Жivot Borivoja Dovnikovića Borda protkan je planetarnim uspehom u svetu crtanog filma, stripa i animacije, ali i izbeglištvima i stradanjima u ustaškim pogromima. Borivoj Dovniković rođen je 12. decembra 1930. u Osijeku, osnovnu školu polazio je u rodnom gradu, ali i obližnjem Čepinu, te u Dalju. Izbeglištvo je obeležilo njegovo detinjstvo u Drugom svetskom ratu, kada je 1941. sa ocem iz rodnog Čepina u Slavoniji prebegao u Šabac i Beograd, ali i stare dane, kada je od građanskog rata 1991. potražio spas u Beču. I prvi i drugi put spasao ga je crtački talenat, ubeđen je Bordo. Između dve bežanije sticao je slavu u svetu crtanog filma i stripa. Nedeljko

Otkrića novih dokumenata pokazala da su tajne službe zapadnih sila pripremile, finansijski pomogle i izvele dva prevrata u srpskoj istoriji, 1941. i 2000. godine Uvek kada mislimo da je neki krupan istorijski događaj, bilo tragičan, bilo trijumfalan, prouzrokovala i potpuno oblikovala volja jedne ili nekoliko osoba, ma koliko nam izgledalo da je to tako – neumitno grešimo. U našem prosečnom doživljaju moći skloni smo, bez sumnjičavosti, iz interesa i kukavičluka dobro umotanog y divljenje, da nekritički hvalimo one koji su silom uzimaju vlast od onih koji su izabrani po dogovorenim društvenim pravilima. Ili da hvalimo one koji ta pravila drastično krše s pozicija vlasti. U oba slučaja zaboravljamo na niz

Pročitajte besedu mladog sveštenika izgovorenu na obeležavanju stogodišnjice oslobođenja Stare Srbije od otomanske tiranije. Vaše Preosveštenstvo, visokoprepodobni i visokoprečasni oci, visokoprepodobna mati igumanijo ove svete obitelji sa sestrinstvom, uvažena gospodo akademici i profesori, Gospodine predsedniče Društva srpskih domaćina, članovi društva, kulturno javni poslenici, draga braćo i sestre, pomaže Bog! Sabrali smo se danas u ovoj drevnoj svetinji, i na ovaj nedeljni vaskrsni dan, da proslavimo svojevrsno vaskrsenje srpske slobode, koje se neumorno iščekivalo skoro pet stotina godina. Sabrali smo se pred grobom duhovnog oca srpskog naroda, Svetog Save, koji je svakom pravom Srbinu bio u svima nevoljama uteha, u svima tugama radost, u svima patnjama sapatnik, u svima gresima izbavitelj, a

Najznačajniji javni svedok saveza Katoličke crkve i tito-komunista je slovenački patriot i partizan Edvard Kocbek. On je važniji čovek za Titovu zaveru od agenta Kominterne Edvarda Kardelja. Očigledno je da se u Srbiji i srpskom narodu zbiva Jugoslavija, kao što se u Jugoslaviji zbiva Evropa. Ali mi ne znamo šta se to zbiva, jer u stvari ne znamo šta je Jugoslavija ni šta Evropa. Zbunjenost u tome pogledu otkriva se ovih dana čak i kad o tome svemu raspravljaju najviši stručnjaci, pa i akademici. Zbunjenost se pokazuje najpre u tome što nismo – i svi to priznaju! – očekivali sve ovo. Sve smo to doživeli kao šok. Imali smo sasvim drugačije predstave i o Jugoslaviji i o Evropi. Očigledno

Vraćajući se prošle jeseni sa puta iz Glamoča za Bosanski Petrovac, prelazeći preko Oštrelja i njegovih krivina, za ime banjalučkog biskupa Alfreda Pihlera (Alfred Pichler) sam prvi put saznao od jednog saputnika. Od tog zemljaka, inače zaljubljenika u istoriju i balkansku problematiku čuh sledeće: „I on je rođen ovdje, na Oštrelju…“ Probuđeno interesovanje za ličnost banjalučkog biskupa otada nije zamiralo. Istraživanja su me drugim poslovima vodila po raznim arhivskim zbirkama, a ideja o portretu ovog biskupa je sa pronađenom faktografijom konačno mogla da se ostvari. Takođe, istraživanja takve vrste nisu nepotrebna, pogotovo ne danas kada zvanična politika Rimokatoličke crkve sprovodi plansku i sistematsku rehabilitaciju sveštenika i fratara koji su učestvovali

Nikšić – Sedam decenija Nikšićani ćute o krvavom događaju koji se odigrao u drugoj polovini januara 1943. godine nadomak grada, na prevoju Pandurica, kada su se partizani surovo obračunali sa 12 momaka i devojaka, starih od 16 do 18 godina, koji, praktično, život nisu ni osetili, niti su pripadali bilo kojoj vojsci. Ta mladost bila je kriva samo jer je htela da zimski školski raspust provede kod rođaka u Bjelopavlićima i što se sasvim slučajno našla u kamionskoj koloni do Danilovgrada, koju su pratili Nemci, Italijani i četnici. Posle paljbe partizana na Pandurici niko od vojnika ni sa jedne, a ni druge strane nije zrnom očešan, dok su goloruki momci i devojke