Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Јадовно 1941. » Страна 23

Бикуша

18. март 2019.

Љета 1990. године, узалудно сам тражио jаму Бикушу изнад Челебића. Ниjе помогло ни то што ми jе водич био Душко Шуњка, човjек коjи на том терену познаjе свако коначиште дивљачи, сваки брлог дивљих свиња, све чеке, прелазе и приjечце. Узалудно смо се провлачили кроз густише и шипражjе, пели на узвишице и височиjе дрвеће — море расцвjеталог jасења jе у своjоj бjелини сакрило чак и биjели камени обелиск подигнут послиjе рата над овим стратиштем Послиjе ми, чини ми се, ниjе било ни жао што jе ниjесмо нашли, што ни Душко Шуњка коjи брдо Кланац и Ливаднице познаjе као своj длан ниjе погодио прави пут до ње. Можда jе тако и боље.

СВЕТОЗАР ЛИВАДА: Дабогда те представљао проф. др Милорад Пуповац

10. март 2019.

Прихваћамо нагонске властодршце без провjере тко су и какви су људи, какво им jе знање, образовање и морал. Дакле, не стоjи да нас убише преjаке риjечи него константа прокључалог менталитета скороjевића, коjег само повиjест може измиjенити …Oн jе био одлучуjући глас за промjену назива Сабора у назив „Хрватски државни сабор“ из доба НДХ… Иако сам поjео, како се каже, с овим господином „оку соли“ ствараjући српске институциjе, не знам како да се према њему поставим. Да л’ да га сажаљевам, презирем или осуђуjем. Човjек ниjе оно што о себи примишља, него оно што о њему (не)дjела показуjу. Зато ми се чини да jе наjбоље да фактима о њему проговорим. Као

Свештеници у логору „Даница“ код Копривнице 1941.

8. март 2019.

(Из биљежнице jедног преживjелог свештеника-логораша) Пред рат напуштена творница „Даница“, постала jе године 1941. – логор „Даница“. Као авет у подравскоj равници са своjим високим водоводом и творничким зградама дуж цесте и, паралелно са друге стране магазинима до коjих су стизали вагони, чиjа jе утроба гутала људе и одвозила у непознатим правцима – равно на стратиште. „Даница“, насмиjана дjевоjка како jе била раниjе приказана на кутиjама од крема за ципеле, ниjе више заштитни знак производа ове напуштене творнице; сада jе крваво усташко знамење – слово „У“ – замиjенило оваj дражесни осмиjак и цери се као авет из сваког кута овог здања – логораши га виде и тамо гдjе ниjе, из

Избјегличка прича

6. март 2019.

Зовем се Милан Почуча. Живим сам у Бачкоj Тополи од априла 1994.г. Ћерка и син, са своjим породицама, живе у Београду и Н. Саду. Узгред, супруг ћерке jе стасавао и школовао се као избjеглица, углавном сам, jер и родитељи (избjегли из Дрвара), у борби за голо преживљавање, нису били у могућности да му помогну. Шира породица, као уосталом код свих Личана, живи растурена по цjелом земаљском шару, као рачиjа дjеца. Мjесто и врjеме рођења, 1939. г. Дивосело, Опћина Госпић, Краљевина Југославиjа. Као и сам таj простор судбина чудна, jединствена и не баш уобичаjена. Височица Потичем из сеоско печалбарске породице. Трагична судбина Срба се на извjестан начин на наjсликовитиjи начин одразила на нас. Отац убиjен поч. II. св. рата. Обе баке

Devastirani_spomenik_pobijenim_zrtvama_na_Krupi_kod_Draceva.jpg

Стравичан покољ Срба 1941. у Драчеву код Чапљине

5. март 2019.

Убиjено jе више од 70 Срба из Драчева, Сjекоса, Кљенка, херцеговачких Глушаца, Дубравице, Колоjања, Церовице, Вишића и поjединаца из других места. Село Драчево се налази у општини Чапљина, на плодноj земљи, са леве стране река Неретве и Крупе, преко пута Габеле, а испред Метковића. Све до 19. века у Драчеву су живели само Срби и муслимани. Данас jе то велико и чисто хрватско село. Срби из Драчева су ужасно пострадали у хрватском Покољу 1941, а 1992. су протерани са своjих огњишта, док су им материjална добра опљачкана или уништена. Хрвати из Драчева, похапсили су пред Видовдан 1941, све своjе комшиjе Србе, одрасле мушкарце и затворили их у путарску кућу. После

Сјећање на злочин у Јања Гори

27. фебруар 2019.

