Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Preživeo sam naciste, sačekali me udbaši!

Datum objave: ponedeljak, 14 maja, 2018
Veličina slova: A- A+

Nikodije Mitrović (87), o burnom životu, od logoraša iz Dahaua do državnog neprijatelja. Svega pet meseci po povratku iz logora, u Beogradu osuđen kao saradnik okupatora. Kada sam oslobođen imao sam samo 33 kilograma

 Nikodije Mitrović Foto M. Labudović
Nikodije Mitrović Foto M. Labudović

Na nedavno održanoj komemoraciji povodom 70. godišnjice oslobođenja nacističkog logora Dahau, među 130 preživelih logoraša bio je i Nikodije Mitrović (87), iz Beograda. Kao i prethodna tri puta kada je posle oslobođenja obilazio ovo zloglasno stratište, otvorile su se stare rane. Teške slike patnje, stradanja, prizora besprimernog čovečjeg zla…

Oslobođenje logora 29. aprila 1945. godine i povratak u otadžbinu, za stradalnika Nikodija, nažalost, nisu značili slobodu. Ubrzo po povratku u Beograd, otpočele su njegove muke sa novim vlastima, hapšenje, tortura i, naposletku, beg u Kanadu preko Austrije. U međuvremnu je postao Nik Martel, ali je, kako tvrdi, i dalje ostao na meti Jugoslovenskih službi bezbednosti. Čak tri puta su, tvrdi, pokušali da ga likvidiraju.

Ipak, 1998. godine, dočekao je da se slobodno vrati u otadžbinu. Sada živi u svom stanu u beogradskoj Skadarskoj ulici. U ispovesti “Novostima” ispričao je svoju burnu životnu priču, od kobnog dana 1944. kada je odveden u Dahau do konačnog povratka u rodni grad krajem minulog veka.

– U okupiranom Beogradu, do 1944. godine živeo sam sa roditeljima i trojicom mlađe braće – priseća se krepki starina. – Jedva smo preživljavali i često bili gladni. Pošto sam u školi učio nemački, a nemački vojnici su tada bili u školi “Vojislav Ilić”, celu godinu sam sa njima menjao rakiju za njihov vojnički hleb. Tog julskog, za mene sudnjeg dana, dečak Branko iz komšiluka zamolio me da pođemo zajedno da bi i on zaradio za hranu. Kada sam trampio rakiju krenuo sam prema kapiji. Odjednom se začuo prasak, jer je Branko pod nemački tenk poturio bombu.

Stražari su ih, priča Nikodije, obojicu uhapsili i odveli u zatvor Gestapoa. Branka više nikada nije video, a on je ubrzo “krenuo” u Dahau.

 U zloglasnom logoru skončale hiljade ljudi

* U zloglasnom logoru skončale hiljade ljudi

– Imao sam samo 16 godina i nisam ni znao da takva masovna mučilišta postoje. U vozu koji nas je preko Beča vozio do Dahaua bilo je 80 Slovenaca i nas 20 Srba. Na ulazu u logor velikim slovima je pisalo “Rad oslobađa”. Prošli smo zidanu kapiju i ušli u prostor ograđen visokim zidom i žicom kroz koju je prolazila struja. Budući da sam bio maloletan, nisu mi istetovirali broj na ruci. Starije su međutim “obeležili” i ubrzo slali na težak fizički rad. Čuo sam da je bilo masovnih ubijanja i gušenja gasom, ali nas maloletnike nisu mnogo maltretirali. Bili smo “veza” između starijih logoraša – kazuje Nikodije.

Velika mučenja, srećom, zaobišla su našeg sagovornika, ali ne glad i tifus. Kada su američki vojnici oslobodili Dahau imao je samo 33 kilograma.

RAZGOVARAO SA ANGELOM MERKEL

 Kao najmlađem od 130 preživelih zatočenika, na komemoraciji u Dahauu, Nikodiju Mitroviću prišla je i s njim se upoznala nemačka kancelarka Angela Merkel. Njihov razgovor ovekovečio je i objavio jedan minhenski dnevni list.

– Rekao sam joj da ne primam nemačku penziju koju, inače, zasad, kao bivši logoraši, dobijaju samo Jevreji. Uzela je moje podatke, adresu i kućni broj telefona u Beogradu i obećala da će se potruditi da i svi mi živi logoraši dobijemo tu nemačku penziju.

Merkelova uskoro dolazi u Beograd, pa ćemo se, možda, ponovo sresti – priča Mitrović.

Posle dvonedeljnog lečenja u Minhenu vraćen je u Dahau na registraciju. Tada je u logor došao i partizanski oficir koji ih je pozvao da se vrate u novu Jugoslaviju. Niko, veli, taj poziv nije odbio. U Beograd se vratio preko Ljubljane, a u tom gradu dočekao ih je general Arsa Jovanović koji je u jednom trenutku, još iscrpljenog, omalenog Nikodija podigao na svoja ramena.

– Nikada neću zaboraviti majčin izraz lica kada me videla posle povratka iz Dahaua. Stajala je kao okamenjena. Onda je pritrčala, čvrsto me zagrlila, plakala i neprekidno ljubila. Mislila je da sam mrtav i davala čak i pomene za pokoj moje duše. Ali, naša sreća zbog ponovnog okupljanja porodice nije dugo trajala. Moj nastavak školovanja odnosno pismeni zadatak o tome kako smo proveli dan oslobođenja Beograda, zauvek mi je promenio život – tiho govori naš sagovornik.

