Адам Прибићевић : Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији

Адам Прибићевић, српски публициста и политичар (1880-1957)  у своjоj књизи „Насељавање Срба по Хрватскоj и Далмациjи“, издавач: Заjедница Срба у Хрватскоj, у закључку пише: 

Oва сеоба Срба у Хрватску била jе велика погрешка, коjе Срби не би били починили, да су имали организовано интелигентно водство.

Том сеобом Срби су ослабили своj положаj у централним српским областима, те су се оне ослободиле доцниjе, него што би биле да су Срби у њима били остали jаки.

Турци су били, у шеснаестом веку, наклоњени Србима. Ове сеобе изазвале су све жешћу мржњу Турака на Србе, што jе много оштетило наше интересе. Реч Србин значила jе, на краjу, код Турака нешто што и реч »издаjник« или »хаjдук«.

Сеобом су долазили на подручjе наjагресивниjе на свету цркве – римокатоличке. Тако су се извргавали вечним прогонима и великим губитцима броjним, услед римокатоличења и униjаћења.

Срби су долазили под погодбом да само чуваjу границу од Турака. И то их jе излагало сталном губитку крви. Али, осведочивши се о њиховоj ратничкоj вредности, Аустриjа их jе стала слати на сва европска ратишта. У осамнаестом веку jе Аустриjа ратовала око 45 година! Како су граничари некад чинили преко половице аустриjске воjске, њихови губици су били огромни.

Моjа маjка причала ми jе, по предању од своjих стариjих, како се Граница, за револуционарних француских и наполеонских ратова, разлегала од jаука матера, жена, сестара и кћери за своjима погинулима и да ретко коjа жена преко беле повезаче ниjе носила црну мараму.

Но, ево шта каже министар Бартенштаjн, после 15 година ратовања са Фридрихом Великим:

»Како jе већ српски народ за данашњег рата и онако наjвише невоље и опасности препатио, притом пак у људима за оружjе тако натраг ударио, да ће много година требати можда, да опет дође до оног стања у коjем jе био пре рата, требала би по правди већ сама човечност да буде jаки усталац, да се удвостручи брига за његов прираштаj изнова.«

Србима су били виши команданти огромном већином официри туђинци и они су Србе бацали у наjжешћу ватру, без трага осећања за правду и човечност, те су гинули jош више. Зато правични и човечни Бартенштаjн и пише:

»Мање се, дакле, устручаваjу (команданти), излажући радиjе стотину њих (Срба) и неприjатељскоj опасности него до jедног jединог Немца, Угра (Мађара и Хрвата) или Валона (Шпањолца и Талиjана).«

Давно пре Хитлера, ето, вредела jе његова сразмера: 100 за 1!

А Срби су »скакали у смрт« само стога што су знали да jедино заслугама за цара могу спасти своjу веру, народност и повластице, како jе и било.

На краjу, никакав српски интерес ниjе тражио да се мали остатак Хрватске одбрани, односно њен безбожни феудални поредак, гори од турскога и њена црква, несравњено нетолерантиjа од муслиманске. Одбрану Запада ниjе чинио таj остатак, већ снага Немаца и других народа, чиjи jе интерес тражио да се Турци зауставе, као што су били заустављени, и одбаце у дефанзиву.

Будући односи између Срба и Хрвата били би далеко бољи, да су хрватски световни феудалци били уништени, а црквени понижени. Овако су своj дух бахатости, осионости и супериорности предали и широким редовима народа, док се ниjе поjавило поколење, коjе ће покушати да нас истреби, задавши нам, и онако малоброjним, ударац покољем десетог дела нашег народа, коjи ћемо тешко преболети.

Што jе било не може се поправити. Али из оног што jе било можемо повући науку да дисциплинуjемо свох дух, не радећи jедино под нагонима срца, већ и по расуђивању здравог разума, и водећи рачуна не искључиво о своjим интересима, али у првом реду о њима.