Почетком 2010. године на Кордуну, делу некадашње Републике српске Крајине, забележене су појаве као пресликане са простора Косова и Метохије; лопови упадају у куће и стаје, оборе и гараже, узимају шта им је воља: тракторе, краве, свиње, пољопривредне машине, сено… На Косову то раде Шиптари, на Кордуну Хрвати. И на једном и на другом простору жртве су Срби. На Кордуну је то јад и чемер од оно мало Срба који су одлучили да се врате после „Олује“. Живе од сточарства и пољопривреде. Преживљавају, тачније речено, углавном тамо старчад, уз понеку млађу породицу. Зна се ко су лопови али држава Хрватска ништа не предузима да заштити своје грађане. Кордун је релативно

Ни данас, мада су прошле деценије, нема одговора на питање зашто се ратни злочинац, пријатељ Анте Павелића, човек који је спасао и њега и хиљаде усташких кољача, вратио 1967. године у Југославију, наставио да живи у слободи, и као частан човек умро у граду своје младости Трст је деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они којима је то био посао, није наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку јавност, политичке и обавештајне структуре посебно. На узвишење изнад града, место где је давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано

Господин Ратко Дмитровић спада у оне српске новинаре који не изнајмљују своје перо, нити су независни од памети и морала, а зависници новца који Империја убацује у Србију да би је срушила. Још као уредник часописа „Аргумент“, оставио је лепог трага у нашем журнализму, а да и не говоримо о њему као човеку који је, у последњих неколико година води франкфуртске „Вести“, па га је власник сменио због „претераног“ бављења хрватским односом према Србима (ко сме да каже нешто Хрватима кад они иду у ЕУ?) И заиста: Дмитровић је неформални доктор једне од кључних области којом треба да се бави наука слободне Србије, а то је кроатологија. Његова професорска катедра

Ово су дани када се коначно, без имало страха од грешке, неодмерене процене или кривог тумачења других, може рећи: лаж је тријумфовала на простору бивше Југославије; лаж је да на крају добро увек побеђује, тога има углавном у бајкама; хрватска је држава – доказ да се велики злочини исплате. Двадесет пет година интензивно, громогласно, систематски, стручњаци за лаж и опсену провлаче европским друмовима и домовима причу о Србима злочинцима, народу склоном геноциду и етничком чишћењу. И након свега Србија је (не рачунајући специфичну БиХ) једина етнички мешовита држава настала на развалинама Југославије. Све остале су етнички чисте. Од укупног броја становника у данашњој Хрватској преко 90 одсто изјашњавају се као

Својевремено је Божидар Виолић, најцењенији хрватски позоришни редитељ, у интервјуу загребачком „Глобусу“, објашњавајући проблеме са којима се сусреће због свог „национално некоректног“ језика, са понеким србизмом, резигнирано закључио: „Ми Хрвати смо ионако склепан народ.“ Да је то рекао неки Србин, оптужили би га за фашизам, Виолићу ништа нису смели, велико је име, осим да га прећуте. И прећутали су ту реченицу која боље од томова књига осликава суштину историјског и националног успона Хрвата. Крајње сведен и поједностављен наставак горње тврдње гласио би: нема народа у Европи који је више од Хрвата присвојио туђег и уградио у своју историју, културу, језик. У изношењу доказа – овде их сводим само на „претапање“