Комшија ме води у логор

Одведе мене мој комшија, онај што је прије шест дана сипао усташама ракију из оне зелене пљоске кад смо Јованка и ја престрављено и парализирано гледали у цијеви усташких пушака, а Далматинац Маријан, који нас је познавао пар мјесеци, расправљао се са усташама.

Био је сам почетак октобра ’42. Љеса је отворена откако сам јутрос туда изашао из дворишта. Краве пролазе љесу, прелазе велику башчу, па другу љесу и скрећу у шталу. Ја сам некако мало заостао, кад, прије него што ћу скренути према шталским вратима да повежем краве, из наше куће изађе Пепа Моћник. Врата куће су широм отворена. Оба крила. У кући се према свјетлу прозора виде неки људи. То ме уплаши. Пепа ме својим фрфљавим говором пита: „Гдје си до сада”? „Па видиш гдје сам. Чувао сам краве”, одговорим ја без неког респекта, као што га према њему никад нисам имао – био је кокошокрадица. „Ајде, узми одијело и иди у логор. Евица и Јованка су већ тамо”, рече ми. Продужавам у кућу, краве нисам свезао. Прелазим праг. Пепа иде за мном. Ту сједе неки непознати људи. Пију ракију. Насред кухиње је наслагано неколико врећа жита. Пепа ме на неки начин представи и пита их гдје је моје одијело. Нетко рече: „Мати ти је оставила одијело код Трегнера. Овдје нема више ништа твоје”. Вратим се у гањак и пређем преко пута у Трегнерово двориште па у кућу. Већ је сумрак. Тета Анка ми даје одијело и браон ципеле, које смо својевремено купили јер их њихов син Лојзо није више могао носити. На ципелама су бијеле, вунене чарапе. Не сјећам се што је било са вешом. Кад сам се обукао, она рече своме мужу Славку: „Ево, готов је. ’Оћеш га ти одвести”? Он нешто одговори потврдно (говоре чешки) и он ми рече: „Ајмо”. Одведе мене мој комшија, онај што је прије шест дана сипао усташама ракију из оне зелене пљоске кад смо Јованка и ја престрављено и парализирано гледали у цијеви усташких пушака, а Далматинац Маријан, који нас је познавао пар мјесеци, расправљао се са усташама. Доведе ме до оне капије парка-логора, кроз коју сам нетом изашао, па оде. Парк је пун свијета. Мало је мјеста и за сјести.

Нађем маму и Јованку. Оне су себи направиле лежај уз један од кестенова. Уз њих лежај имају кума Милка и бака Прицина. Мама плаче и грли ме. Причам јој како сам прошао и дошао. (Касније сам размишљао како ме је тај наш комшија могао сакрити, да не идем у смрт. Сазнао је и видио да су многи већ поубијани. Знао је да нас сада тјерају у смрт, међутим, није ме сакрио). Има у том парку и неколико сијалица. Одједном кума Милка каже мојој мами: „Ено, кумо, гори Свети Ђурађ (црква)”. Мама се пропиње, гледа, а ова ће опет: „Ма, је л’ не видиш како гори? Гле”! Мама је једва увјери да је то сијалица, па да јој се чини јер је у правцу цркве. Свијет углавном шути или тихо причају. Повремено долазе усташе и одводе мушкарце. Усташе се деру, породице плачу. Чују се пуцњи и јауци из предстојниковог стана. Чујем коментаре: „Туку их и убијају. Кад их све поубијају, доћи ће по друге”. Тако потраја до јутра. Стално одводе, стално се чују јауци и по који пуцањ. Спавање је неугодно, земља тврда, под нама је само крпара и имамо некакве покривке. И зима нам је иако „спавамо” обучени. Слушам коментаре о томе кад су на уласку у парк одузимали новац, накит, новчанике, прстење, џепне ножеве… Два захода у дворишту иза Соколане стално су заузети. Стално се прича како се нема гдје вршити нужда. Имали смо нешто круха, али сад наста жеђ. Доносе воду из бунара код школе и из судског дворишта, али то није доста. Јадне мајке и баке тјеше, љуљкају малу дјецу. То је све што им могу учинити. Стално долази неки нови свијет – неке са завежљајима истоварају из кола, неки улазе у логор са цулима, које носе у руци или на рамену. Једна бака препозна усташу који је дотјерао групу жена и дјеце, ослови га именом па плачући упита: „’Еси ли ђе видио мог Илију”? Овај се, као, насмија па вели: „Ено ти га лежи горе крај линије (просјеке) у шуми. Неће никуда, не бој се”. Јадна плаче, остали се око ње згледају.

Тортуру Срба и тјерање у логор Грубишно Поље из Велике Ператовице описале су нам Сава Лалић, рођена Лалић, и Смиља Петровић, рођена Газибара, обје из Велике Ператовице.

Свједочење Саве Лалић

Разговарамо данас, мјесец новембар 2005. године, са госпођом Савом Лалић, родом из Ператовице, рођеном 22.12.1920. године.

