Afera Rašković: Cilj nisu samo Srbi u Hrvatskoj

Kako nije u pitanju sitan žbir, nego jedan od najvažnijih obaveštajaca SOA, tako je afera otvorila mnoga pitanja.

Ovih dana o Mirku Raškoviću kao hrvatskom špijunu mnogo toga je rečeno što ne treba ponavljati. Kao i u svakoj drugoj velikoj obaveštajnoj aferi, pošto se digla velika medijska prašina, nove činjenice i novi dokazi izlaze na svetlo dana i daju dodatnu težinu i dimenzije kompletnom slučaju. Na početku se mislilo da je u pitanju sitni žbir, ali se na kraju pokazalo da je u pitanju jedan od najvažnijih hrvatskih obaveštajaca uopšte. Obaveštajac preko koga su se realizovale stvari od strategijskog interesa za Hrvatsku i tokom rata i tokom mira. Radio je na najvažnijim hrvatskim projektima, kao što su sticanje nezavisnosti i etničko čišćenje Hrvatske. Važnijih zadataka od ovih Hrvatska nije imala, tako da treba odbaciti sve sumnje u pogledu toga šta je Rašković stvarno bio ili da mu se pridaje veća važnost nego što zaslužuje.

U Srbiji i među Srbima u Hrvatskoj vlada neverica kada su u pitanju razmere izdaje Mirka Raškovića i njegovog obaveštajnog rada protiv Srba a u korist Hrvatske. Mnogi se pitaju da li je moguće da je sve to tako bilo ili je u pitanju nova igra i novo podmetanje hrvatske države kako bi se podelio, posvađao i oslabio srpski korpus u ovoj državi. Bilo bi dobro da je tako, jer to bi bile trenutne i kratkoročne posledice po Srbe, koje se lako mogu prevazići. Međutim, istina je nepobitna i neumoljiva – Rašković je već 25 godina jedan od najvažnijih hrvatskih špijuna. Ni jednu reč od onoga što je rečeno Rašković nije demantovao. Dok ga novinari traže, krije se i ne daje izjave. Pojavio se jednom ili dva puta pred novinarima okružen prijateljima iz HDZ, koji ga čuvaju kao telesna garda, i dao kratku izjavu isključivo o srpskom mandatu kojim raspolaže.

Da su rezultati izbora u Hrvatskoj bili drugačiji i da je većinu dobila jedna stranka, nevažno koja, Rašković ne bi bio provaljen. U situaciji kada su izbori „pata karte“ i kada se i jedna i druga strana hvataju za slamku, svesno ili nesvesno, žrtvovan je Rašković da bi se oslabila druga strana koju je trebalo sprečiti da formira vladu. Odakle onda neverica i među Srbima kada je sve jasno i dokumentovano? Verovatno oni koji su potegli i obelodanili njegovu tajnu prošlost špijuna nisu ni znali kakav je kalibar bio i koliko je još uvek kao špijun značajan za Hrvatsku u obračunu sa srpskom manjinom.

Rašković je rođen u selu Raškovići, koje je gotovo spojeno sa Kninom. Završio je zanat za bravara i radio kao pomoćnik mašinovođe. Političku karijeru odredila mu je politička škola, koju je završio u Kumrovcu, nakon čega je napredovao po političkoj liniji. Radio je u Zajednici opština u Splitu, ali je na početku rata prešao u Knin. Nije daleko od bezbednosne i obaveštajne logike da je nekadašnja republička SDB Hrvatske angažovala Raškovića za saradnju pre rata i da su nastavili i kada su ovu službu preuzele i preusmerile njen rad proustaške snage iz desnog krila HDZ. Sasvim je moguće i čini se potpuno logično da su ga pripremili i planski poslali iz Splita u Knin. U novim uslovima saradnik je postao obaveštajac.

