ЕМИЛ ЧИЋ: Пад и уништење Независне Државе Хрватске најтрагичнији је догађај у хрватској повијести!

Анте Павелић и Јоаким фон Рибентроп

Аутор: Емил Чић

Најбестијалнији приговор бољшевика јест да је НДХ била фашистичка држава, као да се не може увидјети контекст настанка и као да је комунизам под чијом су заставом клали Хрватску био идеологија која се доказала као боља и најисправнија на свијету: срамна прошлост комунистичких убојица већ се „прославила“ у цијелом свијету и до 1939.

Академик и  интелектуалац Емил Чић, умјетник је с три факултета и објављених више од десет властитих књига и више од 1000 чланака, амбициозан глазбеник и знанственик. Први је хрватски бечки лаурет за композицију, с три највеће награде коју Беч даје за складање: Наградна стипендија Албан Берг Стифтунга за клавирски концерт, Награда Тхеодор Кöрнер Стифтунг за унапређење знаности и умјетности за дјело Синфониетта, Радна стипендија града Беча за дјело Реqуием. Политика му је додатна страст. “Повијест хрватских непријатеља” била је прва из низа његових књига с домољубном тематиком. Након ове књиге услиједили су и наслови “Глобализација и хрватски национализам” (2006.) и “Тиранија и олигархија” (2008.) с којима је продубио аргументацију и доказе о хрватским непријатељима. Свака од књига у низу захваћа у одређену димензију повијести и пружа цјеловиту, тродимензионалну слику о идејним и геополитичким узроцима злостављања Хрватске у еуропској и свјетској политици. За Дневно.хр академик Чић осврнуо се на 70. обљетницу уништења НДХ.

Године 2015. у свибњу комеморирамо најтрагичнији догађај у хрватској повијести: пад и уништење Независне Државе Хрватске заједно с око милијун њезиних погубљених становника (према грофу Николају Толстоју 900 000 у години 1945. и, како изгледа, још око 300 000 након рата, по логорима смрти и у хрватском герилском крижарском рату до око 1952. г.) и с још толико Хрвата који су Домовину напустили трајно, или привремено. Како изгледа, точне податке о жртвама никада не ћемо добити јер се ти податци до данашњега дана намјерно нису пажљиво скупљали, да се не би добила точна предоџба о размјерима бољшевичко-четничких покоља, али груби податци које добивамо из разних чланака, књига и докумената већ нам довољно говоре о хрватским истријебљеним градовима и селима: Некада хрватска Босна године 1945. најтемељитије је поклана и по британском плану и програму, након нашег Домовинског Рата (у којем су четници 1995. бјежали и из те хрватском крвљу Босне) претворена је у четничку сатрапију, у којој Хрвати не смију ни живјети, а камо ли говорити. Зашто је страдао хрватски народ године 1945. и зашто је страдавао до 1995.? Зато јер је стратешка британска политика одлучила да Хрватске не смије бити. Али, вољом хрватскога народа који је желио независну државу, и који је за њу положио животе, Хрватска је поновно рођена унаточ британским моћницима који су је дали заклати 1945. г.

К тому, зато да би прикрила свој злочин, комунистичко-четничка Југославија измислила је мит о Јасеновцу, у којем су стварно страдали – заробљени Хрвати. Но, југославенска комунистичко-четничка сатрапија није била гробница само хрватског народа, јер у њој су србокомунисти с највећом пажњом истријебили цијела села и градове напуњене мађарским и њемачким становништвом, тако да је цијена обнове британске колонијалне идеје Југославије била убојство преко милијун и пол њезиних најкултурнијих становника, у корист заосталог балканског менталитета српске освајачке мањине. А најстрашније од свега било је то да су им покољ тих размјера омогућили хрватски комунисти, који су се у партијским јединицама (партизани) борили за српску Југославију, а не за хрватску државу, починивши тиме злочин издаје, да би се након тога хвалили како су они све Хрвате ујединили у једној држави – под Титом, који их је убијао, пљачкао и прогонио.