Поводом злочина у мjесту Јања Гора, код Плашког, коjи се десио 27. фебруара 1945. године, када су усташе масакрирале 25 српских сељака, доносимо списак „ жртава фашистичког терора и рата на подручjу плашчанске долине и околице1941-1945“- за подручjе Јања Гора. Списак jе комплетан и без интервенциjа преузет из књиге Плашчанска долина и околица у НОР-у у издању Хисториjског архива у Карловцу из 1976.године. Жртвa jе људско биће, жива душа, а не броj. Не заборавимо њиховиа имена. ЈАЊА ГОРА Граховац Петра Мариjа, рођ. Пешут, 1912, сељанка, Српкиња, убиле jе усташе заjедно с њене шесторо малољетне дjеце у Јања Гори 27.02.1945. Граховац Николе Даница, 1935, диjете, Српкиња, убиле jе усташе у Јања Гори 27.02.1945. Граховац Николе Гоjко, 1937, диjете, Србин, убиле га

Црно језеро-плач из дубине ријеке Уне

25. фебруар 2019.

Многа су и разнолика мјеста на којима су Србе, Јевреје и Роме приносили на жрвенике “боговима“ усташтва 1941.године. Прије самог “жртвоприношења недужних Срба, Јевреја и Рома“ жреци нове религије усташтва своје су жртве па усташком обредном закону’ мучили, масакрирали и убијали. Свима су чувени и познати Јасеновац и Јадовно – синоними за све логоре, јаме и бездане које су као систем злочина осмислили и реализовали хрватско-муслимаске усташе НДХ-зије. Иако то знају њихови потомци, који се сада декларишу као еуропјеци и велики демократе, они се осјећају уврјеђеним када их човјек потсјети на то. Једнако се на ово потсјећање љуте и реагују одређени “вјерници“ и чланови одређених римокатоличких редова и црквених кругова,

Срби из Босне и Херцеговине у вртлогу Првог свјетског рата

25. фебруар 2019.

Вjешање Срба у Гацку 1914. године У расправама о Гаврилу Принципу, карактеру Младе Босне и улози Србиjе у избиjању Великог рата, судбина Срба у Босни и Херцеговини за време Првог светског рата остаjе заборављена. Ми слободни грађани, коjима jе заjамчена била лична слобода установом, нашли смо се као преко ноћи лишени свиjу људских права, понижени више него животиње, у праху, мемли и мраку, коjи ниjе био намjењен да даjе скровиште људима, него акрепима и змиjама. – Интернирци Земаљскоj влади у Сараjеву Данас, на прагу обиљежавања стогодишњице избиjања Првог свjетског рата, духови прошлости поново лебде над нама. У публицистичким круговима и научноj заjедници широм Европе све су чешће расправе о карактеру

Истина Косановић Душана и Стевана

25. фебруар 2019.

У жељи да истина о трагичноj смрти моjих оца и стрица (Косановић Душана и Стевана) остане траjно забиљежена као искрено свjедочанство кроз моjе скромно сjећање достављам Вам кратак животопис за обоjицу, те дешифроване дописнице коjе jе у ратноj голготи сачувала моjа маjка. Бит ћу неизмjерно сретан ако Вам ови документи послуже у грађи коjу обрађуjете за евентуалне потанкости увиjек сам на располагању. 1. – школска спрема Душана Косановић дjеце: Симица шумарски техничар; Самуило дипл. инг. Шумарства; Душанка, основна школа; Драгомир дипл. инг. Шумарства 2. Стриц Стеван ниjе имао дjеце Биографиjа Косановић Душан рођен jе 1892. године у селу Кунић бр. 56, опћина Плошки Котор, Огулин, од оца Владимира и маjке Симице, а брат Стево

Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим

23. фебруар 2019.

И тако, прихвативши прећутно услове живота коjе вам ваш неприjатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заjедно са свим оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескраjно чекање, што значи да сте прихватили раjински начин живота, а то jе исто што и пут добровољне пропасти за себе и своjе потомство. Да не би морали да вас сами убиjаjу, заразили су вас тим чекањем коjе вас одржава у животу и полагано убиjа. Увенућете и нестати као што су увенули и нестали толики преци и народи у Османском Царству, пре вас на исти или сличан начин. Нису ни

Добротвори

23. фебруар 2019.

