Adam Pribićević : Naseljavanje Srba po Hrvatskoj i Dalmaciji

Adam Pribićević, srpski publicista i političar (1880-1957)  u svojoj knjizi „Naseljavanje Srba po Hrvatskoj i Dalmaciji“, izdavač: Zajednica Srba u Hrvatskoj, u zaključku piše: 

Ova seoba Srba u Hrvatsku bila je velika pogreška, koje Srbi ne bi bili počinili, da su imali organizovano inteligentno vodstvo.

Tom seobom Srbi su oslabili svoj položaj u centralnim srpskim oblastima, te su se one oslobodile docnije, nego što bi bile da su Srbi u njima bili ostali jaki.

Turci su bili, u šesnaestom veku, naklonjeni Srbima. Ove seobe izazvale su sve žešću mržnju Turaka na Srbe, što je mnogo oštetilo naše interese. Reč Srbin značila je, na kraju, kod Turaka nešto što i reč »izdajnik« ili »hajduk«.

Seobom su dolazili na područje najagresivnije na svetu crkve – rimokatoličke. Tako su se izvrgavali večnim progonima i velikim gubitcima brojnim, usled rimokatoličenja i unijaćenja.

Srbi su dolazili pod pogodbom da samo čuvaju granicu od Turaka. I to ih je izlagalo stalnom gubitku krvi. Ali, osvedočivši se o njihovoj ratničkoj vrednosti, Austrija ih je stala slati na sva evropska ratišta. U osamnaestom veku je Austrija ratovala oko 45 godina! Kako su graničari nekad činili preko polovice austrijske vojske, njihovi gubici su bili ogromni.

Moja majka pričala mi je, po predanju od svojih starijih, kako se Granica, za revolucionarnih francuskih i napoleonskih ratova, razlegala od jauka matera, žena, sestara i kćeri za svojima poginulima i da retko koja žena preko bele povezače nije nosila crnu maramu.

No, evo šta kaže ministar Bartenštajn, posle 15 godina ratovanja sa Fridrihom Velikim:

»Kako je već srpski narod za današnjeg rata i onako najviše nevolje i opasnosti prepatio, pritom pak u ljudima za oružje tako natrag udario, da će mnogo godina trebati možda, da opet dođe do onog stanja u kojem je bio pre rata, trebala bi po pravdi već sama čovečnost da bude jaki ustalac, da se udvostruči briga za njegov priraštaj iznova.«

Srbima su bili viši komandanti ogromnom većinom oficiri tuđinci i oni su Srbe bacali u najžešću vatru, bez traga osećanja za pravdu i čovečnost, te su ginuli još više. Zato pravični i čovečni Bartenštajn i piše:

»Manje se, dakle, ustručavaju (komandanti), izlažući radije stotinu njih (Srba) i neprijateljskoj opasnosti nego do jednog jedinog Nemca, Ugra (Mađara i Hrvata) ili Valona (Španjolca i Talijana).«

Davno pre Hitlera, eto, vredela je njegova srazmera: 100 za 1!

A Srbi su »skakali u smrt« samo stoga što su znali da jedino zaslugama za cara mogu spasti svoju veru, narodnost i povlastice, kako je i bilo.

Na kraju, nikakav srpski interes nije tražio da se mali ostatak Hrvatske odbrani, odnosno njen bezbožni feudalni poredak, gori od turskoga i njena crkva, nesravnjeno netolerantija od muslimanske. Odbranu Zapada nije činio taj ostatak, već snaga Nemaca i drugih naroda, čiji je interes tražio da se Turci zaustave, kao što su bili zaustavljeni, i odbace u defanzivu.

Budući odnosi između Srba i Hrvata bili bi daleko bolji, da su hrvatski svetovni feudalci bili uništeni, a crkveni poniženi. Ovako su svoj duh bahatosti, osionosti i superiornosti predali i širokim redovima naroda, dok se nije pojavilo pokolenje, koje će pokušati da nas istrebi, zadavši nam, i onako malobrojnim, udarac pokoljem desetog dela našeg naroda, koji ćemo teško preboleti.

Što je bilo ne može se popraviti. Ali iz onog što je bilo možemo povući nauku da disciplinujemo svoh duh, ne radeći jedino pod nagonima srca, već i po rasuđivanju zdravog razuma, i vodeći računa ne isključivo o svojim interesima, ali u prvom redu o njima.