Озна тужи, суди и стреља

Траг о ликвидацијама доноси „Политика“ од 27. новембра 1944, која је објавила, на прве две стране, саопштење о осуђеним ратним злочинцима у коме је списак од 105 стрељаних особа

ПРИПАДНИК КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како Озна сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 21.00-22.00 увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. – Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, јака зима, а они јадници голи – сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. – За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да их је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније – испричао је Мија Петровић.

У ПОЧЕТКУ је са Озном на овом послу радио и НКВД, који је своју пажњу усмерио на хватање најважнијих личности у окупаторској обавештајној служби и обавештајној служби Драже Михаиловића (као што је хапшење шефа обавештајне службе Авалског корпуса). Према процени официра Озне, мајора Милана Трешњића, активног учесника у дивљем чишћењу, реч је о готово 10.000 стрељаних лица само у Београду, од којих је велики број био невин. Њима је Озна у овом периоду била и „судија и тужилац“. Интензитет репресије је нарочито повећан после диверзије код Шарене ћуприје, новембра 1944, у којој су убијена петорица припадника службе безбедности.

ЈЕДАН од начина на који су се могли искупити греси био је одлазак на Сремски фронт, који је у неким случајевима био начин да се избегне преки револуционарни суд. У исто време био је то индиректан пут да се нови режим ослободи оних који га нису „мирисали“. После присилне мобилизације и дводневне обуке, омладина, углавном из Србије, у оскудној опреми и слабо наоружана нашла се у првим борбеним редовима као топовско месо. На тај начин више хиљада младих људи (свакако више од 10.000), добрим делом из грађанских породица, није имало веће шансе да се врати са фронта.

ПРВИХ месеци, ко је успео да преживи, касније је осуђен на робију или би му глава остала на раменима. Да је тако сведочи случај Миливоја Јовановића, начелника одељења Специјалне полиције у Београду и човека који је категорисао заробљенике у логору на Бањици. После хапшења децембра 1944. осуђен је само на неколико година робије, а потом се запослио у полицији. Сличан је случај и такозваног загребачког Бећаревића, Сава Шапинца, који је прошао са неколико година робије као и Драгог Стојадиновића, директора „Новог времена“, за које је мало вероватно да би избегли смрт да су ухваћени октобра 1944. године. Први ударни талас репресије потрајао је до краја новембра 1944. када је, после говора А. Ранковића, чврста рука према непријатељима народа и државе наставила да делује кроз рад војних и народних судова који су, будући идеологизовани и у рукама партије, постали ново оруђе обрачуна са политичким и класним непријатељем.

СТРАХ ЈЕ ТРАЈАО ПОЛА ВЕКА ЛИСТЕ стрељаних објављиване су у почетку готово истовремено у свим градовима и варошима Ужицу, Пожаревцу, Јагодини, Крушевцу… а касније нагло престаје њихово јавно оглашавање, што упућује на то да је посреди планска акција. Обзнањивање ових спискова жртава револуционарног терора имало је пре свега пропагандно-психолошку сврху – да застраши грађане и потенцијалне опоненте нове власти. Колико се у томе успело сведочи и страх присутан тих година код политички и економски сломљеног грађанског слоја, који је потрајао до последње деценије XX века.

ОПШТА амнестија од 21. новембра 1944. имала је само пропагандни карактер, пре свега за светску јавност, о чему сведочи и допис Владислава Рибникара Титу: „Потребно је да се свет увери да се по амнестији и поступа. Потребно је да Озна пусти из затвора известан број ухапшених које амнестија обухвата. И то да пусти одмах, без одлагања, да не би непријатељи могли да тврде како ми доносимо законе на папиру и из демагошких разлога.“

У БЛИЗИНИ седишта Озне за Србију (Змај Јовина 21), у Француској 5, радио је пуном паром преки Војни суд, док се централа Озне за Београд налазила на Обилићевом венцу 48 (студентска менза „Три костура“). Суђења ухапшеним и изведеним пред Војни суд Првог корпуса била су чиста формалност и фарса. Углавном су, без обзира на степен кривице, осуђени на смрт док у већини случајева недостају било какви записници са судског процеса. Занимљиво је сведочење адвоката Душана Максимовића, актера и човека добро упознатог са тадашњом судском праксом: „Људе су једноставно покупили и стрељали, а све остало је накнадно измишљено. Уосталом, тек накнадно је проглашен Закон о кривичним делима против народа и државе, који је предвиђао кажњавање за дела која су извршена пре ступања на снагу овог закона, па чак и која никада раније нису била описана као кривична дела.“

О ОВОЈ појави има трага и у документима Озне. Тако у једном допису Озне за Хрватску из јануара 1945. стоји: „За један део ликвидираних затражено је од наших судова да се израде пресуде у сврху објављивања, што је и учињено, док се у другом каже да је од 102 већина ликвидирана без суда“. То потврђују и многи деловодни бројеви на пресудама Војног суда у Београду који су датирани на 1945. годину, док су жртве стрељане још новембра 1944. Већини стрељаних у ово време касније су исконструисане и написане оптужнице и пресуде, које нити они, нити њихове породице никада нису видели, нити је легалан поступак пред судом спроведен. Оптужнице су штуре и стереотипне: „Недићев сарадник“, „служио окупатору“, „позивао народ у борбу против НОП-а“, итд.

МНОГИ који су помагали отпор против Немаца, уколико је тај отпор ишао преко националног покрета Југословенске војске у отаџбини или који су спасавали симпатизере партизана и четничког покрета, оптужени су због веза са Немцима и заменом теза представљани као људи који су денунцирали патриоте (на пример професор Бранко Поповић). Нису добро прошле ни јавне личности које су гледале свој посао – глумци, музичари и слични, јер је и њихово понашање третирано као својеврсна колаборација.

ПОНЕШТО се ипак може закључити и на основу новинских извештаја и пресуда војних судова. Најозбиљнији траг доноси „Политика“ од 27. новембра 1944, која је објавила, на целе две прве стране, Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ-а, о осуђеним ратним злочинцима у Београду, са списком од 105 стрељаних особа. Стрељане личности са листе припадале су различитој идеолошкој и политичкој оријентацији, али и различитом практичном деловању у ратним условима. Међутим, по истом рецепту као и код неких каснијих политичких процеса (Д. Михаиловић, Д. Јовановић…) и овде су се нашли на истој листи стварни сарадници Гестапоа, љотићевци и недићевци, поред четника и неких виђенијих јавних и културних радника. Тиме се настојало наметнути да сви они носе исти степен одговорности, и да се кривица колективизира, чиме је кажњавање ратних злочинаца, револуција инструментализовала за обрачун са идеолошко-политичким и класним непријатељима.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (1)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (2)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (3)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (4)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (5)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (6)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (7)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (9)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (10)