Академик Матиjа Бећковић каже да се „кост не може до краjа уништити нити спепелити, и да jе из пребиловачке разорене костурнице никао Храм Христовог васкрсења“…
Српски књижевник и академик Матиjа Бећковић сматра да jе битно одржати сjећање у српскоj колективноj свиjести на усташки злочин над Србима у Пребиловцима у Другом свjетском рату, али и на злочин над њиховим костима у рату деведесетих.
Бећковић истиче да jе „тешко знати шта jе било нечовечниjе – истрага живих или мртвих“.
„Битно jе одржати сећање на Пребиловце зато што смо доживели ово што смо доживели. Што их се нисмо сећали и што смо их заборављали, што нисмо имали ниjедно српско стратиште на коjима су именовани они коjи су погубљени, на коjима има гроба или храма да би се знало шта jе ту било“, рекао jе Бећковић.
Бећковић истиче да jе за њега наjпотресниjи призор послиjе Другог свjетског рата било сахрањивање пребиловачких мученика 1991. године (коме jе присуствовао) односно сахрана на коjу су пола виjека ти мученици чекали, како би се окончало њихово посмртно мучеништво.
„Кад су извађене из jама и изашле Сунцу на видело, опране и помиловане, пољубљене и опоjане, био jе то призор какав jе небо ретко кад видело у своjоj историjи. Састављене су главе и тела, раздвоjени старци и младићи, жене и деца“, каже Бећковић.
Према његовим риjечима, „костотека“ на Пребиловачком пољу жутила се и мирисала као цвjетник, али и поред све апокалиптичности те слике „све jе било честито и свечано и миломе Богу приступачно“.
„Биране су речи достоjне тог чина, тражене оне за коjе смо веровали да би рекли они коjи су пола века провели у пребиловачким jамама. И све jе наjављивало наду и васкрсење“, каже Бећковић и подсjећа:
„Ускоро смо дочекали да чуjемо како су ту костурницу минирали и како су те кости jош jедном убиjене или, тачниjе, посjечене“.
Бећковић наводи да се „кост не може до краjа уништити нити спепелити, те да jе из пребиловачке разорене костурнице никао Храм Христовог васкрсења“. У храм се увиjек уграђуjе честица моштиjу неког светитеља, а у храм пребиловачких мученика уграђене су мошти хиљаде мученика и светитеља.
„Те мошти нису мошти, него крила на коjима jе храм полетео у небо. Темељи су му и били на небу, а на земљу слети озарен лепотом и љубављу“, наглашава српски академик.
Долазећи у Пребиловце 1991. године, Бећковић jе видио саобраћаjни знак за Клепце, те jе одмах питао за светог Вукашина из Клепаца, коjи jе током мучења говорио jедном од усташа: „Само ти диjете ради своj посао“.
„Нико ниjе знао да ми каже ништа ни о њему нити о његовим сродницима. Они су сигурно већ били у Пребиловцима“, навео jе академик.
Коментаришући називе херцеговачких мjеста, Бећковић jе примиjетио да се и приjе него што су добили то име у Пребиловцима пребиjало и убиjало, а у Клепцима клало и клептало.
„Та имена нико ниjе тако скупо платио, оправдао и посветио. Видите како се та места унапред зову“, рекао jе Бећковић.
Везане виjести:
КРВАВИ ИЛИНДАН 1941: Страдање Срба из Зиjемље код Мостара
ЗАБОРАВ ЈЕ НАЈВЕЋИ СРПСКИ ПОРАЗ
СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА ПОСТАЈЕ СИМБОЛ ОБНОВЕ ЖИВОТА И ПОМИРЕЊА