
Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ
Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,












