Академик Димић: Хрвати покушавају да улепшају своју историју

Тврдње загребачких надбискупа, на челу са Јосипом Бозанићем, да су у Јастребарском и Сиску током Другог светског рата била прихватилишта за децу у којем су наводно лечени, а не логори у којима су мучени и убијани, по речима академик Љубодрага Димића покушај да се заборави и прекроји властита историја за будуће генерације Хрвата.

„То је покушај да се заборави властита прошлост, да се она улепша, да се као таква популарише и да постане део свести становника у Хрватској који сада ступају на животну сцену. Ти млади ће у наредним деценијама тај наратив прихватити као истинит, а поништаваће оно што су историчари до сада о томе рекли”, рекао је Димић за Танјуг.

Он каже да постоји читава палета термина која употребљава римокатоличка црква у Загребу покушавајући да оправда оно што се оправдати не може, а то су поступци клера и њиховог првог човека у периоду од 1941.-1945, Алојзија Степинца.

„То су биле институције логорског типа пре него педагошког. Поред оних који су ту изгубили животе, већи део је дат на усвајање ригидним усташким породицама, при чему су деци мењана имена и идентитет, вера, крштени лист и многа од њих су до краја живота остали у убеђењу да су припадници хрватског, а не српског националног корпуса. При томе васпитавани су тако да се исказују амонизете према свему што је српско и православно”, објашњава академик који је био члан заједничке комисије Католичке и Српске православне цркве са задатком да вреднује улогу Степинца током Другог светског рата.

Он додаје да су логори у Јастребарском и Сиску, као и цео процес претварања српске деце у Хрвате-католике описани у књизи „Били су само деца” Драгоја Лукића пре више деценија.

Димић сматра да објаву хрватског свештенства треба везивати искључиво за Загреб, а не за Рим, јер према подацима које има, као истраживач, постоји неразумевање између Ватикана и Загреба када је у питању Алојз Степинац и понашање хрватске католичке цркве у Другом светском рату.

Како истиче, Степинац је уздигнут на ниво свеца у Загребу, а процес његове беатификације није завршен у Риму.

„Истовремено, Хрватска римокаталичка црква подигла је себе на ниво безгрешности што им даје за право да издају такве панфлете. Говори се о томе да су они безгрешни, да је Бог сведок њихових дела, а не савременици који су о понашању Хрватске римокатоличке цркве у Другом светском рату оставили свој траг”, наводи Димић.

Он наглашава да савременици не припадају само српском народу и комунистичком покрету већ се могу наћи и у обавештајним круговима у Немачкој, Италији, свим оним службама које су пратили дешавања у НДХ.

„Истовремено, када је у питању сам Степинац, као и Хрватска римокатоличка црква, према њиховој пропаганди, њихово понашање у Другом светском рату је испуњено симболима. Они су борци против тираније, присилног превођења у православље, они су ти који су се супротставили терору који је српски народ чинио над Хрватима, а југословенска држава над Хрватском, они су се супротставили српској окупацији Хрватске итд”, навео је Димић, преноси Танјуг.

Извор: www.politika.rs