BESPUĆA BLASFEMIJE I NEPOČINSTVA

Mnogi dobronamerni Srbin, što će reći naivan, dobrodušni čovek, apelovaće na srpsko-srpski dijalog u vezi teme o kojoj se ćutalo, po potrebi katkad pričalo, a najmanje radilo tj. ozbiljno i organizovano istraživalo. 

Ne shvata naš dobri i napaćeni narod da se nije hladne glave razgovarati sa srpskim izrodima koji bi, onako olako, da ubijaju ubijene goloruke ljude, isturajući predase umesto argumente – Crkvu, nacionalne institucije prvog reda, a jedan čak uporno i svagda i fakultetsku diplomu istoričara.

Takvi su možda jednom bili Srbi, ali kad smo im dali priliku da učine dobra dela, videli smo da su zastranili, čineći svesno ili nesvesno neprebolna i neoprostiva nepočinstva.

S takvima nema razgovora.

Mi u ovom, a niti u jednom drugom slučaju ne napadamo našu svetu otačku Crkvu, jer su u njoj prepleteni svi naši koreni, niti smo destruktivni i neobrazovani velikosrbi kako nas pogrdno i uvredljivo naziva intelektualna gromadetina, Srđa Trifković, na promociji Nikodijevićeve besprizorne igraonice brojevima, samo zato što osuđujemo lakrdijaštvo koje proglašavaju naukom i nacionalnom politikom.

300.000 umorenih Srba, od toga trećina u Jasenovcu, je mera Trifkovićevog „naučnog“ dostignuća. Nije ni čudo da je u Srbiji sa određenom misijom, jer ga gledamo češće no ikad na nacionalnim TV kanalima a sada kao gorljivog propagatora i u otuđenoj instituciji Jovana Ćulibrka.

Dok stigne do Zagreba, biće i pola od broja koji je ovih dana saopštio.

Hrvatima je ionako svejedno šta Srbi, uzurpatori i tlačitelji, agresori i ubice govore o slavnim vremenima NDH, kada su hrvatske postrojbe trajno i nekažnjeno rešile srpsko pitanje, ubijajući goloruki srpski narod. Zaista, koga to u Hrvatskoj briga šta će Srbi reći po ma kom pitanju?! Produkt toga je i jučerašnja izjava prof. Svetozara Livade, da „Srbi u Hrvatskoj nestaju kao narod“. U Hrvatskoj će Srbin, kako smo to ranije konstatovali, za koju godinu postati samo zanimanje.

Vidite i sami kako se razmeću brojevima, i da nemaju nikakvo validno uporište u onome što čine. Može i 99.000 a može i preko 200.000. Ta kvazi elita salonskih skorojevića, nije dostojna srpskog poštovanja.

Pitali su nas, zašto ne idemo na promociju Nikodijevićevog pamfleta?

A zašto bismo išli na skup, čiji su dometi unapred bili poznati? Pristojan svet ne ide na bal vampira ili kanibala. Ljudi koji stoje iza ove blasfemije to čine nekažnjivo gotovo 20 godina. Tada pritajeno, a sada agresivno i javno. I ne samo da to čine, već bivaju nagrađeni prestižnim imenovanjima u državnim institucijama, karijerama, episkopskim položajima.

Šta da vam kažem? Vidite valjda gde živimo?

Oni, koji bi trebali da se oglase ćute, bojeći se da ne pogube brojne, očito ničim zaslužene privilegije, oni koji su postavili ove kreature na državne položaje nemaju gram odgovornosti i stida da spreče posledice ovog sramotnog sunovrata.

Iako smo izbušeni uzduž i popreko, malodušje ne sme da prevlada.

Jasno je da su u Nikodijevićevom pamfletu korišćeni podaci selektivni, pa su istraživanja sprovedena po geslu – STATISTIKA NAŠA DIKA, ŠTO POŽELI TO NASLIKA. Najlakše i najjeftinije je da svedete rad institucije na objavljivanje par knjiga, kojima relativizujete brojeve, umesto stvaranja ozbiljne infrastrukture, koja bi učinila pretpostavke u kojima bi čvrsta kolektivna svest onemogućila da matrica za nestanak Srba dođe do, kako bi mnogi želeli, svog konačišta.

Vidite i sami kako se razmeću brojevima, i da nemaju nikakvo validno uporište u onome što čine. Može i 99 a može i preko 200.000. Ta kvazi elita salonskih skorojevića, nije dostojna srpskog poštovanja. Prezir spram njih nije dovoljan. Potreban je i naš trud da se stvari isteraju na čistac.

Bude li im se dao prostor za nastavak ove hokus-pokus „naučne“ metodologije, publikovaće oni i gore tekstove. Dovoljno je videti ko su uzori Nikodijeviću (Gajger i Goldštajn iz Hrvatske i Cvetković iz Beograda) pa shvatiti po kojoj matrici ovaj ekspert dobuje.