Дакле, убијена тијела се не броје, а страховлада је одређивала пут политике па гласачи на изборима 1945. нису могли изгласати референдум за очување Хрватске Државе, јер је становништво масовно застрашено, ликвидирано и бацано у концентрационе логоре, да се тако нешто никада не догоди.

Све што је о српском менталитету и његовим кољачким склоностима у књизи “Јужнославенско питање” описао др. Иво Пилар, алиас Сüдланд, још године 1918., уочи пропасти Аустро-Угарске, остварило се до краја у пракси тек под српским бољшевицима и њиховим сурадницима и слугама г. 1945. До истих закључака о окрутном менталитету влашког селилачког становништва, које су у Хрватску са собом довели Турци, у својим књигама дошао је и фра Доминик Мандић. Дијагноза разбојничког менталитета описаног у књигама, испунила се већ жандарским прогонима Хрвата у првој Југославији, али у завршници и злочином масовног покоља хрватског и нехрватског становништва у другој окупаторској Југославији, која своји легитимитет није стекла нити у првој верзији настанка 1918. г. па га није имала нити у континуитету нове верзије из г. 1945.: свјетске колонијалне силе одлучиле су умјесто Хрвата и то су у својим дјелима описали бројни интелектуалци прве Југославије, а најелоквентније је то, у бројним чланцима, учинио истакнути хрватски знанственик др. Милан. Пл. Шуффлаy (1879. – 1931.) којег су такођер убили четници, у име српског Краља Александра.

Које су се то силнице сукобиле на хрватском тлу у раздобљу 1914. – 1918. и 1941. – 45.? У културном смислу на Хрватском тлу су се сукобиле силнице културног католичког Запада, којем је уз Хрватску припадала Аустрија и Угарска и заосталог турцизираног Балкана, чији је најагресивнији представник била и остала заостала Србија, која у протеклим стољећима није имала ни духовних стилских раздобља, ни факултета, ни било каквог културног континуитета и идентитета. Нетко тко је био културно ништа и тко мрзи све што је цивилизирано, од Вука Карађића на даље почео је стварати свој нови идентитет измишљањем повијести и задирањима у хрватски језик. У војном смислу право на ширење на туђе домовине српство је остваривало четништвом, а када се међу безбожним становништвом раширио комунизам, четнички менталитет ујединио се с пјесмом “носим капу са три рога, боримо се против Бога”.

Тако се католичка Хрватска нашла у процјепу између два блока некршћанских идеологија: национал-социјализма и фашизма на Западу и србокомунизма и четништва на Истоку. Попут католичке Шпањолске коју је једнако убилачки напао насилни комунизам и британска масонерија и Хрватска је имала само два савезника који су прихватили помоћи јој, али под њиховим увјетима. Били су то Њемачка и Италија, с тада актуалним идеологијама фашизма и национал-социјализма. Шпањолска је успјешно искористила ова савезништва и ослободила се комуниста и британских масона. Хрватској то није успјело, па је цијена била страшна: масовно је уништено најдомољубније хрватско католичко и муслиманско становништво, а Хрватска је умјесто интелектуалаца добила србокомунистичке сурогате ума, који не знају што је то култура, јер нису вјерници школовани на истини и које на занима што јер то истина и правда, јер су насљедници “аристокрације” мафијашких бољшевичких убојица, популарно познатих као – удбаши.

Најбестијалнији приговор бољшевика јест да је Хрватска била фашистичка држава, као да се не може увидјети контекст настанка и као да је комунизам под чијом су заставом клали Хрватску био идеологија која се доказала као боља и најисправнија на свијету: срамна прошлост комунистичких убојица већ се “прославила” у цијелом свијету и до 1939.

