arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Владимир Бурсаћ: Сећање на више од 100 мушкараца из села Грмуша, код Бихаћа, који су у недељу 27. и 29. јула 1941.г одведени и убијени на стратишту Гаравице

На Гаравицама су људи доведени до вододерина. Ту су им скидали одјећу, и наге ударали маљем, у потиљак и слепоочницу. Људи су падали, канали су се пунили мртвим тијелима. Рано ујутру у недељу 27.јула 1941.г  службена лица НДХ улазе у село. У питању је била група од око 18 наоружаних људи предвођених двојицом новопостављених кнезова села (Кутлача Стево и Миљуш Пајо). Ови људи су рано ујутру зашли по селу и позвали све одрасле мушкарце да дођу код школе и донесу оружје и војничке униформе. Људима кажу “да је од власти дошло наређење да људи предају оружје, ма какво оно било. Оружје треба да донесу код цркве и школе, добиће потврду да

Др Ђуро Затезало: Покољ у Банском Грабовцу на Банији

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА БАНИЈА БАНСКИ ГРАБОВАЦ Будимир Поповић и Бранко Тадић, Тремушњак Јабуковац, Петриња Сваки од доведених морао је стати на руб јаме, гдје су га убијали батовима а неке су постројавале усташе у строј и убијали из митраљеза „У рано јутро 24. јула 1941. године дошли су у село Бански Грабовац оружници НДХ из оружничке школе у Загребу, усташе из Глине и Петриње, те оружници из околних оружничких станица. Њих око 500. Одмах су се разишли по сусједним српским селима: Влаховић, Лушчани, Дреновац и Бачуга. Хватали су Србе и одводили их

УОЧИ ОГЊЕНЕ МАРИЈЕ

То су ти дани када су их у колони повели, када деци нису дали ни кап воде, када су жене унезверено стезале децу, једно у наручју друго за руку… То су ти дани када су, никоме криви, живи летели на дно дубоких крашких јама. То су ти дани када су Срби нестајали, одлазили заједно у вечност. Пише: Цвијета Радић То су ти дани када ти врелина ваздуха улази у груди, а сунце сиђе до самог темена. То су ти дани када се радујеш зрелом житу и зрелој трави и гледаш у небо хоће ли се умилостивити земљи топлом капи кише… Не, не. То су ти дани када су они стезали

Златомир Лазић: УСТАШКИ РЕВИЗИОНИЗАМ ЦРКВЕ У ХРВАТСКОЈ

Искрено, ми Срби смо у константној дефанзиви, са импулсивном реакцијом, на мах, без истрајности и континуитета, са јако оскудним знањем наших историчара. Не смем ни да помислим шта би било са нашом културом сећања на страдање деце у НДХ да није било Драгоја Лукића. А Лукић то није писао јуче, већ пре готово пола века. И био је једно од те деце. И није мрзео Хрвате, напротив. Њему за то није био потребан Тито, као што је данас „српским медијима“ и професионалним аналитичарима, који не силазе са националних ТВ, потребан Вучић. Имао сам прилике да у једном сећању Јане Кох, која је као активиста Црвеног крижа из Загреба учествовала у

Истина о хрватској борби против нацизма

Све учесталији и безобзирнији покушаји ревизије историје Другог светског рата захтевају да се неспорне чињенице не забораве, већ да уђу у колективно памћење. То се пре свега односи на геноцид који је над Србима извршила НДХ, коју је и идејом – уклонити реметилачки фактор, и делом – новим геноцидом, оствареним не само у „Бљеску” и „Олуји”, већ и целокупном потоњом политиком, наследила Република Хрватска, која се сада, без имало скрупула, жели приказати као највећи борац против нацизма. Притом заборавља одушевљени дочек Загрепчана уз цвеће на Хитлеровим тенковима и панично масовно бежање истих пред падом Загреба, најдуже опстале престонице фашистичких држава, јер Тито није допустио да Стаљин испуни обећање дато Павелићу,

