Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Dušan Bastašić » Страна 4

Ђурђица Драгаш: Робље

16. јануар 2026.

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Пронашла сам мог прадеду са братом и синовима на попису жтава логора Јадовно 1941.

15. јануар 2026.

Хвала удружењу Јадовно 1941. и Музеју жртава геноцида у Београду што сте ми омогућили да сазнам где су и када настрадали мој прадеда са братом и синовима. Увек ме је то мучило! Пише: Маша Живковић Све што смо о њима знали до јуче је да су били одведени из куће у Шантићевој 14 у Мостару 1941. Али сада знамо где су одведени и убијени, чак и под којим бројем су заведени били у логору Јадовно. Мој прадеда Милан (Илија) Гачић био је успешан грађевински предузимач и градио је ограду око православне цркве у Мостару, као и вилу Градића која је касније постала Титова вила. Имао је велико имање у центру

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

13. јануар 2026.

Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увијек у Босни било тешко бит`, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. Послије Олимпијаде у Сарајеву 1984. године, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године. Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог

УСТАШКА „ЦРКВА“ ОПЕТ ВРЕБА СРБЕ И ЊИХОВЕ ХРАМОВЕ: Шта се крије иза идеје оживљавања ХПЦ из епохе павелићеве НДХ

12. јануар 2026.

И овогодишње обележавање православног Божића у Хрватској је, и попут прошлог, у режији Домовинског покрета и удружења грађана Хрватског православног центра из Вуковара, поново искоришћено за оживљавање теме тзв. Хрватске православне цркве, пројекта који је настао у време усташке НДХ и њеног поглавника Анте Павелића, са циљем покатоличавања и националног преобликовања Срба. За разлику од кафанских „домјенака“ које су ДП и ХПЦ организовали ранијих година, последњи у Сплиту је само наоко био углађенији, али су поруке упућене Србима остале исте – да нису засебан народ већ материјал за асимилацију, било кроз превођење у католичанство, било кроз пребацивање у псеудоправославну организацију одвојену од СПЦ.Све то је наставак Павелићеве идеје да „гркоисточњаке“

Академик Василије Крестић iизјава новинарима у Академији наука и умјетности Републике Српске /АНУРС/, гдје је представљена његова студија чији је издавач Удружење за одбрану ћирилице "Добрица Ерић" из Београда.

Василије Ђ. Крестић О Меморијалном центру српским жртвама геноцида

12. јануар 2026.

У „Политици“ објављеној уочи Нове године могли смо прочитати текст из којег смо сазнали да је патријарх Порфирије посетио Меморијални центар жртвама холокауста, који се налази на месту Старог сајмишта, на ушћу Саве у Дунав, и да се у њему поклонио недужним страдалницима. Тај чин нашег патријарха заслужује свако поштовање. Међутим, он намеће питање где је и шта је с Меморијалним центром у којем би се патријарх поклонио српским жртвама геноцида. Колико знам Јевреји имају у више европских земаља меморијалне центре, што је за похвалу. Ми у Србији немамо ни један. Што нам не служи на част. Више пута, са самог политичког врха чули смо обећања да ће ускоро бити

Др Ђуро Затезало: СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942.

11. јануар 2026.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА KОРДУН СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942. Геноцид над српским народом проводе усташке власти цијело вријеме постојања Независне Државе Хрватске 1941 1945. године. О стравичним призорима звјерства усташа, о изнакаженим тијелима српске дјеце, њихових мајки, очева и ђедова у овом прилогу свједоче тек ријетко преживјели с подручја Kордуна, из околице Петрове Горе, опћине Војнић. На подручју кордунашке опћине Војнић живјело је, према попису становништва од 31. децембра 1931. године, 31.249 становника. Од тога 27.608 Срба, 3.613 Хрвата и 28

Живот и дјело под судском забраном: Драган Гргић (1917-1985)

11. јануар 2026.

