Алојзије Степинац: Да је већа слобода и довољно радника Србија би била за двадесет година католичка

„Пакрачки епископ Јован (Ћулибрк) рекао како је однос Павелића и Степинца био дистанциран…“

Да би се ово могло разумети потребно је осврнути се на Степинчев меморандум од 18. маја 1943. године у којем моли Хитлеровог папу Пија XII да сачува Павелићеву тзв. Независну Државу Хрватску, у којем између осталог стоји:

„Носећи свету мир, мислите, свети Оче, на хрватску нацију, увијек вјерну Христу и вама. Млада Хрватска Држава, рођена у страшнијим и тежим приликама, него било која држава кроз више вијекова, борећи се очајнички за свој опстанак, показује са свим тим у свакој прилици, да жели остати вјерна својим сјајним католичким традицијама и осигурати боље и јасније изгледе католичкој цркви у томе куту кугле земаљске. У противном, њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовале би драговољно и радо своје животе да запријече ту страховиту могућност. Не би било уништено само оних 240.000 прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са свим својим црквама и својим самостанима…“ (Види: Уређивачки одбор, Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ, Библиотека друштва новинара Хрватске, Загреб, 1952; Војислав Гаћиновић, Народни алманах са календаром – 1961, Paris, France, 1961, стр. 101).

Дакле, ван сваке сумње је да се Степинац залагао за „Независну Државу Хрватску“ што сведочи у “Хрватској ревији” и злогласни хрватски ратни злочинац, поглавник Анте Павелић:

„… криво је ако се каже да је кардинал-надбискуп био за хрватску државу а против њеног режима. Но ја и хрватска држава смо заједно, па је Степинац био за мене, за мога Лубурића, мога Вранчића и мој Јасеновац…” (Види: Hrvatska revija, Buenos Aires, Argentina, 1954; Стеван Д. Тривунац, „Ми Срби и Степинац, Србија, Fruitland, Ontario, Canada, октобар 1980, стр. 6).

Степинцу није сметао Брозов великохрватски, интермаријумски, фабијански, бољшевичко-троцкистички комунизам, а сметала му је „четничка власт“ која је саучествовала у његовом избору за загребачког надбискупа! У сатанској мржњи, коју је гајио према Србима упутио је и једну изјаву Хитлеровом папи Пију XII преко злогласног фратра Крунислава Драгановића, Брозовог и Павелићевог емисара у Ватикану, која дословно гласи:

„Ако Вас буду питали у Ватикану шта мисли загребачки надбискуп о стању у Домовини, реците свима да ће се он, ако мора бирати између комунистичке власти у хрватским крајевима и четничке власти, одлучити за комунистичку…” (Види: Др. В., Драгановићев пример, „Клиц Триглава“, London, England, јун 1968).

Није без интереса, да се још једном осврнемо на пакрачког владику Јована Ћулибрка, екуменисту, који показује склоност ка сталном попуштању и потчињености идолатриској, окултној, езотериској римској католичкој корпорацији са папиним седиштем у Ватикану, јер „папа није прост човек, него Бог“ – “Secundum hoc papa, non set homo simpliciter, sed Deus” или „што папа чини, то Бог чини“ – “Quod papa facit, Deus facit”.

Данашњој владајућој и свемоћној папистичко-лутеранској , темпларској, идолатриској, окултној, езотериској, ритуалистичкој и екуменистичкој Европи главни и основни циљ је да води борбу против Исуса Христа, зато сматрамо да неће бити без интереса да наведемо један цитат из књиге о. Јустина Поповића, коју је објавио под насловом „Православна црква и екуменизам“, где између осталог стоји:
„Шта је то Европа?

То су похот и памет. Обоје човечије: човечја похот и човечја памет. А то двоје оличено је у папи и у Лутеру. Шта је дакле Европа? Папа и Лутер. Засићене људске похоти до врхунца, и засићене људске памети до врхунца. Европски папа је људска похот за влашћу. Европски Лутер – људска решеност да све објасни својом памећу. Папа као владар света и научник као владар света. То је Европа у суштини својој, битно и историјски. Једно означава бацање човечанства у ватру, а друго означава бацање човечанства у воду. А обоје – одвајање човека од Бога. Јер једно значи негирање вере а друго – негирање Цркве Христове. Тако дајствује у телу Европе зли дух ове неколико векова…“ (Види: Архим. др Јустин Поповић, Православна црква и екуменизам, Солун, 1974, стр. 202).

Аутор: Душан Буковић

Извор: Стање ствари

Од истог аутора:

Душан Буковић: ШТА ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА ХОЋЕ ДА КАЖЕ …

Душан Буковић: Владимир Назор и са Павелићем и са Титом …

Душан Буковић: Случај Светозара Вукмановића „Темпа …