Uvidom u autorska dela naučnika, istoričara i bibliotekara Nikodijevića, vidi se da je počeo da se bavi ovom temom 2015/2016. (dakle u svojoj 47/48 godini života) kada je objavio svoj prvi rad u Godišnjaku za istraživanje genocida (čiji izdavač je Muzej Ćulibrka i Mišine) pod naslovom: „Prilog utvrđivanju broja žrtava sistema logora Jasenovac 1941. godine“ (str. 169-213). Novi rad objavljen je u Godišnjaku 2017. pod naslovom „Brojevi žrtava u koncentracionom logoru Jasenovac 1942. godine prema iskazima preživelih svedoka“ (str. 95-117); treći rad objavljen je u Godišnjaku Muzeja 2018. pod naslovom: „Brojevi žrtava u koncentracionom logoru Stara Gradiška 1942. godine prema iskazima preživelih svedoka“ (str. 127-155) i četvrti u Godišnjaku za 2019. pod naslovom: „Brojevi žrtava u sistemu koncentracionog logora Jasenovac 1943-1945. godine prema iskazima preživelih svedoka“ (str. 137-172).

Nije slučajno da su se baš sada odlučili da objedine te skaradne konstrukcije i otvorenije no ikada iskorače sa ovim stavom.

Ko stoji iza njih ne znam, ali valjda ima nekog ko zna.

Bude li im se dao prostor za nastavak ove hokus-pokus „naučne“ metodologije, publikovaće oni i gore tekstove. Dovoljno je videti ko su uzori Nikodijeviću (Gajger i Goldštajn iz Hrvatske i Cvetković iz Beograda) pa shvatiti po kojoj matrici ovaj ekspert dobuje.

Imena žrtava nikada nisu bila prioritet Jovana Ćulibrka, pa samim tim i ljudi koje on postavlja, a posebno dugogodišnjeg vršioca dužnosti direktora Đurića. Muzej nije nikada pokazivao dovoljnu i neophodnu aktivnost u tom smeru, već se, po svoj prilici, čekalo da se jave same žrtve, što je priznaćete, sasvim nova, i neprimenljiva naučna metodologija.

Osnova svih dosadašnjih direktora Muzeja je bio spisak neuspelog i zvanično nepotpunog popisa iz 1964. iz koga nisu ni pokušali da iskorače, uključujući javnost, Crkvu, potomke. Sam vladika već dugi niz godina protežira broj od 100 do 150.000 ubijenih u Jasenovcu, u čemu ga slede Dragan Cvetković, uposlenik Muzeja, koji često, a već s početka ovog veka, nastupa po Hrvatskoj, značajno revidirajući sa hrvatskim povjesničarima brojeve srpskih žrtava, priklanjajući se, pre svega, stavovima i metodologiji Kočovića i Žerjavića.

Ne mali broj salonskih intelektualaca, koji su pročitali možda tek po koju knjigu, ali se nikada nisu bavili ozbiljanim istraživanjem, koje podrazumeva da uronite u kakvu takvu delimično sačuvanu arhivsku građu, svuda i na svakom mestu, priklonio se ovoj blasfemiji. Dakle, Muzej je taj koji se bavi prevashodno brojevima, a ne potomci žrtava koji žele drugačiji pristup.

Ne znam koliko puta treba da ponavljam, da su se njihovi nastupi i ono što zovu naučnom metodologijom, sveli na proste matematičke obrasce, koje su uoči raspada Jugoslavije lansirali prvo Kočović, pa zatim Žerjavić, i koji nisu bili ništa novo, ali su u dobroj meri poslužili za satanizaciju Srba, kao mitomana i manipulatora, s kojima ugroženi narodi više neće i ne mogu da žive. S tim se mantra sve do danas.

Koliko je organizacionog znanja, rada i poštenja u nacionalnom Muzeju prvoga reda upravo pokazuje i navedeni pamflet, a donekle i intervju sa autorom.

Apel 50-tak srpskih rodoljuba je odraz iskrene zabrinutosti na ono što se čini pod okriljem državnih institucija i ustanova u samoj Srbiji.

Svemogući vladika ćuti, a njegov telal u liku višegodišnjeg vršioca dužnosti direktora Muzeja pokušava da u blato vlastitih mediokriteta, uvuče i ukalja jedan od stubova srpske istoriografije i jednog od retkih, časnih srpskih intelektualaca, misleći valjda da će tako besprizornim napadom na Prof. Krestića ućutkati zabrinute Srbe, koji mu javno postavljaju pitanja o nepočinstvima finansiranim našim parama.