ТО ЈЕ НАМА ЛИКА

Ето, дошла сам ти Лико, дошла на моју дедовину, на моја два рода, два презимена, две крсне славе – Светог Николу и Светог Ђурђа, два имања, два кућишта и два прага у корову. И нико ми се није обрадовао… Нико ме није ни познао… Пише: Гордана Достанић „Дошла сам ти, Лико! Да ли сам домаћин или гост?…“ – говори Оливера своју причу над пријебојском јамом Голубњачом. Мени је после дуго одзвањао у ушима само тај почетак њене приче о Лици: „Дошла сам ти, Лико…! Дошла сам ти, Лико…!“ Онда сам у себи те речи шапатом понављала и питала се зашто их понављам и зашто сам јој дошла. Како много радости,

Отац Оливер Суботић: Хрватска – светски центар хришћанског атеизма 

Сви савесни Хрвати-римокатолици треба јавно да кажу свој став о масовној појави најгрубље верзије хришћанског атеизма у својој земљи. А пре свих то треба да учине римокатолички свештеници и бискупи који држе до Истине јер се срцем верује за правду, а устима исповеда за спасење (Рим 10, 10). Пише: Презвитер Оливер Суботић Недавни загребачки концерт хрватског певача познатог по живописном надимку „Томпсон“ је доживео различите осврте у ex-YU јавности. Критичке опсервације су, сасвим очекивано, биле најбројније у Србији, а било их је нешто мањим делом и у Хрватској (углавном међу интелектуалцима и политичарима са левице), док су у другим балканским државама биле спорадично приметне. Заједничко за све критичке увиде је то да

ГЕНОЦИДНА ИДЕОЛОГИЈА ХРВАТА

− о узроцима и времену настанка − Пише: Василије Ђ. Крестић             Државно и историјско право Хрватске једно је од значајнијих питања које је и у ранијој и у новијој прошлости моћно утицало и још увек снажно утиче на међусобне односе Срба и Хрвата. Због недовољно проучених хрватско-српских односа,  погрешног и тенденциозног тумачења тих односа, који су и после Првог и Другог светског рата улепшавани и дотеривани према дневнополитичким потребaма, питање  државног и историјског права Хрватске, које је у основи свих српских и хрватскох неспоразума, сукоба, геноцидног страдања Срба, па и рата до којег је дошло између њих 1991. године, није приказано на научно веродостојан начин. Стога што се без

Зеленгора- велико неопојано гробље краљевих војника

Шире подручје планине Зеленгоре, од Неретве до Дрине, велика је неопојана гробница више хиљада војника ђенерала Драже Михаиловића, страдалих крајем, а и након званичног завршетка Другог свјетског, истакнуто је у Фочи на промоцији књиге „Комунистички злочини над ЈВуО – од Равне горе до Зеленгоре“. Монографија, чији су су аутори официри у пензији Митар Ковач, Милоје Пршић и Петко Рашевић, те свештеник Милорад Остојић представљена је у Музеју “Стара Херцеговина”. Рецензент књиге Радован Калабић каже да је ово дјело велики догађај у домаћој српској историографији, јер је ова тема у Србији мало обрађивана и о њој се мало знало, за разлику од српске емиграције у којој се писало о великом страдању

Други светски рат: шокантна истина

Стотине хиљада Пољака положило заклетву верности Хитлеру Гдањск је домаћин изложбе под називом „Наши момци“, која говори о Пољацима из различитих крајева земље који су служили у Хитлеровој војсци. Организатори тврде да је ово прва монографска изложба те врсте, припремљена на основу приватних и музејских извора Поморског региона. Изложба је изазвала снажне и контроверзне реакције. Председник Пољске Анджеј Дуда написао је на свом микроблогу: „Представљати војнике Трећег рајха као ‘наше’ није само историјска лаж, већ и морална провокација – чак и ако су на фотографијама приказани Пољаци који су насилно мобилисани у немачку војску.“ Он је додао да такви поступци „подривају темеље нашег идентитета и вређају успомену на жртве. Ко

