Муке београдске породице која живи у дворишту цркве. Уговор о коришћењу објекта имају чак од 1955. ДРУЖБА сестара милосрдница из Загреба тужила је Бранка Мирковића, његову жену и малолетног сина, тражећи да се иселе из куће у којој је Бранко рођен и живи целог живота. Кућа се налази у дворишту Цркве Светог Антуна, на београдској Звездари. – Мој отац Жељко уселио се у ову кућу од блата, која је тада имала 34 квадрата, још 1948. Дошао је из Славонског Брода и служио је у цркви. Први уговор о коришћењу стана је из 1955, мада се очево име појављује на списку станара још 1948. – каже Мирковић. Према папирима до којих

На основу свих књига које сам прочитао, а није их мало, знам само једну ствар: кроз историју смо имали само једног савезника, а то је Русија. И не због тога што смо браћа него, између осталог, и што је то био њихов интерес. Емир Кустурица у разговору за „Блиц“ на Мећавнику, направљен на Дан републике, јубилеј претпоследње од свих почивших Југославија, прича о некадашњем стању у бившој држави, Слободану Милошевића, односима Србије са Русијом. “ …скрати језик, могу те чути“. Дан републике! Нисам о томе размишљао, али сам један од оних који су до краја славили тај дан. Сјећам се, једном сам га прославио са неколико другова – један од њих

Момци српски из Старе Србије, Македоније и Зете неће јунаштвом изостајати иза браће из Шумадије и Црне Горе. Актуелна црногорска власт дичи се признањем лажне државе Косово* и поручује како је отимање јужне српске покрајине „завршена ствар“, што је у потпуној супротности са политиком и ставовима које је имала краљевина Црна Гора. Тако је краљ Никола више пута истицао улогу Црне Горе у ослобађању, како је наводио, Старе Србије. Преносимо одломак говора краља Николе, у Скупштини Црне Горе на Цетињ, након побједа у Балканском рату и ослобођења Косова и Метохије од турске окупације: „Бог је подарио напаћеној српској души слогу и слободу за којом је толико вјекова вапила. Црна Гора и Србија

Прича о Владети Милићевићу, важном обавештајцу прве Југославије. РАНИ преподневни сати на јужној железничкој станици „Зид баноф“ у Бечу, 14. јануара 1929. године. Најављен је долазак воза из Загреба. Двојица господина у реденготима који неодољиво подсећају на огртаче виших официра бивше Аустроугарске војске погледима траже спаваћа кола. Први је Стјепан барон Саркотић од Ловћена, хабзбуршки генерал-пуковник, а други, млађи по чину, Иван фон Перчевић, потпуковник. Обојица су остала упамћена по страховитим злочинима над српским живљем у Првом светском рату. Са нестрпљењем очекују свог истомишљеника, Анту Павелића, који је шестог дана по увођењу диктатуре краља Александра Карађорђевића одлучио да бежи из земље. На сусрету бивших бечких часника, са човеком који ће

Књижевници величају „хероја над херојима” и „кормилара нације”. Политичари пореде оно што је он урадио са делима Бизмарка и Черчила. Сликари га сликају како као Бог силази с неба испред светог хоризонта. Безбројни уметници величају га на безбројним прославама: на Дан оружаних снага, на Дан домовинског рата, на Дан палих хероја, на Дан победе, увек постоји неки повод да се изрази захвалност „великом сину хрватског народа”. Истина, неки су ти датуми прослава сада уједињени, али Фрањо Туђман, бивши комуниста и генерал ЈНА, први председник Републике Хрватске изван Југославије, шеф партије ХДЗ, врховни командант хрватске војске, некадашњи председник „Партизана”, почасни председник свих могућих фондација и удружења и даље је отац свих

Од подручја на којима су Хрвати у већини Италији су припали ”само” Истра, Задар те кварнерски отоци, Ластово и Палагружа. Да није створена Југославија, реално је претпоставити да би од хипотетичке самосталне Хрватске Италија отела знатно више, вјероватно цијело Хрватско приморје и Далмацију (а и Србија би узела оно што је сматрала да је њен дио) Дана 1. децембра, у суботу, било је тачно сто година откако је настала прва југословенска држава – испрва службено Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а колоквијално прва (монархистичка, карађорђевићевска) Југославија. Данас, више од четврт вијека откако је нестала и друга (социјалистичка, Титова) Југославија, наоружани нак­надном памећу, али и даље емотивно одређени према тој држави