Разговор води др Милан Басташић, родом из Грубишног Поља. Као техничко особље присутан је Стево Ђукић

М.Б. Госпођо Саво, реците ми, молим вас, чињеница је да је чак послије рата нађено нешто кошчица и костију на једном мјесту, у шуми поврх Грубишног Поља? Кажу да су то били остаци жене и дјетета Ивана Дрвенкара. Будући да се ради о вашој сестри, дајте ми, молим Вас, испричајте како је она, јадна, и то дијете, како су они страдали? Кажу, она је наводно ишла из Грубишног Поља својим колима и коњима, и да је мала била ту са њом. Шта се касније догодило, не зна се.

Ви, отприлике, знадете шта се догодило. Је ли истина да је њезин муж био Хрват?

С.Л. Јест.

Је л’ истина да је он добио позив и да је отишао у хрватско домобранство?

Јест.

Она је са дјететом остала код куће, имали су лијепе коње и кола. Једнога дана се враћала из Грубишног Поља са малом. Шта се онда догодило?

Ево, видите, како се све одиграло. Нас су покупили и тјерали у логор четрдесет друге године. Одредили су њу да вози народ у парк у Грубишно Поље. Туј сам и ја била са двоје дјеце.

Истрпала нас је у парку и она се вратила. Усташа, неки Аџаревић, сјећам се добро, једног је коња, фиренца, узео за обраду и рекао да се она окрене, да се враћа кући. То је урадио зато што јој је муж био Мађар и у домобранском рату. Тад се она вратила. Ја сам отјерана до логора Сисак. Најприје у Јасеновац, па су нас из Јасеновца вратили у Сисак.

А зашто су вас отјерали у логор?

Немам појма ради чега. Прво су нам људе покупили, осми дан су дошли па покупили нас жене. Млађе су ишле тргат’ курузе. До подне су тргали курузе, натрпали и одвезли за Грубишно Поље, а једни су зашли заврх села и купили и тјерали цркви.

А је л’ било тамо још каквих Мађара, Хрвата?

Не, само Срби и Босанци, који су дотјерани из Босне а подијељени по селима код нас. Те су купили, а туј су биле само жене.

Кад смо ми дошли, видим да ту долазе они који су у домобранима да ваде породицу. Мени нити се свак јавља, нит’ се сестра јавља. Ништа не знам док се нисам вратила кући.

Кад су вас пустили из логора?

Четрдесет и друге, одма’ након три мјесеца. Кад сам дошла у Грубишно Поље, онда сам чула да ми сестре нема, да је у’ваћена, да ју је Фрањо Хорват у’ватио код своје куће. То ми је причала она, како се звала, она Шовка.

Шовка?

Шовка. Да, она ми је то рекла. Она ме скренула у своју кућу, па ми дала јест’. Било је нас пет-шест жена.

У Грубишном Пољу?

Да, у Грубишном пољу.

И онда смо ту нешто мало јеле, па кренуле кући. А од Шовке ‘ћер ми је рекла да је Фрањо моју сестру уставио и скин’о је с кола тај дан, и да је вадила код њих кромпире, и кажу да је убита.

Тако ја о тој сестри нисам знала тачне податке до ‘45. Четрдесет пете био је дебео снијег. Добијем ја позив да се јавим у Дарувар Окружном суду, да будем као свједок. Ту је било нас 12 свједока. Ту је била и некак’а Прерадовић, мислим да се звала Милева, Српкиња (она се удала у Вировитицу). И она је била на суду. И како је ко уш’о у судницу и дав’о изјаву, тако је остај’о, није иш’о ван, него сјед’о на клупу и слуш’о како ће свједоци причати. Ја сам била прва и кад су Фрању питали да ли се слаже са свједоком, значи са мном, он каже: „Не, она ће лажно говорити пошто јој је Ана рођена сестра“. Ја сам тражила од суда ријеч, он је дозволио. Рекла сам да ћу говорити оно што сам чула, и знам тачно да би, да сам вид’ла шта је било са Аном, прошла и ја као Ана. На том сам и ја добила ријеч.

И ви говорите да сте чули то, а „да сам ја вид’ла то, не би ни мене било“?

И онда сам ја казала оно што сам знала, а послије мене је као свједок дошла она дјевојка што је као моја сестра код њих вад’ла кромпијере.

Рецимо, ако бих вам ја рекао, примјерице, Милева, ако бих вам ја рекао: Рада, рекао: Ружа, које бисте име ви одабрали?

Чујте, само кад би’ њу вид’ла, лице. Знате, код Прерадовића, Бошко с материне стране, код њега је била на стану, па се ви ње сјећате.

Да није то Матушићева била?

Прије ће бити Ружа Матушић.

Добро, ми ћемо питати Драгицу Прерадовића, а њезина је мама жива, и баба.

Сад ви нама само наставите. Дакле, она је становала код Прерадовића, а дошла Фрањи горе радити.

Да, она је као радница била ‘вамо горе, у најму била код њи’. Ишла у наднице радити. И онда је она свједочила. Каже да је сестра вад’ла кромпијере и да јој цјели дан ништа није дао јести.

Твојој сестри?