Ђурђица Драгаш: КОЛО

У спомен на српску децу коју су усташе зверски побиле у шуми Машвини на Кордуну 1942. године, а потом их полегле на траву, у круг, у стравично „дечје мртво коло“. КОЛО У колу сам ти мајко остала,небу се предала.И Јована сам за руку држала…док нам руке не одсекоше. У колу сам се с душом растала.Пустила је да одлети.Однео је лептир к теби,к селу нашем, под облаке. Одсече ми крвник кике,плаве попут жита зрелог.Прогута их трава дивља,да израсту, да причају.Плетенице, чаробнице. У колу сам, мајо моја.У колу што се к небу вије.Не боли ме више ништа,осим руке Јовановешто у мојој завек оста. Више: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Оливера Шекуларац: „Пјесма“

Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби… Питам се,А не умем сама… Како да не погрешим,И како да се не огрешим.Како речима, сузама изјаданим, окупаним…Да претке несахрањене из јама дочекам..? Питам се и питам вас,Знате ли можда како се сузе заустављају, па да се прогледа и сагледа,Да се испоштује, захвали,А не зарида кад вам Јадовно у госте долази… Да л’ белу кошуљу или црни рубац, вечни бакин лички да повезем..?Па би и она заридала,„Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби…“ У земљу лала и ветрењача, што предачке врлети замени. Где сам то ја и ко ми у госте стиже, има ли ишта светије и

Басташић: Жртве нису исте или Ко се данас сјећа 8.020 жртава Слане и Метајне?

24. јун и 11. јул дијели само 16 дана и само 54 године а ипак су та два дана бескрајно удаљена. Фото: Д. Басташић/Јадовно 1941. На мјестима страдања пашких жртава 1941. године, нема спомен обиљежја осим два дрвена крста које су поставили Јадовничани. Мале спомен плоче су дизане и уништаване три пута.Тамо се ријетко када организују молитвена и комеморативна окупљања.Обично то раде потомци и поштоваоци жртава „о свом руву и свом круву“. Не, нема директног преноса на РТС и/или РТРС. Како да људи данас знају за Слану и Метајну? Не само Срби и Јевреји, него Људи.Како да препознају шта се тамо збивало? Гдје да прочитају?Кога, колико, када…?Зашто? То се ваљда

ШТА СЕ СЛАВИ 13. ЈУЛА: Метак, чело, поток, вир

Када славите годишњицу Тринаестојулског устанка, уз велико уважавање према црногорским устаницима и њиховим жртвама, сјетите се да су заједничке активности црногорских устаника са црногорским комунистима, биле црвено завођење за Голеш планину, јер је створена представа о комунистима који желе градити слободу као и сви остали, а заправо се радило само о томе да је учешћем црногорских комуниста у Тринаестојулском устанку створена подлога за „обрачун са класним непријатељем.” (Фо­то Му­зеј Ју­го­сла­ви­је) Тринаестојулски устанак јесте био израз борбе српског народа за ослобођење од италијанског окупатора чији исходи нијесу били израз првобитне народне воље, али је, нажалост, постао база легитимности комунистичког покрета у Црној Гори. (( Ако покушамо, рецимо, упоредити 13.јул 1941. и

Годину дана без Гордане Јанићијевић – да истина не умукне

У сриједу 16. јула 2025. наврша се година откако нас је напустила Гордана Јанићијевић — новинарка, хроничарка, свједок и борац једног времена које данас многи покушавају да забораве, умање или фалсификују. Није дочекала да у рукама држи своје животно дјело. Није дочекала да види своје име на корицама књиге коју је стварала двије и по деценије. Није дочекала да јој публика аплаудира, да јој неко захвали, да је јавност сагледа онаквом каква је заиста била — хероина нашег времена. А била је све то: и новинарка, и хроничарка, и свједок, и жена, и борац, и мученица. Једина жена која је у ратовима деведесетих извјештавала са свих српских ратишта. Од Книна

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.