Рушење митова о Титовој епохи (1): Југославија је била лажни рај

Један од најукорењенијих митова на постјугословенским просторима је онај који социјалистичку Југославију представља у ружичастом светлу као и земљу у којој се, готово по свим основама, живело далеко боље него данас. Иако милиони искрено жале, од Триглава до Ђевђелије, занимљиво је да никоме на памет не пада идеја о обнови „југословенског раја“, па чак не желе ни враћање социјализма.

Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма.

Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао број незапослених, показују статистике СФРЈ.

Проблем СФРЈ је и што је стопа незапослености после 1975. године била у сталном порасту, нарочито међу високообразованима. Незапосленост у Словенији је износила четири до пет одсто, у Хрватској девет, Србији 15, у БиХ 20 одсто, а на Косову чак 57 процената. Сасвим је друго питање и ефикасности система, односно чињенице да се често није правила разлика између „имати посао“ и „имати радно место“. Ово друго је генерисало огроман проблем претераног броја запослених у фабрикама и државној управи, због чега и данас пате све државе бивше СФРЈ. Већ осамдесетих година у СФРЈ због тога почињу и први „принудни одмори“ који су у просеку трајали више од годину дана. Код високообразованих 1985. године стопа незапослености младих (млађих од 30 година) била је невероватних 59,6 одсто.

Други велики мит је да је СФРЈ дуговала мало. Југославија је имала „само“ 20 милијарди долара дуга, а данас само Србија дугује више. Међутим, ако се узме калкулатор раста цена и паритета куповне моћи, данас бих тих 20 милијарди заправо износило више од стотину милијарди долара. Циклус задуживања Југославије је почео 1975. Шест година касније је инфлација у СФРЈ достигла 45 одсто и расла све до чудесних 1.000 одсто до владе Анте Марковића који је покушао и у доброј мери успео да изведе економску реформу. Али, последица високе инфлације било је нестајање скоро све увозне робе с рафова, земља није била у стању да плаћа увоз нафте, опреме и сировина, настали су прекиди у производњи, почело се с мерама попут вожње „пар-непар“ и бонова за гориво. Наступила је економска криза која ће трајати до распада Југославије.

Месец дана након Титове смрти, у мају 1980, савезна влада је девалвирала динар за 30 одсто, а затим ће се девалвације ређати једна за другом све до распада земље. И онда је, 1983. године Југославија и званично банкротирала, иако то никад својим грађанима није објавила, те је престала да плаћа све обавезе према иностранству, што је резултирало големим несташицама. Светска банка је 1991. проценила да је дуг СФРЈ ненаплатив. Није вредело ни што је ММФ отписао 1,8 милијарди дуга, нити што је влада САД, у очајничком покушају да спречи распад државе, донирала још три и по милијарде долара за стабилизацију динара. Дуг Југоаје од 1961. до 1980. уве턇ао се за око 17,6 одсто сваке године. Да се тај темпо раста настао и након 1980, укупни дуг бивше СФРЈ би данас изноо невероватних шест трилиона долара.

Фраза „добра стара времена“ често су на уснама средовечних и старијих људи који се са садашњошћу рву гледајући уназад. Али, историјска наука показује да та добра стара времена нису само период социјалистичке Југославије, већ раздобље које је трајало више од век и по, каже историчар Предраг Марковић аутор књиге „Тито – кратка биографија“:

– Читав 19. век је био добар период за Европу, па и за нас. Од „народа из шуме“ у прошли век смо ушли са изграђеним институцијама. А друга половина 20. века била је добра за цео свет. То нема везе с Титом и комунистима. Ипак, СФРЈ је била у много чему посебна. Грађење идентитета је велики посао. Имамо питање на које је тешко одговорити – шта је добро у томе бити данас Србин? Титови Југословени су могли да одговоре на то на шта су поносни.

Бравар, пијаниста, визионар

Историчар Марковић покушао је да сажме и контроверзе око Тита.
– Био је бравар, амбициозни партијски активиста, добар мачевалац, вођа антифашистичког отпора, страствени ловац, диктатор, љубитељ дувана и јахања, неприкосновени лидер држава које нису припадале ниједном хладноратовском блоку, фотограф и пијаниста, визионар југословенског пута у комунизам, хедониста, „србомрзац“ и „највећи непријатељ хрватског народа“ у истом тренутку, егзекутор политичких неистомишљеника, највећи хуманиста и борац за слободу угњетаваних и малих у 20. веку. Његов највећи успех је блистава спољна политика. Ретко када је тако мала земља играла тако велику улогу на међународној сцени.

Зашто се грађани нису питали куда то плови југословенски брод? Вероватно зато што је породица у средњој класи могла да живи од једне плате. Истина је да су се возили лоши аутомобили, али је бар скоро свако могао да их купи. Ишло се и на море. Углавном Јадранско. Нису то била луксузна летовалишта, али је свако себи могао да приушти сунце и море. Могло се и на зимовање, а велики број породица је градио викендице. У таквим околностима се они нису питали да ли је све у реду.

Марковић се слаже да је заблуда да је све за Титовог вакта било добро и истиче да су распад земље и пропадање привреде у ствари почели за његовог живота. Било је у Титу нечег што је подсећало на турског вођу Мустафу Кемала Ататурка или Мао Цедунга, сматра Марковић, али с једном огромном разликом:

– Државе које су они створили и даље трају. Титова држава је пропала.

(Наставиће се)

Аутор: Љ. Ивановић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Рушење митова о Титовој епохи (2): Словенци увек први повуку ногу

Рушење митова о Титовој епохи (3): Пораз пете армије Европе

Рушење митова о Титовој епохи (4): Живели смо у великом обданишту

Рушење митова о Титовој епохи (5): По Титу се зове и астероид

Рушење митова о Титовој епохи (6): Брозова Југославија најхуманија држава