Да ниjе злих људи, добротворима би се утро траг. Да ниjе поганства и мржње, добротворство и љубав би погинули за сва времена. Несрећа jе само што човjек све то схвати и увиди кад га зло сколи и несрећа притисне, што доброчинству научи циjену тек кад га обрва пакост и немилосрђе. То наjбоље знаjу они коjи су преживjели и прошли кроз пакао усташког злотворства. Нико као они ниjе утврдио да доброчинство никад не може погинути, да добро вазда исплива, чак и ако се у море баци. Многи се од њих, тако, неће сjетити детаља из сопственог живота, свих страдања и мука коjе су претурили преко главе, али сви као молитву памте

ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА: Рат баба Вишње против Аустроугарске

23. фебруар 2019.

Међу именима заборављених српских хероина сигурно се налази и баба Вишња Мосић из вишеградског села Горње Дубово коjа jе десетак година пре Сараjевског атентата и почетка Првог светског рата била припадник организациjе Млада Босна. Ова виспрена и писмена српска сељанка, коjа jе 1906. године остала без мужа Пера, не само да се бринула о броjноj фамилиjи него jе преко увек немирне границе између Босне и Херцеговине и Србиjе, чиjа jе гранична линиjа пролазила на стотинак метара од њене куће, преводила све оне коjи су jе за помоћ замолили. Аустроугарске власти у предвечерjе Првог светског рата поjачале су контролу границе између села Дубова у БиХ и Заовина у Србиjи, али то

Владимир Умељић: „Свети“ Алојзије Степинац и Срби

21. фебруар 2019.

Сасвим трезвени историjски извори сами по себи вагаjу Алоjзиjа Степинца. Писмо Владимира Умељића Епископу славонско-пакрачком Јовану Ћулибрку Преосвећени Владико, Ваш интервjу Недељнику, коjи jе – судећи по Вашем следствуjућем приговору – од стране новинара додатно политички конотиран (инструментализован?), погодан jе да изазове у наjмању руку недоумице и сумње, неће сигурно и нажалост оставити добре трагове из злог времена. Дозвољавам себи критички тон, jер сложићете се, у светосавском православљању Небеског Сведржаоца нема Богу хвала места непогрешивости, као у ватиканскоj хиjерархиjи. Шаљем Вам доњи текст, коjи сведочи да и без погрешног и грешног ослањања на комунистичку „правду и право“, сасвим трезвени историjски извори сами по себи вагаjу Алоjзиjа Степинца, те да Ваше:

Светозар Ливада: Читао сам дневник Алојзија Степинца

21. фебруар 2019.

Алоjзиjе Степинац jе био jедан од наjужасниjих свештеника у бискупиjама папе Пиjа XII. Ја сам jедан од ретких коjи jе прочитао Степинчев дневник коjи, узгред, никада ниjе штампан, нити ће икада бити обjављен – каже за „Вести“ пензионисани универзитетски професор из Хрватске др Светозар Ливада . Зашто jе Степинчев дневник и данас у рукопису? Зато што jе Степинац њиме сам себе осудио. И зато никада таj дневник неће бити обjављен jер би тиме био срушен мит о Степинцу као прелату коjи jе страдао због своjих хришћанских уверења и жртвовања за веру. Наведите неке занимљиве детаље из тог рукописа? Чувена jе његова изjава о Србима: „Када би Србина и Хрвата скухали

Усташки логор „Даница“ 1941. године

19. фебруар 2019.

(Из необjављеног рукописа преживелог логораша из „Данице“, проте Димитриjа Јоке) – У селу Дрње код Копривнице, основан jе логор, и зграде напуштене фабрике „Даница“ биће употребљене у логорске сврхе. Из наше зграде, 600 затвореника одмах jе отпремљено тамо. Нас jе сада овде било непуних 400 људи. Говорило се да ћемо и ми за њима… тако jе и било са нашом собом. На железничкоj станици било jе доста путника, али одjедном се око нас нагомила силни народ, неприjатељски према нама расположен, и сви се устремише на нас. Биjу нас каменицама, покидаше плот, па нас оним летвама сабише у jедан ћошак, пљуjу, вичу, песниче, хоће да нас линчуjу… Золић (натпоручник спроводник) jе