Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 1.део

Деструкција српског имена

Оба пута кад су Хрвати стекли „своје независне  државице”, дошло је, како је историчар Перо Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби

Василије Ђ. Крестић је професор Филозофског факултета у пензији, редовни члан САНУ. Посебно је изучавао историју Срба у Угарској, историју Срба у Хрватској, српскохрватске односе, идеје југословенства и узроке геноцида почињеног над Србима у Хрватској. Објавио је више од тридесет књига. Најважнија дела су му: „Хрватско-угарска нагодба 1868”, „Историја српске штампе у Угарској 1791– 1914”, „Српско-хрватски односи и југословенска идеја у другој половини 19. век”, „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914”, „Из историје Срба и српско-хрватских односа”, „Знаменити Срби о Хрватима”, „Бискуп Штросмајер, Хрват, великохрват или Југословен”, „Јаша Томић, политички портрет”, „Кнез Милош Обреновић и Ђакова буна”, „Досије о генези геноцида над Србима у НДХ”, „Историчар у времену преломних и судбинских одлука”, „Срби у Угарској 1790– 1918”, „Геноцидом до велике Хрватске”. Директор је Архива САНУ и председник Друштва за подизање меморијалног центра српских жртава у 20. веку.

У науци је добро познато да је свуда у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом у оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праће­ на непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика”, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима”, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу”, јер у њему је „крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат”.

У одређеним круговима Хрватске, посебно у правашкој и франковачкоклерикалној штампи, Срби никада нису називани својим националним именом, већ разним погрдним, као што су: Власи, Цигани, грчко­источњаци, Скипетари (тј. Шиптари), Бизантинци, сербеж, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију где им мјесто није и слично. Анте Старчевић називао их је: „блатни скоти”, „гнусна ропска створења”, „сужањска пасмина”, „накот зрео за сјекиру”, „продане мешине”, „псета аустријска”, „псета пустјена с вериге”, „смеће”… Приликом антисрпских демонстрација, које су се у више наврата десиле у Загребу (1895, 1899. и 1902. године), руља је извикивала пароле с чисто геноцидним порукама, као што су: „Удри, удри ин дер штат Србом штрик за врат”, „Србе о врбе” и „Србом сјекиром за врат”.

Врло брзо се испоставило да је деструкција српског имена уродила жељеним плодовима. Само српско име почело се третирати као „политички преступ” па су предузимане мере да се оно сасвим потисне и искорени како би се створила етнички чиста, верски јединствена – католичка – велика Хрватска. До које је мере порасла мржња према Србима од Хрвата, који су следили политику хрватског државног и повјесног права, савршено показује „Политичка повијест хрват­ скога народа” историчара др Пере Гавранића, објављена у Загребу 1895. године. У њој је написано: „Данас за циело нема нигде у Европи међу разнојезичним народима веће мржње, него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња додуше незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се додуше оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али зато борба и те како обстоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне ексистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требало ни од кога бојати, букнуо би за циело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији.”

Историјски догађаји који су се збили од 1941. до 1945. и од 1991. до 1993. у свему су потврдили оцене Пере Гавранића изречене 1895. године. Оба пута кад су Хрвати стекли „своје независне државице”, дошло је, како је Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби. Мржња против њих испољена је тада на најбруталнији начин, али с јасним циљем: да се створи етнички чиста и што већа хрватска држава.

Познати хрватски вајар југословенског опредељења Рудолф Валдец је повећој групи српских писаца, сликара и вајара, који су групно посетили Загреб 1905. године, критикујући екстремну антисрпску политику Хрвата, између осталог изјавио да, када би Хрвати „добили ма и најмању независност државну, са лица земље збрисали би све оно што носи српско обележје”. Време и догађаји потврдили су Валдецове суморне оцене, које су слабо обавештене Србе о приликама у Хрватској изненадиле и збуниле.

Извор: ПОЛИТИКА, петак 27 мај 2016., стр. 27

Везане вијести:

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 1.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 2. део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 3.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (4.део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (5. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (6. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (7. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (8. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (9. део)