Рођен 16. новембра 1930. године у селу Доња Драготиња, Приједор Казује: Родитељи су ми се звали Јово и Стоја. Били су земљорадници. Од имовине смо имали: кућу, шталу, штагаљ, курузану, сушану, свињце, коко­шињце, пчелињак, осам говеда, четири свиње, пет­наест оваца, кокошке. Нашу фамилију су сачињавали: отац Јово (1895), мајка Стоја (1900), браћа: Душан (1924), Драган (1933), Никола (1937), Славко (1941) и сестре: Душанка (1924), Јованка (1926) и Смиља (1928). Независна Држава Хрватска је написала про­глас да сви Срби предају оружје без обзира на то имају ли на њега одобрење или немају. Из нашег мјеста није приступио нико у хрват­ску службу, јер се радило о чисто српском стано­вништву. На власт је

Бањалука Свједочи: Рођена сам у једном од најљепших села ко­је је смјештено на обали ријеке Саве, а то је село Међеђа, општина Босанска Дубица. Рођена сам 30. јула 1932. године, кћи Раде и мајке Савке, рођене Ружичић. Мајка домаћица, отац трговац – земљопосједник. Живјела сам и родила се у великој кући која је била на спрат са приземљем. Дужина куће је била 14, ширина 10 метара. Кућа је имала украсне изрезбарене балконе. На горњем спрату су биле четири собе плус дневни боравак, а на доњем спрату је био исти распоред, али са одређеном про­сторијом гдје је била смјештена трговачка радња (дућан). На горњем спрату је била остава за намирнице и

Без обзира на евентуална реаговања на ову књигу, аутор констатује једну трагичну чи­ње­ницу да су Србима „браћа“ Хрвати нанели нај­већа зла у читавој историји српског народа. У то­ме Хрвати далеко, далеко надмашују све друге српске непријатеље заједно:   Турску, која је владала српским земљама близу пет векова, послије пораза српске војске на Косову 1389. године;   Аустроугарску, која је на Берлинском кон­гре­су 1878. године добила мандат да окупира српску Босну и Херцеговину, а потом анектира 1908. године. Ова држава је 1914. године извршила агресију на Србију и Црну Гору, чиме је отпочео и Први светски рат. У томе агресивном нападу, Срби су имали око 1.250.000 жртава, али су тај број

Бања Лука Казује: Корачао сам у колони која је водила у Јасе­но­вац. Колона дуга, предуга. Не видим јој крај. Прати нас седам усташа. Униформе им та­мне, погледи још тамнији, а мржња немјерљива. Галаме и пријете нам. И сад чујем њихове гла­со­ве: „Сад ћете ви у Уну, сад у фуруну!” Ћутао сам. Са мном су били мајка, два брата и мала сестрица. Отац је остао у Козари, негдје у не­ком склоништу. Отишао је, још док смо били у ко­зарском збјегу, да нам прибави храну и није се вратио. Мислио сам на оца, а путовао у логор. Мајка је била мокра од врућине и страха. Усташе су се размахивале кундацима, псовкама, увре­дама.

Рођен 23. новембра 1939. године у селу Велика Жуљевица, Босански Нови Казује: Рођен сам у бројном домаћинству, а били смо и прилично имућни за наше сеоске прили­ке. Имали смо кућу, помоћне објекте, доста обра­диве земље и домаћих животиња. Отац је био запослен у Руднику лигнита „Ље­шљани“ који се налазио недалеко од наше ку­ће. Остали укућани су радили на имању и чували сто­ку. У прољеће 1941. године почео је напад хрватске и њемачке војске на српска села у Пот­козарју. Због тога је наш народ избјегао у пла­нину Козару. У том збјегу били су и чланови на­шег домаћинства: дјед, баба, два стрица, мајка, брат, четири сестре и ја. У збјегу су била,