Nakon obavljenog obaveštajnog i destruktivnog posla u Kninu tokom hrvatske zločinačke vojne operacije „Oluja“ došao je u Beograd, ali se 1996, po ideji tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Hrvatske, Ivana Jarnjaka, a po pozivu Milorada Pupovca i dr Vojislava Stanimirovića vratio u svoj stan u Kninu. Kako sada pišu hrvatski mediji, u stanu mu nije falilo ništa, ni koliko utičnica sa zida, jer je tokom „Oluje“ hrvatskim jedinicama stiglo naređenje sa vrha da se taj stan posebno čuva.

Postoje Srbi dobri obaveštajci koji rade kao operativci u stranim zemljama, ali imaju svoj kodeks, reklo bi se i čast – pristaju sve da rade, protiv svih i svakoga, ali nikada protiv svog naroda. Klasični špijuni svesno rade protiv svog naroda i države, ali skoro redovno sami za sebe nalaze nekakva traljava opravdanja kako to rade da bi narodu bilo bolje, zbog promene režima, drušvenog uređenja i sl. Najgora kategorija među njima su ipak oni koji su u stanju da protiv svog naroda rade u ratu, da navode neprijateljsku vatru na svoje saborce i narod koji štite, da koriguju vatru da bi što više ljudi poginulo na njegovoj strani i da tako čuvaju živote protivnika. Takvi ljudi su stvarno, po svim kriterijumima, poslednji šljam, a takav je upravo bio Mirko Rašković.

NESPRETNI POKUŠAJI SOA

Hrvatska Sigurnosno-obavještajna agencija, SOA, sada ima veliki problem da sačuva elementarni ugled svog čoveka bar među Hrvatima (o ugledu među Srbima više nema govora), među onima kojima je činio dobro na račun svojih sunarodnika, ali bez uspeha. Hrvati kažu: „Da je valjao, bio bi sa svojima“. Ili: „Ne može on voljeti ni tuđe ako svoje ne voli“. Što se SOA više upinje da mu pomogne, on sve više tone u blato. Čak pokušavaju da ga kroz medije proglase za hrvatskog heroja iako zbog toga moraju da iznose nove detalje iz njegove obaveštajne karijere. Sve u očekivanju da će ga bar Hrvati prihvatiti jer negde mora i dalje da živi i da ima komšije. Tako kažu da je kao važan hrvatski špijun odlikovan i nagrađivan, da mu je nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Šime Lučin dao potvrdu o pripadnosti službi bezbednosti Hrvatske i pištolj sa posvetom zbog posebnih zasluga u odbrani Hrvatske. Doslovno kažu: „Rašković je, prema nalogu hrvatske tajne službe, uticao na političku i vojnu strukturu da menjaju i ublaže odluke opasne po Hrvatsku. On je heroj jer je svojim radom spasio mnogo života“.

Iako je ovo pomalo uvijeno i na prvi pogled nejasno saopštenje za javnost, nije ga problem razjasniti. U njemu se želi reći da Raškovićeva zaduženja nisu bila samo obaveštajna nego mogo šira. Znači, instruisala ga je Sigurnosno-informativna služba, SIS (hrvatska vojna služba bezbednosti u to vreme) kako da destruktivno deluje u srpskoj sredini i kako da kao oficir oslabi položaje za odbranu i moral u srpskim komandama i jedinicama. Jasno je da je po direktivi širio defetizam i paniku kako bi hrvatske snage što lakše zauzele Knin. Ovaj grad jeste lako zauzet, ali za to postoji mnogo razloga i ne bi sve trebalo pripisivati Raškoviću iako je on nesumnjivo vrlo kvalitetno uradio svoj prljavi posao.

