Savez sokola kraljevine Jugoslavije je pripadnike sokolskog pokreta  pripremao da budu u prvim redovima  branilaca otadžbine.  Zato  su vaspitavali svoje članove kao buduće branioce naroda i otadžbine pripremajući ih za buduća iskušenja. Osnovni cilj sokola bio je telesno zdrav, moralno jak, a nacionalno svestan narod. Isticali su da je prva žrtva u Balkanskom ratu 1912. bio beogradski soko Aleksandar-Sanja Жivanović. (1)  Prvi  pokušaj  napada  na  Beograd  u  Prvom  svetskom  ratu  odbili  su  članovi  beogradskog sokolskog  društva „Dušan Silni”  zajedno  sa  četnicima  iz  Tankosićevog  odreda, finansima, žandarmima  i  jednom  četom  18 pešadijskog  puka (2). Prema svedočanstvu jednog žandarmerijskog oficira, dobrovoljci iz redova građana digli su pokolebani duh žandarma i ostalih branilaca.

1. Uvod Na Zapadu je uobičajeno da se za raspad SFRJ optužuje srpski nacionalizam. Mislim da je potrebno da prođe neki dovoljno dug vremenski period (npr. jedan vek) da bi neki nepristrasan zapadni istoričar mogao da utvrdi ono što je od početka zapravo bilo očigledno, ali što je zbog propagande zataškivano: za raspad SFRJ odgovorne su katoličke nacije – Hrvati i Slovenci. Dokaza za goreizrečenu tvrdnju je bezbroj. Jedan od njih je vladavina hrvatskog jezičkog nacionalizma. U Hrvatskoj gotovo da nema ustanove koja nema etničku oznaku („Hrvatski”). U Srbiji gotovo da nema one koja ga ima („Srpski”). 2. Između dva svetska rata (1918-1941) Između dva svetska rata sve vodeće političke

Akademik o srpsko-hrvatskim odnosima, Kosmetu, Evropi, Vojvodini, Akademiji, političarima: Cilj je velika, etnički čista i rimokatolička Hrvatska. Svoj brod smo vezali za EU, koja nam oduzima Kosmet Ciljevi hrvatske politike u poslednjih 150 godina su Hrvatska očišćena od Srba, granica na Drini i prisajedinjenje delova Vojvodine. Svi naši političari koji pregovaraju sa Hrvatskom morali bi da budu svesni ovih činjenica. To je standardna hrvatska politika i ona se lako ne menja. Akademik Vasilije Krestić, koji dugi niz godina izučava istoriju srpsko-hrvatskih odnosa, tvrdi da srpski političari ignorišu težnje hrvatske politike, te se nekritički upuštaju u razgovore o boljim odnosima. A ti odnosi, uveren je Krestić, mogu se graditi samo na

Sporazumom Cvetković-Maček 26.8.1939. Dubrovnik je odvojen od Zetske  banovine  i  dodeljen  novostvorenoj  Banovini  Hrvatskoj. HSS je u Banovini Hrvatskoj odmah počeo sa progonima svih onih koje su smatrali protivnicima nezavisne Hrvatske. List Srba katolika ,,Dubrovnik” nastavio je  borbu protiv hrvatske hajke na sve srpsko i jugoslovensko. Urednik lista Kristo Dominković bio je predratni član Srpskog sokola i borac protiv Austrije i njenih vernih slugu Hrvata. U listu ,,Dubrovnik” istaknuto je : ,,Najnoviji razvoj prilika … metnuo je  Dubrovnik u veoma neprirodan geografski položaj, koji ga je doveo u vezu sa onim krajevima, sa kojima nikada nije imao, ama baš ništa, zajedničkog. Došavši u takav položaj, on je sada izložen nemilim,

Vojnici i generali Crvene armije, koji su u Drgom svetskom ratu dali život za slobodu Srbije, sigurno nisu zaslužili nipodaštavanje i negativnu propagandu, koja se našem narodu i dalje servira iz drugosrbijanske medijske kuhinje, a često i od strane države. Zašto je u Srbiji i danas nepoželjno da se javno kaže da su ruski vojnici imali ključnu ulogu u oslobođenju Jugoslavije?     Zbog čega se i posle promene vlasti ne ponište sramne odluke žutog režima da preimenuje ulice širom Srbije, koje su nosile imena slavnih generala Crvene armije? Da li smo titoizam samo zamenili neoliberalizmom, sa ciljem da se razbije i najmanja veza između srpskog i ruskog naroda? Zašto

Sa  zakašnjenjem objavljujemo tekst Mirjane Bobić Mojsilović iz avgusta prošle godine. Mišljenja smo da kvalitetan tekst uvijek zaslužuje da se obajvi…. ZNAM da je mnogo toplo, znam da je svima lepše da budu na Adi, ili na moru, uz pivo ili koka-kolu, znam da nije trenutak ni za tešku hranu, kao ni za teške teme – ali, ipak, juče, 4. avgusta, navršilo se sedamnaest godina otkako su vojne operacije „Oluja“ i „Bljesak“ sa lica Hrvatske izbrisale oko 300.000 Srba, koji su u konvojima, ostavivši sve što imaju, krenuli u Srbiju. U toj akciji, prema podacima dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“, poginulo je ili nestalo 1.960 Srba, od kojih 1.205 civila, među njima