Umesto brojnih mogućnosti, vladika Ćulibrk se okrenuo relativizaciji brojeva, drsko i agresivno, pretpostavljajući genocid nad Srbima izučavanju holokausta mada je prvobitni zadatak i obaveza izučavanje genocida nad srpskim narodom.

U rad ove institucije nisu nikada primenjena osnovna iskustva iz rada Jad Vašema: veći broj profesionalaca i saradnika, javnost rada, oslonac na ogroman broj volontera. Nije ostvaren ni povratni uticaj na Vladu da sadržaje značajne za kulturu sećanja ugradi u nastavne programe, a nije se ni nametnula kao krovna nacionalna organizacija koja bi imala uticaja na Univerzitete, brojne institute raznih specijalnosti.

Zato nam vladika poručuje da krenemo put Jasenovca pešice.

I mi to činimo, na ovaj ili onaj način, tiho, bez pompe, i sa željom da ovog vladiku nikada ne sretnemo na tom stradalnom prostoru.

Umesto brojnih mogućnosti, vladika Ćulibrk se okrenuo relativizaciji brojeva, drsko i agresivno, pretpostavljajući genocid nad Srbima izučavanju holokausta. Naravno da treba imati puno pijeteta prema našoj jevrejskoj stradalnoj braći, ali je prvobitni zadatak i obaveza izučavanje genocida nad srpskim narodom.

A šta je bila NDH, najbolje pokazuju izjave nemačkih oficira tokom Drugog sv. rata. Navešću, za rad mlađih ili neupućenih čitalaca par citata iz knjige Laza M. Kostića.

„Lični prijatelj Adolfa Hitlera, Herman Nojbaher piše: „posle njenog raspada (tj. „srpsko-centralistički vođene Jugoslavije”), buknuo hrvatski ratni pohod osvete i uništenja pravoslavnog Srpstva, koji spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele svetske istorije;

Zločine prema Srbima iz poslednjeg rata Nojbaher karakteriše kao “hrvatski ratni pohod protiv pravoslavnog Srpstva”. Time on lično daje za pravo onima koji te zločine kvalifikuju kao hrvatske zločine, a takođe i onima koji tvrde (tih je već znatno više, dok bi se oni prvi na prste izbrojali), da je objekat zločina bio Srpski narod, odn. Srpstvo kao takvo.

On te zločine kvalifikuje kao najsvirepije cele svetske istorije. A on nije zadojen mržnjom protiv Hrvata i predstavlja stvari kakve su.

Ja ne vidim zašto bi Srbi morali da ublažavaju izrazima zločine izvršene prema njima, sem onih koji ih odobravaju (a kanda ima i takvih, na šta ćemo se vratiti jednom prilikom).

Posle sam utvrdio da je „Valter Hagen“ ustvari pseudonim za pravog šefa nemačke obaveštajne službe koji se zvao dr Vilhelm Hetl (Dr. Wilhelm Hoetti). Time se ni najmanje verodostojnost njegovih iskaza ne remeti. Naprotiv! Na str. 236, piše Hagen kako je “Pavelić, vođa ustaša, stigao u Zagreb nekoliko dana posle konstituisanja nove države zajedno sa ustaškom emigracijom i preuzeo celokupnu vlast. Ovih ukupno 360 emigranaga zauzeše sva važnija mesta u novoj državi”.

Eto, toliko je bilo ustaša. A mnogi Srbi, daleko više nego stranci, sva zlodela njima, ustašama, imputiraju! Ta zlodela su vršile desetine hiljada Hrvata a ne manje od 400 ustaša. To priznaju mnogi strani pisci, kao što će se iz daljih strana knjige videti: neki direktno a neki indirektno.

Str. 251: “Ustaše su sa masakrom Srba učinili početak beskrajnih zverstava…”.“

Pre više od 65 godina, jedan častan čovek, Slovenac Dolfe Vogelnik, jedan od najvećih demografa onog doba, razvejao je sve one pametnjakoviće koji su primenjivali iste ili slične metode osporavanja kao ovi danas, iznoseći argumentaciju zašto broj stvarnih žrtava rata nije 1,7 miliona već 1,814 miliona, i to kao donja granica, ispod koje se ne sme ići, a da je prava cifra i preko 2 miliona, dok su demografske žrtve između 2,9 i 3,25 miliona.

Taj čovek, o kome danas ništa ne znaju ni profesori na Univerzitetima u Srbiji, a studenti još manje, bio je u to vreme direktor Saveznog zavoda za statistiku, a potom i rektor Univerziteta u Ljubljani. Umesto paškvila Dragana Cetkovića i ostalih, kojima su uzori Kočović i Žerjavić, bilo bi pametnije uvesti u obrazovni sistem jedan vroj knjiga dr Laza M. Kostića.

