Знате већ, сигуран сам, цео случај Јосипа Джоа Шимунића. Хрватска у Максимиру победила Исланд, иде на СП у Бразил, а након утакмице Шимунић је узео микрофон, дошао до центра и обратио се на све четири стране. Урлао је: „За дом“, публика је узвраћала: „Спремни“. ОЛИМПИЈСКИ стадион у Минхену; судија свира крај бараж-утакмице између Немачке и Француске. Немци победили са 2:0, иду на Светско првенство. Швајнштајгер узима микрофон од официјелног спикера, долази до центра терена, окреће се према западној трибини и урла „Зиг“, публика углас одговара „Хајл“, онда према јужној, „Зиг“; „Хајл“, следи одговор. Исто се чуло још два пута, са истока и са севера Олимпијског стадиона. Европа у шоку, отворени

Ово што се последњих месеци догађа у Хрватскоj само jе понављање историjе у другим околностима, реприза догађаjа из 1914, 1941. и 1990. године кад jе све почело наjпре минорним акциjама а онда све слободниjим демонстрациjама мржње према Србима. Овога пута могућ jе и хрватско-хрватски сукоб   Веруjем да jе све више оних коjима jе jасно да Хрватска клизи у фашизам. Влада Зорана Милановића – човека неспорно добрих намера, особе коjоj се не може приписати искључивост, нетолеранциjа, кокетирање са десницом и усташтвом, нетрпељивост према мањинама, антисрпство… ништа од тога – показуjе своjе слабашне потенциjале, неодлучност, млитавост и ово што се сада догађа у Хрватскоj може, у краjњоj консеквенци, да прерасте у грађански

Смрт последњег народног хероjа у Хрватскоj игнорисана jе са циљем да се случаjно, у овим бурним данима – обележеним новим таласом антисрпског дивљања широм миле домовине – не отвори питање суштине антифашистичког покрета у Хрватскоj. Од дана успоставе независности, почетком деведесетих, у Хрватскоj jе срушено више од три хиљаде споменика и спомен-обележjа коjа су подсећала на Други светски рат.     Краjем октобра, четрдесетак дана пре него што ће напунити 93 године, у Загребу jе умро Милутин Балтић. Млађи немаjу поjма о коме jе реч, стариjи памте то име, мада га већ двадесет и неку годину нико у хрватскоj jавности ниjе споменуо. Балтић jе некада, у Титово време, а посебно

Образац jе давно постављен, прилично jе jедноставан, црно-бели, и гласи: С простора бивше Југославиjе jедино Срби не могу да живе ни са ким, Срби су нетолерантни, ксенофобични, не трпе припаднике других народа, њихову културу, веру. Краj цитата обрасца. Пре тога смо имали тврдњу, живу и данас у дефинициjи грађанског рата вођеног у границама СФРЈ, да jе Београд, почетком деведесетих, имао накану да од Југославиjе силом направи велику Србиjу.   Ове две поставке, сложићемо се, не иду заjедно, jедна другу искључуjе. Како народ, нетолерантан на све што ниjе његово, има за циљ да прави државу у коjоj jе све различито? Ниjе ова антисрпска подметачина jедина, има тога у медиjским орманима на