Dok hvale i ističu zasluge Raškovića šefovi SOA u isto vreme pokušavaju da ublaže njegovu sramotu i blamažu među srpskim narodom tako što su izneli novi zvaničan podatak – da je Rašković za njihovu obaveštajnu službu radio samo u periodu od 1991. do 1995. godine. Tako ispada da se zlo koje je učinio dogodilo davno. Što će reći – što je bilo, bilo je, sada je to drugi čovek. Naravno da to nije tačno, tako da ni ta nova nespretna akrobacija SOA neće uspeti nikoga da zavara. Rašković je bio i ostao do danas njihov važan obaveštajac sa širokim opsegom delovanja. Da nije tako, ne bi lično ministar unutrašnjih poslova Hrvatske intervenisao da se on vrati u Hrvatsku. Pored obaveštajnih podataka, koji se podrazumevaju, njegov posao je bio destruktivno delovanje među srpskim stanovništvom i svim srpskim organizacijama i strankama i nakon rata. Teško je pobrojati šta bi to sve moglo da podrazumeva, ali jedno je sigurno – imao je važnu ulogu u etničkom čišćenu Srba iz Hrvatske, posebno sa područja Knina i Dalmacije, kako u ratu, tako i nako rata.

Za SOA naravno nije više bitan Rašković, pa ni njegova sudbina, ali su shvatili da razbuktavanjem ove afere dolazi u direknu opasnost ne samo njihova obaveštajna mreža među Srbima u Hrvatskoj nego i u Srbiji i BiH, pa i kompletna obaveštajna strategija. Zato svog agenta, koji je potpuno izgubio objektivne uslove za dalji rad, moraju zbrinuti, zaštititi i tako sve zataškati kako bi sve ostalo na ovom nivou štete koja im je već naneta. Istovremeno, moraju ga izolovati, pa i čuvati da do njega ne dopru srpske službe sa ciljem prikupljanja informacija. SOA bi najviše odgovaralo da Rašković nestane jer bi za njih baš bilo nezgodno kada bi on odlučio da se ispovedi i otvori dušu. Ne čuvaju oni Raškovića što se stvarno plaše za njegovu bezbednost, nego da ne bi u psihičkom rastrojstvu, koje se vidi na svakoj njegovoj slici nakon provale, rekao nešto što će im naneti još veću štetu.

Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović među prvima je shvatila da je narušen bezbednosni sistem Hrvatske (nije ona džaba službovala u centrali NATO). Zatražila je od Ureda Vijeća za nacionalnu sigurnost da hitno provede nadzor nad radom SOA. To sigurno znači da će u ovoj tajnoj službi biti smenjivanja. Prva stvar koju moraju ispitati jeste kako je strogo poveljivi akt sa pdacima o radu njihovog obeštajca dospeo u novine i kako je sa tog akta skinuta oznaka poverljivosti. Jer ko će ubuduće raditi za bezbednosnu-obaveštajnu agenciju koja u novinama objavljuje podatke o svojim obaveštajcima.

SRBI ĆE JOŠ DUGO TRPETI ZBOG RAŠKOVIĆA

Iz onoga što je do sada isplivalo u javnost može se zaključiti da se Rašković nakon povratka u Hrvatsku, po instrukcijama SOA, uz pomoć lokalnih lidera HDZ, vešto maskirao u srpskog patriotu visokog ranga – kao jedan od lidera SDSS, vodeće srpske stranke, i istovremeno kao srpski predstavnik u hrvatskim institucijama vlasti – kao dožupan Šibensko-kninske županije. Tako su njegove mogućnosti za mirnodopsko destruktivno delovanje bile neograničene. Mogao je da postavlja, smenjuje, zapošljava, otpušta, obećava, kombinuje – mnogi kažu da jeste bio pravi stručnjak za kojekakvu kombinatoriku i „sitan vez“. Tačne su tvrdnje onih koji ga danas brane da je nekim Srbima i pomogao da se vrate u Hrvatsku ili da reše neke druge probleme, ali je njegov krajnji učinak bio poguban za Srbe. Sve je rađeno u saradnji sa HDZ, tako da „nepoćudni“ odu, a da se prognani Srbi nikada ne vrate u Hrvatsku.