Pošto je u tom zadatku opisao da je 20. oktobra, dok se igrao sa dečacima iz komšiluka, gledao kako “neke čike obučene u vojne uniforme odvode njihovog komšiju, a potom i teško ranjavaju na kućnom pragu”, Nikodije se našao na meti Ozne. S obzirom na to da je, prethodno, nekoliko puta odbio da se učlani u SKOJ, oznaši su, kaže, došli na čas, stavili mu lisice na ruke i pre nego što su ga odveli, okrenuli se i đacima rekli: “Ovako će završiti svi narodni neprijatelji”.

UTAKMICA ZVEZDA – BAJERN

Minhen me na čudan način prati ceo život. Dahau je blizu Minhena, iz Minhena sam 1950. godine pobegao u Kanadu, a u Beograd sam se prvi put vratio 24. aprila 1991. godine, kao delegat Američke fudbalske federacije na utakmici Crvene zvezde i minhenskog Bajerna. Bio sam sekretar u FK Beli orlovi u Torontu. Bio sam službenik FIFA u Americi i tako sam posle 41 godinu ponovo video svoj rodni grad. Konačno sam se vratio desetak godina kasnije – priča Nikodije Martinović.

– Odveli su me u zatvor na Obilićevom vencu i dve nedelje maltretirali, saslušavali noću i batinali toliko da su mi polomili i dva kičmena pršljena. Teža mi je bila ta tortura od Dahaua. Iako sam iz nacističkog logora došao samo pre pet meseci, osuđen sam, verovali ili ne, kao saradnik okupatora, na tri godine zatvora. Robijao sam u Zabeli, a pušten sam 1947. godine. Tri godine kasnije, kada su me regrutovali u disciplinsku policiju, odlučio sam da pobegnem iz zemlje – seća se Nikodije.

Za 300 dolara, jedan Slovenac kog je poznavao, prebacio ga je u Austriju. No, Udba je i dalje pokušavala da ga vrati u zemlju i sudi mu za navodno ubistvo u Beogradu. Amerikanci do kojih je dospeo u Minhenu bili su o tome obavešteni, a čovek za čiju likvidaciju je Nikodije osumnjičen u međuvremenu se pojavio kao svedok na jednom suđenju u Beogradu. Zato su mu savetovali da pobegne u Kanadu. Ubrzo za Nikodijem iz Beograda je došla i njegova devojka. Venčali su se, izrodili dve ćerke i bili u braku dve i po decenije. Posle njene smrti oženio se Nadeždom Bojović. Mirnu starost, kaže, provodi u otadžbini i svom rodnom gradu, a ćerke i unuci žive u Torontu.

Izvor: NOVOSTI

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 08. oktobra 2015. godine.

Vezane vijesti:

Logor Dahau: Ukraden natpis “Rad oslobađa” – Jadovno 1941.

Merkel: Njemačka nanijela beskonačnu patnju – Jadovno 1941.

Novi dokumenti i fotografije o zločinu – Jadovno 1941.

Priča o jednoj fotografiji – Jadovno 1941.

Preporučujemo – Jadovno 1941. 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan odgovor na „Preživeo sam naciste, sačekali me udbaši!“

Milan M Jevtovic kaže:

Podstaknut nelogičnostima iz ove priče, pretražio sam baze logora Dahau. A predlažem i vama da to učinite.
Prvo mi je privukao pažnju tzv. sastav o Oslobođenju Beograda. Zanimljivo da osoba koja je u tom trenutku bila u logoru, kasnije piše o sećanju na komšiju kog odvode partizani. Sličan tekst se pojavio i u Blicu, iste te godine, gde intervjuisani Nik Martel, priča kako je bio srećan da je našao svoju porodicu živu nakon aprilskog bombardovanja (verovatno misli na 1944). A zatim priča kako je zatvoren u julu te godine. Kako onda nije znao da mu je porodica preživela aprilska bombardovanja??? Zatim priča o završavanju osnovne škole, a ako je rođen 1927. godine, znači da je vrlo verovatno svih 8 razreda završio 1942.
Evo pretraga baze, koju i sami možete da napravite:
https://stevemorse.org/dachau/dachau.html

Postojao je zatvorenik pod imenom Mikodije (verovatno Nikodije) Mitrović, rođen 8. marta 1920. godine, dospeo u logor 23. 9. 1944. godine.
Osoba koja za sebe tvrdi da je Nikodije, u tekstu ima 87 godina, znači rođen je 1928. godine. Ne verujem da bi Nemci omašili godinu rođenja pri upisu. Zatim priča kako nije dobio utetoviran broj jer je bio maloletan. Zapravo samo su u Aušvicu tetovirali brojeve.

Priča je vrlo sumnjiva, i šteta je istu objaviti bez bilo kakve provere, i to najviše zbog onih koji su zaista prošli logore, ili ostavili svoje koste u njima. A za dotičnog bih rekao, nek mi Bog dušu oprosti ako grešim, da je jedan od silnih mutnih tipova o kojima je nemoguće bilo šta tačno reći.

Molim vas da objavite ovaj komentar, najviše zbog časnih Srba, logoraša 1941-1945, i njihovih potomaka.
Slava im!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top