Живот Боривоја Довниковића Борда проткан је планетарним успехом у свету цртаног филма, стрипа и анимације, али и избеглиштвима и страдањима у усташким погромима. Боривој Довниковић рођен је 12. децембра 1930. у Осијеку, основну школу полазио је у родном граду, али и оближњем Чепину, те у Даљу. Избеглиштво је обележило његово детињство у Другом светском рату, када је 1941. са оцем из родног Чепина у Славонији пребегао у Шабац и Београд, али и старе дане, када је од грађанског рата 1991. потражио спас у Бечу. И први и други пут спасао га је цртачки таленат, убеђен је Бордо. Између две бежаније стицао је славу у свету цртаног филма и стрипа. Недељко

Открића нових докумената показала да су таjне службе западних сила припремиле, финансиjски помогле и извеле два преврата у српскоj историjи, 1941. и 2000. године Увек када мислимо да jе неки крупан историjски догађаj, било трагичан, било триjумфалан, проузроковала и потпуно обликовала воља jедне или неколико особа, ма колико нам изгледало да jе то тако – неумитно грешимо. У нашем просечном доживљаjу моћи склони смо, без сумњичавости, из интереса и кукавичлука добро умотаног y дивљење, да некритички хвалимо оне коjи су силом узимаjу власт од оних коjи су изабрани по договореним друштвеним правилима. Или да хвалимо оне коjи та правила драстично крше с позициjа власти. У оба случаjа заборављамо на низ

Прочитаjте беседу младог свештеника изговорену на обележавању стогодишњице ослобођења Старе Србиjе од отоманске тираниjе. Ваше Преосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, високопреподобна мати игуманиjо ове свете обитељи са сестринством, уважена господо академици и професори, Господине председниче Друштва српских домаћина, чланови друштва, културно jавни посленици, драга браћо и сестре, помаже Бог! Сабрали смо се данас у овоj древноj светињи, и на оваj недељни васкрсни дан, да прославимо своjеврсно васкрсење српске слободе, коjе се неуморно ишчекивало скоро пет стотина година. Сабрали смо се пред гробом духовног оца српског народа, Светог Саве, коjи jе сваком правом Србину био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, а

Наjзначаjниjи jавни сведок савеза Католичке цркве и тито-комуниста jе словеначки патриот и партизан Едвард Коцбек. Он jе важниjи човек за Титову заверу од агента Коминтерне Едварда Кардеља. Очигледно jе да се у Србиjи и српском народу збива Југославиjа, као што се у Југославиjи збива Европа. Али ми не знамо шта се то збива, jер у ствари не знамо шта jе Југославиjа ни шта Европа. Збуњеност у томе погледу открива се ових дана чак и кад о томе свему расправљаjу наjвиши стручњаци, па и академици. Збуњеност се показуjе наjпре у томе што нисмо – и сви то признаjу! – очекивали све ово. Све смо то доживели као шок. Имали смо сасвим другачиjе представе и о Југославиjи и о Европи. Очигледно

Враћаjући се прошле jесени са пута из Гламоча за Босански Петровац, прелазећи преко Оштреља и његових кривина, за име бањалучког бискупа Алфреда Пихлера (Alfred Pichler) сам први пут сазнао од jедног сапутника. Од тог земљака, иначе заљубљеника у историjу и балканску проблематику чух следеће: „И он jе рођен овдjе, на Оштрељу…“ Пробуђено интересовање за личност бањалучког бискупа отада ниjе замирало. Истраживања су ме другим пословима водила по разним архивским збиркама, а идеjа о портрету овог бискупа jе са пронађеном фактографиjом коначно могла да се оствари. Такође, истраживања такве врсте нису непотребна, поготово не данас када званична политика Римокатоличке цркве спроводи планску и систематску рехабилитациjу свештеника и фратара коjи су учествовали

Никшић – Седам децениjа Никшићани ћуте о крвавом догађаjу коjи се одиграо у другоj половини jануара 1943. године надомак града, на превоjу Пандурица, када су се партизани сурово обрачунали са 12 момака и девоjака, старих од 16 до 18 година, коjи, практично, живот нису ни осетили, нити су припадали било коjоj воjсци. Та младост била jе крива само jер jе хтела да зимски школски распуст проведе код рођака у Бjелопавлићима и што се сасвим случаjно нашла у камионскоj колони до Даниловграда, коjу су пратили Немци, Италиjани и четници. После паљбе партизана на Пандурици нико од воjника ни са jедне, а ни друге стране ниjе зрном очешан, док су голоруки момци и девоjке