomas Rulic (Thomas Rulitz) detaljno opisuje te događaje u svojoj knjizi „Tragedija Blajburga i Viktringa„.

Tito je jedini među masovnim ubicama velikog formata u 20. veku koji se i danas poštuje, iako njegovi zločini naveliko nadmašuju one počinjene od strane drugih komunističkih diktatora. Ono što se dogodilo pre i posle 1945. je u istoriji već odavno temeljno istraženo. Ali ni konzervativci ni bivša komunistička levica u Hrvatskoj ne prihvataju takve rezultate (Drugog svetskog rata, prim. V. K.).

Devedesetih godina prošlog veka je velikosrpska agresija još jednom dala hranu hrvatskim nacionalnim resentimanima. Još jednom je istorija pretvorila zločince u žrtve, a žrtve u zločince.

Pre devet godina je zagrebački nadbiskup i kardinal Josip Bozanić prvi put posetio spomen-kompleks Jasenovac. Na hrvatskoj levici se još nijedan političar nije usudio da dođe u Blajburg i tamo oda počast Titovim žrtvama.

Hrvati trebaju vremena. Kad im se Austrijanci mešaju, oni samo dociraju i podgrevaju stare konflikte, što Hrvatima nije potrebno.

Hrvatska: Sve vreme ovog sveta

DIVLjA ARGUMENTACIJA U JURIŠU
(Tekst Vesne Knežević kao replika na komentar Karla Petera Švarca, objavljen u Preseu 23. 5. 2018. godine)

Dosta je vremena prošlo od kada sam poslednji put naišla na tako grubu vrstu opravdanja, kojom se fabulira u komentaru „Blajburg, o običaju primerenog sećanja na mrtve„.

Ako se ovde neko pita kako je tačno devedesetih godina u medijskim fabrikama mržnje u Srbiji i Hrvatskoj jedna čista informacija mučena i spinovana pre nego što bi se dovoljno doterana pustila u javnost, odgovor je – upravo tako. Tendenciozno, namćorasto, bezobzirno.

Ovde samo o najvažnijim argumentacionim linijama autora:

– Novinari su tužibabe najniže sorte. Umesto da se prave da ne vide ustašku simboliku koja tu i tamo izdajnički proviri ispod odeće učesnika, umesto da dostojanstveno gledaju na drugu stranu, oni su takve prijavljivali kod egzekutive.

Prvi Švarcov postulat, prema tome, glasi: Pristojni novinari to ne rade! Oni ne denunciraju neonaciste, posebno ne one sa stranim državljanstvom. Hrvatima je potrebno vreme pre nego što shvate da se danas tako ukrašen u stvari ne izlazi na ulicu.

– U poređenju sa Austrijancima, Hrvati moraju da pretresu i obrade mnogo strašnije istorijsko nasleđe. To bi bio drugi Švarcov postulat.

Ali odakle uopšte ta ideja da je istorija bila milosrdnija prema Austrijancima nego što je bila prema Hrvatima? Pogledaju li se Austrijanci na istorijskoj bini, u paketu sa svim stvarnim i simboličkim porazima, oni se čak pojavljuju kao grandiozni gubitnici.

Da li to sad znači, oni smeju da marširaju okolo okićeni nacističkim devocionalijama…?

Osim toga, koja je to institucija ovlašćena da meri težinu nacionalnih istorijskih havarija, pa da onda najlošije pozicioniranima velikodušno nudi moralne rabate?

I da li drugi Švarcov postulat važi samo za Hrvate, ili ga je moguće primeniti i na druge nesrećne nacije? Srbi su, na primer, patili 350 godina pod osmanskom vladavinom; teška sudbina.

Kako se niko nije setio da im devedesetih godina odobri popust za Miloševićevu politiku? Pa verovatno zbog toga što to nije evropska praksa, a nije jer se nacionalne sudbine ne mogu koristiti kao izgovor.

– Najštetniji je treći Švarcov postulat. On glasi otprilike ovako: Hrvati su upravo bili na startnoj liniji da otvore proces mentalnog i emotivnog pročišćenja u odnosu na nasleđe NDH, kad ih je pogodila velikosrpska agresija početkom devedesetih godina. To je ne samo zaustavilo proces, već „još jednom zločince pretvorilo u žrtve, a žrtve u zločince“.

Paradigmu zločin–žrtva nisu dakle okrenuli na glavu sami Hrvati, već je to za njih učinio glavom i bradom hegelijanski duh istorije.

Hrvati taman bili spremni da nacionalnu fusnotu građanskog rata izvuku iz konteksta svetskog rata i separatno je obrade, ali ne, nije im se dalo, jer je velikosrpska agresija „još jednom“ prekinula taj proces.

I sad više nemaju volje da nastave. Neka se drugi narodi zabavljaju time, oni, nacija tako tragične sudbine, još samo žele da iskoriste svoj istorijski rabat.

To je tako infantilna argumentacija – Srbi su krivi ako Hrvati danas nisu spremni da NDH vide kao ono što je ona objektivno bila, kvislinška država, koja je prevashodno ubijala za vlastiti, a tek onda za Hitlerov račun.

Još je gora sledeća logička implikacija iz postulata broj tri: Ako nekome danas žrtve iz Jasenovca izgledaju kao zločinci, a zločinci iz Jasenovca ili Jadovna kao žrtve, odgovornost leži na (veliko)srpskoj strani.

– Četvrti Švarcov postulat – hrvatska levica samo pogoršava situaciju, time što se niko od njenih predstavnika ne usuđuje da „Titovim žrtvama u Blajburgu oda dužno poštovanje“.

To je debela laž. Socijaldemokratski premijer Ivica Račan je 2002. posetio spomen-kompleks u Blajburgu i položio venac. Stvar, međutim, time nije postala bolja, jer se hrvatska desnica tek tada osetila potvrđena u svom pravedničkom besu.

– Iz svih do sada izlistanih postulata, na kraju se pojavljuje vrhovni: U modernom hrvatskom biću u suštini i danas besni stari građanski rat. Zato je potrebno uzdržati se od bilo kakvog mešanja sa strane, ono bi taj proces prekinulo „još jednom“, te Hrvate zauvek gurnulo u naručje nacističkom duhu vremena. Ukratko, Hrvatima se mora dati još vremena.

Zašto, za šta? Prošle su 73 godine. Koliko ih još treba? Bez nekog pristojnog roka, moglo bi se nasesti na krivu pretpostavku da su neofašisti samo neshvaćene duše koje se slamaju pod težinom preuske istorijske interpretacije.

(RTS)

Izvor: Novi standard

Vezane vijesti:

Nemački mediji oštro o fašizmu, Hrvatskoj i Blajburgu

Na komemoraciji poginulim ustašama u Blajburgu oko 10. 000 učesnika

Zurof: Nečuveno da austrijske vlasti dozvole skup u Blajburg

Blajburg: Spona između NDH i nove Hrvatske | Jadovno 1941.