И прије него ли су настале нове идеологије XX. стољећа Хрватска је била тисућљетно краљевство с правним континуитетом државе, која је постојала прије појаве Мађара на хрватским границама и с правним актом оснутка хабзбуршке монархије, када је 1. сијечња 1527. Хабзбурге изабрала за своје владаре. Као неовисна држава Хрватска је склапала савезништава: то што су њезини савезници злоупотребљавали та савезништва и против Хрватске, Хрватску правно никада није поништило као државу. Хрватска је правно понижена и поништена као држава тек 1918. када су српске слуге омогућиле српску окупацију независне државе Хрватске из г. 1918. која је трајала само мјесец дана. Хрватска се темељем свог државног континуитета издвојила из савеза с Аустријом и Мађарском као НЕЗАВИСНА ДРЖАВА, а када је основана НДХ из 1941. у Хрватски Сабор чинили су сви живи хрватски заступници из задњег сазива сабора 1918. и представници ХСС, којима је легитимитет дао Мачек, који је признао власт НДХ и пренио своје пуномоћи на представнике нове државе.

Стога је у читавој причи овдје важна само једна ствар: Хрватска држава била је сан хрватског народа, који је својим дјеловањем изрекао др. Анте Старчевић! Идеје Анте Старчевића нису била фашистичке, већ католичке уз извјесну примјесу националног либерализма и толеранције према хрватским муслиманима. Оно што је сањао Старчевић у XИX. ст. то је била идеја слободе, која је хрватски народ национално освијестила, обликовала и довела до стварања обје Хрватске Државе.

Да хрватски народ није желио Неовисну Државу Хрватску – ње не би ни било. Под притиском масовних великосрпских прогона Хрвата, народ ју је створио. Након масовног убојства Хрвата за неко вријеме угашена је најплеменитија тежња хрватског народа за слободом и слободном државом, утемељеном на тисућљетним католичким начелима. У тој држави вјера је имала пуну слободу исповиједања и у тој држави србокомунисти и четници бестијално су на ражњу најрадије пекли католичке свећенике. То говори само за себе. На размеђи католичког Запада и балканског Истока по вољи свјетских моћника уништен је један сан о слободи, али њезина идеја пренијета је идућим генерацијама у самом називу Независне Државе Хрватске, да Хрвати никада не забораве да су се борили за слободу. Јер, властита држава јест исто што и властита слобода, ако ју носи вјерски занос и вјера у Бога. Стога је Бердјајев у својој “Филозоfiји неједнакости” у праву када каже да “…држава није карактеристика која одређује биће нације, али свака нација тежи стварању властите државе, да ју учврсти и ојача. То је здрави инстинкт нације. КАДА НАЦИЈА ИЗГУБИ ВЛАСТИТУ ДРЖАВУ, своју самосталност и сувереност ТО ЈЕ ВЕЛИКА НЕСРЕЋА, ТЕШКА БОЛЕСТ, НЕШТО ШТО САКАТИ ЊЕЗИНУ ДУШУ. (…) Чисто националне остају само државе малих нација. Велика нација свјесна своје мисије у свијету тежи стварању империјалистичке државе, која излази изван граница националног. Воља великих нација усмјерена је империјалистичком уједињењу (…) Британски империј је крај Енглеске националне државе, то је ступање енглеске нације на ширине свјетских простора. … “ (великим словима истакнуо Е. Ч.), стога fiлозоfiја повијести Бердјајева јасно казује што је Хрватска држава одувијек била Хрватима и што је нам представља насилно уједињење с другим нацијама: остварење њихова империјализма.

“Наднационална” великосрпска Југославенска Армија, по жељи и наруџби Енглеза, у Хрватској је уништила милијуне живота (убијене и расељене) и довела на власт некултурни комунистички атеизам и, к томе, вратила је на власт великосрпски империјализам у најбруталнијем облику.

Милијуни хрватских живота уништени су зато да тај империјализам буде остварив, а посљедице србокомунистичке окупације осјећамо до данас, када на границама имао четничку империјалну државу, а на власти нелустриране неокомунисте. Независна Држава Хрватска била је покушај да се народ спаси и да се све то не догоди. Зато нек’ је слава и част свим њезиним часним и недужним жртвама.

Izvor: DNEVNO HR

Vezane vijesti:

ПЕЧАТ – Шта jе данас Јасеновац Хрватима? (ВИДЕО) – Jadovno …

Хрватско-хрватски сукоб у Јасеновцу – Jadovno 1941.

С. Живановић: Коментар на чланак обjављен у римокатоличком …

Јасеновац – Jadovno 1941.