Двије деценије након остварења „тисућљетног сна“ о независној држави свједочимо хрватском буђењу и схватању да се снови и јава битно разликују. Након што је Хрватска постала „пуноправна“ чланица Европске уније догађају се поприлично ирационалне промјене какве је унутар тог друштва и ширег окружења мало ко очекивао. Ван сваке сумње данашња Хрватска тавори са проблемима идентитетске природе. Међутим, проблеми не произилазе из идентитетске недовршености, него из свијести (или бар интуиције) да је овакав колективни идентитет заснован на крајње погрешним основама, те да као такав води у беспућа ирационалности. Колективни идентитет је жива материја каква се увијек надграђује, развија и употпуњује, но, кад је заснован на „лошем темељу“ мора трпити потресе, ерузију

Парох барски, протојереј Јован Пламенац, казао је за портал ИН4С да цркве с два олатара у Сутомору не представљају никакве симболе заједништва и слоге локалних православаца и римокатолика, како се то често представља у јавности, већ је, тврди, у питању тенденција прекрајања истине и историје овог краја. „Односи сутоморских односно спичанских православаца и римокатолика јесу традиционално добри и треба такви да остану, и они се огледају у пуном међусобном уважавању, женидбама, удајама, кумствима, пријатељствима, и то је веома похвално и значајно. Међутим, два олатара на храмовима Свете Петке и Свете Текле нису никаква достигнућа заједништва  већ су придодати, католички олтари на њима манифестација и реликти насиља млетачких и аустроугарских окупатора.

Пише: Никола Маловић Нико не спори да је главни град Боке – Котор. Само незналице и туристи зарезују Будву. Котор посјећују мисионарски бродови-библиотеке, посјећују геј крузери, посјећује га флотила крузера и јахти, потом олигарси, државници, масони, шпијуни, оберкурве… чиме се, дакако, не треба хвалити, али служи као одличан увод у то колико је Котор, поред тога што је лијеп и географски алогичан, све вријеме тема многих геополитичких ћакула. Преко Котора Његош одлази у свијет, у Котору ће убити књаза Данила II Петровића, а његовом насљеднику, књазу Николи, стићи ће Фројд. Итд, итд. Котор је главна лука средњовјековне српске државе. И одличан тег клупку змијах увезаних с оностраним, који се не

Kултурa и oбрaзoвaњe били су oд 1991. jaсaн пoлитички прojeкт кojи сe успиo имплeмeнтирaти уз блaгoслoв вeликoг брoja људи, eдукaтoрa приje свeгa. Бaш кao штo су eтaблирaњeм хрвaтскe држaвe рeeтaблирaни eндeхaзиjски симбoли, пoпут кунe, зaстaвe и држaвнoг грбa, тaкo je рeeтaблирaн и eндeхaзиjски кoнцeпт нaциoнaлнe културe Дубрaвкa Угрeшић joш je пoчeткoм дeвeдeсeтих пoд нaциoнaлистичким притисцимa нaпустилa Хрвaтску, a удругa У имe oбитeљи сaдa би je избaцилa и с пoписa шкoлскe лeктирe. To je биo и нeпoсрeдaн пoвoд зa рaзгoвoр с књижeвницoм кoja с aмстeрдaмскe дистaнцe пoзoрнo прaти збивaњa у Хрвaтскoj, пa кoмeнтирa мjeстo кoje joj (нe) припaдa у oвдaшњoj култури, нeдaвнe прoсвjeдe зa курикулaрну рeфoрму, пoлитичку кризу, кoнтинуитeт пoвиjeснoг рeвизиoнизмa…

Поводом текста „Говори антисрпски да те цео свет разуме”, „Политика“, 6. јуна Зоран Ћирјаковић* Hије најстрашније оно што Светислав Басара скоро свакодневно пише о Србима и српском друштву. Страшније је то што смо се на то навикли и огуглали. Слике о непоправљиво крвожедном и патолошком народу, које сервирају Басара и плејада његових мање или више пристојних истомишљеника, постали су нешто нормално и очекива­ но, говор мржње с којим смо се саживели. Ауторасистички и аутошовинистички ставови су у Србији одавно постали и важан вектор друштвене мобилности. Оно што је поражавајуће јесте да легитимитет оваквој дехуманизацији већине не дају само елоквентни евроатлантски лобисти и професионални грађани. Дозволу је у „Политици” дала и