Čak da se Rašković potpuno makne iz javnog života srpske manjine, što se neće dogoditi, njegov uticaj će se dugo osećati po pitanju bezbednosti i statusa srpskog stanovništva. On je potpuno kontrolisao srpske opštine u Šibensko-kninskoj županiji: Ervenik, Kistanje i Biskupiju, donekle i Cviljane, gde je postavljao i smenjivao kadrove. Tako je nedavno smenio stare i postavio mlađe probrane ljude na ključna mesta. Naravno da to nije uradio bez dogovora sa SOA i njegova aktivnost liči na instaliranje agenture. U saradnji sa gradonačelnicom Josipom Rimac iz HDZ, potpuno je kontrolisao i Srbe u Kninu. Po pitanju destruktivnog delovanja prema Srbima povratnicima proširio je svoj uticaj na celu Hrvatsku tako što je u Državni ured za obnovu i stambenu izgradnju u Zagrebu, gde se rešava sudbina imovine mnogih Srba, preko svojih veza postavio Mirelu Stanić. Ona je inače njegov kadar iz Knina jer je pre toga radila na mestu direktora za komunalne delatnosti u ovom gradu. Kako je Rašković uspevao da postavlja svoje ljude i van Knina samo se može pretpostaviti da je to radio preko SOA i HDZ.

Od onih koje je predstavljao i tobože štitio pravio je slepe poslušnike, kakav je i sam bio. Pripremao ih je za potpunu pokornost jačem, u konkretnom slučaju HDZ, što u perspektivi može da znači nešto o čemu Hrvati vekovima sanjaju – da od Srba naprave Hrvate pravoslavne vere. Ne treba zaboraviti da će Rašković i u narednim godinama, kao i do sada, „braniti“ interese Srba – da li kao samostalni saborski zastupnik srpske manjine ili kao predstavnik Srba u regionalnoj vlasti – kao dožupan u Šibensko-kninskoj županiji.

SRBIJA MORA OJAČATI SLUŽBE, HITNO!

U Hrvatskoj slučaj Rašković gubi konotacije obaveštajne afere i sve se više prikazuje kao običan postizborni skandal trgovine mandatima. To nije slučajan, nego smišljen zaokret kako bi se pažnja odvukla sa veoma bitnog na sporedno, jer obaveštajna afera Rašković potpuno razotkriva perfidanu tajnu operaciju etničkog čišćenja srpskog naroda, gde je zločinačka vojna operacija Oluja bila samo jedna faza tog davno definisanog projekta. Taj projekat je definisan na sednici hrvatskog političkog i vojnog vrha održanoj na Brionima 31. jula 1995. godine, čiji su delovi dospeli u javnost preko famoznih „Brijunskih transkripata“, koji su na sličan način, kao strogo poverljivi materijal, nečijom greškom procureli u javnost. Detaljnim izučavanjem Raškovićeve izdaje i njegovog ratnog i poratnog puta videlo bi se kako je Hrvatska svojim tajnim i javnim delovanjem uspela da od konstitutivnog naroda svoje države stvori beznačajnu nacionalnu manjinu, a da joj niko na Zapadu za to nije prigovorio, a kamoli osudio njihov postupak.

Ako neko obaveštajnu aferu Rašković vidi isključivo kao napad na Srbe iz Hrvatske, taj je u velikoj zabludi. Radi se o specijalnom ratu protiv srpskog korpusa uopšte, pa tako i protiv Srba u Republici Srpskoj i u Srbiji. Dok su srpske obaveštajno-bezbednosne službe (agencije) oslabljene kroz razne reorganizacije i preformacije, kao i kroz drastična ograničenja delokruga i primene tajnih metoda rada, hrvatske su napredovale u svakom smislu – i brojčano, i kadrovski, i tehnički, bez ikakvog ograničenja delokruga i u Hrvatskoj i u inostranstvu. Neko u Srbiji mora da se upita zašto su njihove obaveštajne aktivnosti daleko najizraženije na teritorijama gde žive Srbi? Šta stoji iza takvog usmerenja njihovih tajnih službi ako već od strane Srba ne postoje baš nikakve agresivne namere i planovi? Odgovor se nameće sam po sebi – teritorijalne pretenzije.

