VIŠE OD BOLA – Sotone, decu vam nikada nećemo oprostiti, Bog neka vam sudi

Dragan, otac male Anastasije, prepričao je njene poslednje reči. Anđeo izmučen paklenim mukama, sanjao je da se preseli u svoju kućicu, gde nema bola, gde nema pakla koji nam je neko posejao misleći da je iznad Boga, iznad nebeske pravde, iznad svega.

Mali anđeo je znao da zemaljske pravde nema. I da je jedini put spasa onaj što vodi na Nebo.

Stajao sam jednog dana uz zid jedne onkološke klinike u Beogradu, gde je doktor, koji je video mnoge dečje smrti, rekao: Mama, tata, idite kod svoga čeda i olakšajte mu poslednje dane…

Svest mi je mrkla, osećao sam kako klizim niza zid te onkološke klinike osećajući užasni bol tih roditelja koje sam doveo po poslednju nadu. Nade nije bilo.

Njihovog mališana, tada starog samo četiri godine, neko je osudio na smrt, jer je Veliki Sotona sa Zapada procenio da je svaka dečja smrt tako mala, tako nebitna u poređenju sa Sotoninim paklenim planom opstanka po svaku cenu.

A, Srbija ćuti.

Narod koji umire u mukama, izbombardovan uranijumom i piralenom, svesno žrtvovan za veliki Sotonin eksperiment za budućnost Zapada, gde ne treba vrbovati zamorčiće, jer je rat idealna prilika da se naslednici Mengelea istaknu, a možda se okite i Nobelom.

Da li će nevidljivi doktorat sada već pokojne Mirjane iz Kragujevca ikada ugledati svetlost dana, ili ćemo i decu oprostiti zarad smrdljive koalicije za svojim ubicama? Dokle seže moralni ponor ove, kao i prethodnih vlasti? Koliki danak u krvi još dugujemo?

Nesrećni Dragan Trajković, lud od bola za mezimicom, tužiće državu, tužiće lekare, tužiće sve za koje misli da su mu srušili život i uzeli dete koje je gajio od kila mesa.

I u pravu je.

Ali, ko će na sud izvesti Sotonu što je na Srbima i srpskoj deci isprobavao uranijum i piralen i uredno beležio: toliko rođenih, toliko preživelih, toliko umrlih; Poseban sektor – Vranje, porodica – Trajković, jedinka – Anastasija.

Anastasija, što je majci i ocu rekla „ništa me ne boli, ne sekirajte se“, a medicinskoj sestri „ne mogu više…“

Grešna mi duša, izbegao sam sahranu deteta čije sam roditelje gledao kako užasnuto slušaju doktora koji kaže: „Mama, tata, idite kod svoga čeda i olakšajte mu poslednje dane…“

Taj mali anđeo, koji bi ovih dana, da nije bilo Sotone, trebalo da napuni jedanaest godina, da ide u školu, da tera loptu i ganja suknjice svojih drugarica, poslednje je rekao: „Mama, ne daj me…!“

Na njegovom grobu igračkice i zaustavljeno vreme.

Kako da krivim grešne lekare, kako da njihove dijagnoze budu uzrok smrti napaćenih malih dušica!

Kome da sudimo, kad je Sotona, taj pali Božji anđeo, zavladao svetom, kako da zaboravimo ono „Srećan Uskrs, Srbi!“ na bombama koje su padale na ovaj namučeni narod, na bombama koje su decu ubijale na noši i šlogirane starce u bolničkim krevetima usred Beograd, otvorenog grada, kome nisu praštali ni Poćorek, ni Hitler.

Mala Anastasija sahranjena je sa suzom zaleđenom u oku i porukom na usnama koju nikad niko neće odgonetnuti. U belom sanduku, simbolu nevinosti i uz vrisak do neba.

Da nije bilo „milosrdnog anđela“, ne bi bilo ni njene smrti. Vi, Sotone, koji ste u svoje ruke uzeli pravdu, gorećete u paklu, a mi ćemo vas, uprkos svemu, žaliti, jer će vaša smrt biti večna.

Ali vam decu nikada nećemo oprostiti. Bog neka vam sudi, tamo, u onoj kućici gde je krenula namučena duša male Anastasije.

Smrt, svuda smrt nejakih i nevinih, kakav je ovo život, kakav je ovo mir…

Gospode, spasi i pomiluj.

Piše: Milan Jovanović

Izvor: Intermagazin