Dr Lazo M. Kostić je između mnogih, objavio u Minhenu 1973. knjigu o popisu u Jugoslaviji iz 1971 ( Osvrt-na-popis-narodnosti-u-jugoslaviji-lazo-m-kostic ) gde ukazuje na brojne falsifikate, posebno u Hrvatskoj i AP Kosovo. Primeri su neverovatni i treba je pročitati. Dakle, popisi u Jugoslaviji su oduvek bili sporni zbog političkog faktora, prepuni uticaja i falsifikata, pa je valjda logično da institucije koje je država osnovala, poput Muzeja, krenu težim ali ispravijim putem.

Ova garnitura, arogantnih, oholih i samoljubivih pojedinaca očito je da radi protiv srpskih interesa, ponavljam – svesno ili nesvesno, i nije spremna na ikakve dobronamerne sugestije koje imaju za cilj što bolji rad institucije.

Kako je moguće da jedan čovek, ma kakve snage i znanja bio, centralizuje bukvalno sva čelna mesta državnih i crkvenih institucija koje se bave ovom tematikom, počev od Muzeja, preko Crkve i Sajmišta, zaključno sa koordinatorskom ulogom saradnje između Vojnog arhiva i Jad Vašema?

Šta se to događa sa srpskim društvom da pristaje na blasfemije Jovana Ćulibrka, koga su proizveli u najveći autoritet i eksperta u ovoj oblasti?

Može li to, što je hirotonisan da mu omogući da radi šta hoće?!

Ili to što je u mirnodopskim uslovima, nakon NATO agresije postao sveštenik slavne brigade?

Ja mislim, da je taj neko, ko je imao nameru da nas izbuši do kraja, sve to radio planski i smišljeno, vezujući ga za srpske simbole, poput Pećke patrijaršije (vikarni episkop lipljanski) a sada i drevnog Pakraca i stradalnog Jasenovca.

Kako je moguće toliko ravnodušje, ako nigde drugde a ono međ srpskim arhijerejima?

Kako je moguće da jedan čovek, ma kakve snage i znanja bio, centralizuje bukvalno sva čelna mesta državnih i crkvenih institucija koje se bave ovom tematikom, počev od Muzeja, preko Crkve i Sajmišta, zaključno sa koordinatorskom ulogom saradnje između Vojnog arhiva i Jad Vašema?

Na kraju, Nikodijevićev pamflet nije ništa novo u pogledu unižavanja žrtava ne samo Jasenovačkih novomučenika. Konkretna pisanija krčkala se pune četiri godine i samo je sled postupanja u Muzeju od dolaska Ćulibrka i Mišine na čelo ustanove, u kojoj se u značajnoj meri revidira broj žrtava hrvatskog bezumlja.

Ništa tamo nije drugo rađeno osim što se usaglašavalo sa hrvatskim povjesničarima. Naše katedre za istoriju, po Ćulibrku, nisu dovoljno kvalitetne, pa se zato o državnom trošku šalju odabrani na kurseve u Jad Vašem, a u Srbiji i Srpskoj se demonstrira doneto znanje, videsmo u kakvom obliku.

Država je, upravo iz tog razloga odlučila da dovede mimo Muzeja jedno časno ime, Gideona Grajfa, koji nam istina nije ništa epohalno saopštio od onog što znamo, ali je to otišlo u svet, u kome veliki deo, čak i stručne javnosti, smatra Srbe genocidnim a ne stradalnim narodom. Mi se nadamo, da su državni organi, zaslužni za Grajfovo angažovanje, shvatili da nemaju asne od Muzeja, pa da će u skladu sa tim pokrenuti postupak da se stvari dovedu u potrebno stanje.

Tu krovnu organizaciju mora da vode pre svega srpski rodoljubi, pošteni i dokazani.

Rezultati će se brzo videti.

Ako je naša istoriografija i nauka i sa njima i kultura sećanja na naše umorene pretke spala na Ćulibrka, Mišinu, Cvetkovića, Trifkovića, Štrbca i ine, onda smo mi otišli u tandariju a da nam to još niko nije rekao.

Primer Zagreba, i tribine u Privredniku, primer Narodne biblioteke Srbije i promocije pamfleta na 215 stranica, najbolje ukazuje da je vreme za ovakve prljave igre odavno isteklo.

Moramo imati veru da postoje u našem narodu visoko-moralni i kompetentni ljudi, koji su spremni da rade častan i mukotrpni posao, a ne da se mirno suočavamo sa statističkim kerefekama arogantnih egocentrika, kojima je milije hrvatsko stanovište od pijeteta prema srpskim velikomučenicima. Briga o ovim pitanjima nije stvar jednog ili malog broja ljudi, već čitave nacije.

Baltazar Uskoković