Ако невоље и несреће кале човjека и чине га тврђим и постоjаниjим, ако „нове нужде рађу нове силе”, онда jе Божо Бошковић из села Чапразлиjа подно Динаре очигледан примjер и доказ за то. Ниjе га, чини се, само воденица мљела, а он траjе, траjе… И да ниjе дочекао да дjецу своjу сахрањуjе (два сина му jе смрт у младости пуноj покосила, прим.Б.С.), а то jе ваљда наjстрашниjа казна за сваког родитеља, jош би ова тврда старина одолиjевала животу и пркосила његовим ћудима. Родитељска несрећа га jе, међутим, поколебала и потресла из темеља па више нема ни снаге ни воље да се присjећа свега што jе претурио преко главе. Срећом, Љубица,

По неким подацима за око осам стотина жртава усташких покоља у Ливну и селима у ливањскоj котлини ниjе имао ко заплакати нити свиjећу запалити. Заувиjек су угашена многа огњишта, искориjењене циjеле породице, не остало трага ни од одиве. У том погледу jе сигурно наjкарактеристичниjи случаj села Голињева, родног мjеста великог хуманисте, пjесника и неуморног борца за слогу и jединство српског и хрватског народа, Јована Сундечића. Крвници су тог злог љета заборавили Сундечићеве поруке и аманете и ни изнад jедног од шездесет српских шљемена ниjе се дан послиjе те страшне Огњене Мариjе запрамао дим нити jе икада више у некоj од тих српских кућа ватра пропирена српском руком. Како вриjеме одмиче

Како jе усташка власт више поjачавала терор сразмjерно jе расло незадовољство и огорчење српског становништва, а у селима са мjешовитим становништвом, нарочито у онима у коjима jе већину представљало хрватско становништво, и страх од сукоба и одмазде — да би могле испливати старе мржње и зађевице и сиjевнути из корица никад зарђали крвави ножеви националних раскола и нетрпељивости. Наjкритичниjе стање jе било у селима у Ливањском пољу гдjе их jе било и чисто хрватских и чисто српских и мjешовитих. Тако су села Луснић, Струпнић и Ковачић, била насељена искључиво Хрватима, у Челебићу jе живjело отприлике пола jедних пола других, док су Боjмунте, Радановци, Врбица и Богдаше била поглавито српска. На