Najveća greška, koja se već dogodila u prošlosti (a samo se budala dva puta spotakne o isti kamen), bila bi potcenjivanje snage i mogućnosti tajnih službi Hrvatske. One su jake i predimenzionisane, što u svom sopstenom interesu, što u interesu NATO. Kod suprostavljanja ne bi bilo dobro imati u vidu samo njihovu tehničku superiornost, jer su ulaskom Hrvatske u NATO u tom smislu značajno ojačane, nego i njihova taktička i stručna unapređenja. Oni su u situaciji da objedine i kombinuju tri načina rada tajnih službi i da izaberu ono što im najviše odgovara – način rada bivše SDB Hrvatske, način delovanja i nastupanja obaveštajnih službi NATO, čije su kurseve i škole prošli, i prljave metode nekadašnjih ustaških organizacija bivše ekstremne emigracije, jer su u tajnim službama zaposlili bivše emigrante. Ako naše obaveštajno-bezbednosne agencije ovome ne posvete dovoljno pažnje, doživeće neprijatna iznenađenja.

Proustaška vlast u Hrvatskoj neće se nikada odreći svog trećeg strateškog cilja, pored uspostavljanje nezavisne i etnički čiste Hrvatske – izlaska na granice bivše Pavelićeve NDH. Znači, u pitanju je Vojvodina i BiH u celini, kao „trbuh Hrvatske“. Znači, prvi potez srpske Vlade trebao bi biti jačanje obaveštajno-bezbednosnog sistema kao značajnog elementa odbrane. Sem toga, ojačane agencije će svojim podacima i procenama sigurno doprineti lakšem donošenju teških odluka u budućem političkom vođenju države.

Obaveštajna afera Rašković je odlična prilika i još bolji razlog da se raskrinka i razbije hrvatska obaveštajna mreža u Srbiji i na srpskom teritorijama. Ko ne vidi da smo obaveštajno premreženi, taj ne vidi ništa. Podatke koji su procureli neopreznošću SOA iskoristila bi svaka ozbiljna kontraobaveštajna služba (agencija), pa ne vidim razloga da to ne učini i naša. Nisu više u pitanju Srbi iz Hrvatske, nego i ostale srpske zemlje i teritorije. Srpski lideri u Hrvatskoj treba da polože račune srpskom narodu, šta su i u čijem interesu radili. Ne treba generalizovati, ali okolnosti nalažu da svaki srpski lider i predstavnik u Hrvatskoj treba da prođe proveru ispravnosti svog delovanja kod sopstvenog naroda. Treba sa njima razgovarati jer će se tako tajne akcije tajnih službi Hrvatske dalje razotkrivati. Ne treba se obazirati na hrvatske stavove po tom pitanju, jer njihovoj drskosti nema kraja, i u stanju su da ove prljave igre svojih tajnih službi prikažu kao njihovu unutrašnju stvar, gde niko ne treba da se meša.

Srbija nema razloga da žmuri kada je obaveštajno vršljenje hrvatskih službi u pitanju zarad nekih dobrosusedskih odnosa koji i onako nisu na visokom nivou. Ako ceo Zapad neće da vidi da su Srbi u Hrvatskoj i Srbi na Kosovu već decenijama najugroženija populacija u Evropi, Srbija i pored svojih velikih problema mora još više da radi na tome da to dokaže, jer to nema ko drugi da uradi. Kratke vesti i reportaže o obaveštajnoj aferi Rašković u srpskim medijima nisu dovoljne da se shvati pravo stanje stvari, jer nedostaju analize uzroka i posledica iz kojih bi se izvukli zaključci. Srpski mediji nasedaju na pokušaje u Hrvatskoj da se obaveštajna afera prikaže kao postizborni skandal, jer uglavnom prenose ono što objave Hrvati, pa i manje od toga. Kao da neko jedva čeka da se ta tema skine sa dnevnog reda. Po svemu sudeći, to će se i dogoditi, ali to samo vodi u novo samozavaravanje i iluziju da je sve u redu.

(Novi standard – Ljuban Karan)

Izvor: SRBIN INFO

Vezane vijesti:

Kako je otkriven hrvatski špijun među srpskim poslanicima?

Hrvatski ratni špijun na izbornoj listi SDSS-a

Srbin, hrvatski špijun opet izdao Srbe i priklonio se HDZ-u