Други део фељтона: Надмашио и цара Душана

Краљ Александар је био дубоко религиозан, као и сви чланови краљевске породице Карађорђевић, што је било својствено и црногорским владикама од којих је водио порекло. Према сведочењу дворског ђакона Лонгина, не само да је од ране младости редовно одлазио у цркву, већ је његова соба била права капела, са иконама, крстовима и јеванђељем крај узглавља. При верским празницима у свом дому придржавао се строго церемонијала и народних обичаја, што се нарочито односило на спектакуларну прославу Божића. Краљева побожност свакако је била један од најважнијих разлога што се он целог живота бавио хуманитарним радом. Сматрао је својом дужношћу да оно што је добијао од државе или стицао својим радом на неки начин вра-ти народу. Чинио је то одвајајући средства за школовање и усавршавање младог нараштаја, помажући материјално слабе. С друге стране, он је, попут средњовековних српских владара и велможа, подизао храмове и обнављао старе богомоље. Дуга је листа краљевих фондова, задужбина, добротворних установа, стипендија, прилога и потпора.

Краљ Александар био је уверен да Карађорђевићи треба да наставе династију Немањића, али на гримизном зиду манастира Жиче нису, по старом обичају, поново отворена и зазидана врата за новог миропомазаног краља. Краљ Александар се није крунисао на тај начин, када се узме у обзир да је то претходно учинио његов отац краљ Петар I, онда је ствар још чуднија. Неки извори пак наводе да је краљ Александар имао амбицију да постане цар и да се онда крунише по традиционалним обичајима. Добронамерни људи прижељкивали су ту царску круну још од времена ослобађања Косова: „Ми чекамо цара“, писао је 1912. године песник Владислав Петковић Дис. Таквих предлога је заиста и било. Угледни научник Казимировић је на Ускрс 1929. године упутио званични предлог за царско крунисање и образложио га историјским, политичким и државним разлозима.

Краљ Александар је владао већом територијом од оне којом је владао цар Душан, Косово је ослобођено и враћено у састав српске државе с њим на челу војске, свесрдним залагањем краља Александра обновљен је рад Пећке патријаршије.Осим ових разлога, наводи се и чињеница да би са крунисањем за цара, Југославија добила много већи углед и поштовање у свету али и ојачала унутрашње јединство. Предлог није наишао на посебан одјек. О њега су се оглушили и краљ и Влада.

За време своје владавине, тј. после убиства у Скупштини 1928. године, краљ Александар не видевши излаз из политичке кризе, уводи лични режим. Суспензија Устава и увођење личног режима нису у суштини били ни новина, ни реткост у Европи и свету.Укинута је слобода штампе,уведен је Суд за заштиту државе, ограничена су права окупљања и удруживања, ограничена је независност судија, а проширена је надлежност полицијских власти. Било је, несумњиво, строге репресије, самовољних хапшења и сурових пресуда.

„Никакво друго решење нисам могао да нађем. Могао сам да ампутирам Хрватску или пак да укинем Видовдански устав,“ говорио је митрополиту Дожићу.

„Многи ме критикују и пребацују ми да не волим демократију као мој велики отац. То је лако рећи и критиковати, али у свему томе има велике разлике. Мој отац је лако владао по демократским начелима у Србији. Били су сви Срби и вера им је била иста. Није било наикаквих разлика, а још мање размирица. Мој отац није имао главобоље, као што их сада ја имам на сваком кораку, где су се ствари страховито искомпликовале. Све наше покрајине носила су различита обележја, која су се разликовала једна од других.“

О истинитости краљевих речи говори и слика пописа из 1931. године у Краљевини Југославији где је живело око 13 милиона становника, по вероисповести број становника се делио на: 48,70% православаца, 37,45% католика и 11,20% муслимана.

Иако је Краљевина Србија још на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење свих Словена у једну државу, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године за многе Србе је било неочекивано. Прихватајући нову државу као своје дело, код Срба се развио неки елементарни осећај одговорности за све што се у тој држави збива, будно су пазили и стражарили да се та тековина настала на Краљевини Србији сачува. Насупрот томе, велики број Хрвата и Словенаца, који су прихватили уједињење, држали су се свог националног становишта, а видели су у заједници са Србијом најбољи начин да их савезничке силе више не сматрају поданицима пропале Аустроугарске, као и да се изборе за своје националне циљеве.

Тако је краљ Александар од самог почетка своје владавине Краљевином СХС имао тежак задатак и сталне неприлике. Већ 5. децембра 1918. године у Загребу је избила побуна два нерасформирана пука бивше аустроугарске војске. Предвођени својим официрима и наоружани митраљезима тражили су предају града. Хрватске власти су одмах затражиле помоћ српске војске, што је пуковник Симовић одбио уз образложење: Нећу да се после прича: пуцао Србин на брата Хрвата.

Одбрану града је преузела једна чета морнара и сокола из Далмације. У оружаном сукобу је било доста мртвих, али су бивше аустроугарске регименте биле разбијене.

Други проблем са Хрватима настао је приликом израде новог грба Краљевине СХС. Ненамерном грешком цртача, на делу грба који је преузет од Хрвата појавиле су се две беле коцке, уместо две црвене, због чега коцке нису биле распоређене наизменично по боји.

То је одмах изазвало бурно реаговање хрватских политичара, који су у томе видели нарочиту намеру да се Хрватска увреди и понизи. Један вид хрватског отпора било је масовно скидање ћиричличних табли на железничким станицама у Хрватској, због чега је министар саобраћаја поднео оставку. Већ у мају 1919. године обавештајна служба открива заверу против династије Карађорђевић, која је требало да резултира државним превратом. Прва жртва те завере требало је да буде краљ Александар, на кога би приликом његове посете Загребу био извршен атентат ручном бомбом баченом са крова једне зграде поред које је било предвиђено да прође аутомобил са краљем.

Са јужне стране земље други народ али слични проблеми. Бугари, који се полако  опорављају од пораза у Великом рату, оснивају терористичке организацију ВМРО или Унутрашња македонска револуционарна организација која за циљ има ревизију граница, присаједињење дела Македоније у границе Бугарске.

У Краљевини СХС на изборима 1920. године Комунистичка партија осваја 12,4% гласова али након два атентата бива забрањена.

Од тог тренутка Комунистичка партија постаје илегална револуционарна организација а краљ Александар добија још једног, како ће време показати, врло опасног непријатеља.

Сви наведени противници краља Александра против њега су деловали организовањем у терористичке групе чији су центри били у Италији и Аустрији а акције су изводили на територији Краљевине Југославије.

Милан Богојевић, Недељник

Везане Вијести:

Први део фељтона: Умало зет руског цара

Трећи део фељтона: Како су комунисти хтели да убију краља

 Четврти део фељтона: Колико кошта крв са Кајмакчалана

Пети део фељтона: Французи ништа нису предузели да спрече убиство краља Александра

Последњи чин: Анализа пропуста у обезбеђењу краља Александра