У Книћанину код Зрењанина обиљежен је дан сјећања на невино страдале подунавске Нијемце и 70 година од затварања концентрационог логора у овом мјесту. На спомен-обиљежје „Телечка“ вијенац је положио предсједник Скупштине Војводине Иштван Пастор који је истакао да Скупштина АП Војводине и Влада Србије успјешно настоје да креирају политике које истовремено поштују и прошлост и будућност. Пастор је истакао, да становници Книћанина, некадашњег Рудолфсгнада, заслужују велико поштовање јер су прије 20 година подигли споменик недужним страдалницима овог мјеста и тим чином показали како треба живјети са прошлошћу. Он је рекао да је у логору у Книћанину страдало више од 12.000 тадашњих становника Баната који су били Нијемци и то углавном

„После битке триста генерала“, каже народна пословица али, увек постоји оно али. Са архивом или без ње, упркос идеолошком молерају, данас, са ове временске дистанце, здрав разум се мора запитати: Зашто је дозвољено да устанак почне у Србији? Србија није остала без политичке па и војне организације а ипак је извршена подјела на колаборационисте (врло ревносне) и устаничку памет. Зар обе нису екстремистичке, зар разум није био у средини те две опције ? Сва српска интелигенција није могла стати у оних неколико авиона који су полетели на југ, где је њена улога ? Зар се комунистичка пропаганда наслоњена на традиционалистичка братска осећања према Русији, није могла сузбити разумом и свести