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина (сјеверозапад Босне и Херцеговине), 1961. завршио је писање мемоара на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка писања књиге, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће

Бојан Вегара: Срећан ти рођендан Републико Српска!

8. јануар 2026.

Да се зна, да смо први устали против свог зла свијета и створили Републику Српску. Ништа нам могли нисте, јер били смо сила Божија. Били смо војска и народ, а са нама је остао само Бог. Остали су нас сви редом оставили и бар неке снакције увели. Знали смо да смо сами. Крававо смо се тукли са домаћим и страним исламским фанатицима, усташама, НАТО пактом и то скоро четри године. Нисмо им дали пардона, јер као што рекох, били смо сила и тако смо се и понашали. Знали смо шта стварамо и за шта крваримо. Трипили смо немогуће и нисмо се жалили. Одбили смо на оном ратном референдуму први покушај

08. јануара 1943. затворен логор у Сиску

8. јануар 2026.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“. Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дјечјим прихватилиштем“ било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци. Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Дјеца су овдје,

Рат против заборава професорке Смиље Аврамов

8. јануар 2026.

Смиља Аврамов може да нам послужи као драгоцени путоказ на путу националног освешћења и оздрављења. Када је 2. октобра 2018, у 101. години, престало да куца већ увелико ослабљено срце легендарне професорке међународног права Смиље Аврамов, Србија је остала без једног од најумнијих, најобразованијих и најчаснијих представника истинске националне елите. Иако је својим јавним деловањем и написаним књигама вишеструко задужила нашу земљу, мора се приметити да је опроштај од Смиље Аврамов био, баш као и њена слабо посећена сахрана, прилично скроман, а део јавности такође је непријатно изненадило сазнање да цењена професорка никада није постала члан Српска академије наука и уметности. На њен стоти рођендан, пре мало више од пола

Отишао је наш Димитрије

6. јануар 2026.

Јануарски дан, уочи Бадњег јутра 2019, донео је неизмерну бол и сузе. Отишао је наш Димитрије. Наш лички анђео међ’ анђеле небеске. Постоје људи које је лако волети, а тешко речима описати њихову величину, доброту и дела. Ретко се рађају и срећу такви који остављају траг за вечност. Боголики Мирко, христоликих дела, дечак, а јунак, борац за правду на свим пољима. Најпре на оним нашим родољубивим, коренитим личким, чијом земљом је дуго ходио, трага православног налазио и бележио, дававши себе предано и несебично, срцем, како је само он то умео. Волео је Лику, то је и његов говор, и свака архаична реч одавала. Тиме се поносио. Лику је носио и

Календар геноцида: 06. јануар 1942.

6. јануар 2026.

Годишњица страдања Срба на Кордуну. Скакавац, Вргинмост. 6. jануара 1942, на православни Бадњи дан, усташе масакрирале 240 Срба и Рома (Цигана). Домачаj луг, у шуми Млађе, код Липља, Скакавац, 6. и 7. jануара и 10. маjа 1942. Усташе су масакрирале 68 Срба, мушкараца, жена и дjеце. У Горњоj Требињи, на Кордуну усташе су побиле вишe oд 220 нeвиних цивилних жртaвa нa Бaдњaк и Бoжић, 6. и 7.jaнуaрa 1942. гoдинe. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005. Везане виjести: Koмeмoрaциja у Гoрњoj Tрeбињи Koмeмoрaциja у Гoрњoj Tрeбињи нa Koрдуну

Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

5. јануар 2026.

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике. Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

5. јануар 2026.

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

5. јануар 2026.

Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио. Још нисам срео човјека, који је више волио дјецу и животиње од мог ђеда Драге. Више је личио на неког лика одбјеглог из бајке, већ на људе који данас живе. Рођен је у Пазарићу код Сарајева 1918. године. Други свјетски рат дочекао је као војник у Мостару. Из Мостара је побјегао одмах по капитулацији и дошао кући. Кући је био све док је имао дувана и кад му је нестало отишао је да га купи. Ту