Да, мојој сестри. Каже да јој је дијете било закључано у соби Фрањиној и сутрадан, кад су доручковали, пустили су из закључане собице ту моју сестру, и ишла је с њима вадит’ кромпијере. Пред подне, та Матушићка вели, (она и још једна жена, кад су дошли на врх, ту су били најдуљи редови), они су њој рекли, шапнули да кроз курузе шмугне, да утече јер није била далеко шума. Моја сестра покојна је одговор’ла: „Нећу своје дијете оставити“. „Дјетету неће бити ништа, само ви бјеж’те“, рекле су јој. „Не могу“, рекла је моја сестра. И то око три сата поподне…

И то све је ова Ружа чула?

Све је Ружа чула, јер је ту копала. И кад су била три сата поподне дошао је старији син Фрањин и рек’о Ани да иде кући. Она је рекла: „Зашто? Нећу. Кад сви други буду ишли, ић’у и ја“. А он каже: „Не, не, тата је рек’о да идете само ви“. И она је отишла са тим његовим старијим сином. Ови, кад су престали вад’ти кромпијер и дошли кући, Ане и дјетета није било.

Кад су дошли кући Ане није било?

Ни Ане, ни дјетета. Није било ни Фрање. Била је испечена погача за јаузну.

Они су дошли иза Ане. То је био довршетак вађења кромпијера.

И онда је домаћица, Фрањина жена, иза ораја донијела јабука па су јели и туцали. Устала је, вели, и смију се. Каже да су били Фрањо и Аџаревић (тај што је њу пустио да иде кући), перу руке и веле (тако је та свједоч’ла) да су им руке крваве биле.

Тада сам сазнала све како ми је сестра прошла, од те Руже. Ту сам сазнала како је прошла. Онда након једно девет година, послије рата, дође неки Смолчић Паво и мени донесе кључеве из фертуна и ову кошуљицу. Каже: „Ја сам то узео и никад нисам имао прилике да дођем, да те одведем на мјесто гдје је Ана заклана“. Он ми рек’о да је заклана.

Он је мене довео на то мјесто, а ту је бујад висока. А он је, тај Паво, тако ми је рек’о, иш’о ту у дрва, па је напис’о А и Д, да се знаде ђе су она моја и та мала закопане. И тамо нисам ја ништа затекла. Само једно ребарце. А он каже да је, кад је дош’о и купио ту дрва, наш’о ногу и од мале руку и лијеву ногу. Каже да је још било неких кости и крпица, а те кључе од њезиног ормара и од мог ормара (јер ја сам тамо пренијела робе, јер сам вид’ла да је тамо офанзива, а она неће бјежат’ јер је у Хрватима) сам познала. И ја велим: „Што си ми то треб’о носит и дат’“. Тачно знадем како је та моја сестра прошла, да је заклана тиме, јер ова ми је свједочила да су руке прали од крви. Углавном сам чула да ју је овај наш’о и ђе је нађена мртва.

Он није објашњав’о на основу чега је он закључио да је заклана, нег’ је рек’о да је заклана?

Да. И овај, чим се дође на врх Грубишног Поља, да, пут куд се с’лази био је доље лијево.

Који то Смолчићи, ђе су ти Смолчићи жив’ли? Тај Смолчић? Како кажеш? Паво?

Они су били… Знаш ђе су били Лолићи, у Малој Ператов’ци?

Значи, ту су они били?

Паво Смолчић. Они су били хрватска фамилија. Код Рогића, оног Јозе, тујка је он живио.

Зашто су они тјерали двоје дјеце и жену, вас, у логор?

Зато што сам Српкиња. Да нема Срба.

Колико сте дана били у логору?

Три нед’ље.

У Грубишном?

Била сам дан и по’. Тај дан кад сам отјерана, преспавала и други дан по подне до два сата. Онда су нас они тјерали на станицу у вагоне, оне сточне.

И туј су нас натрпали све’дно к’о стоку.

И тамо, кад смо дошли у Јасеновац, ту су нас држали затворене. Туј су жене лудиле, лупале… Шта све није било. Нису нас више могли потрпати.

Онда су нас одвезли у Сисак.

Да, да. Онда су нас жене ошишали, натјерали у строј и питали која је жена носећа. Била она од Алексић Лазе. Још се није познало да је трудна, а ћела се пријавити. Она је била уза ме. Ја и једна Босанка, која је била код мене, ми смо је држале. Туде за мном била је и друга комшинка, од оног Ђуре жена, исто трудна. Њи’ двије нисмо дали, она Босанка и ја, да се пријаве. И она је држала овако кецељу, а ова се није удебљала и тако су оне остале 14 дана. И један усташа примјети и каже да јој „мајку српску“. Каже: „Како ти остаде, ђес’ била кад сам купио оне трудне“?

Те су се вратиле, управ’ на Нову годину, из Сиска. Врат’ле се из логора. Једна је род’ла другог мјесеца, једна у трећем.

Реците, молим вас, кад су вас дотјерали из Ператовице у Грубишно Поље у парк, је л’ ту било пуно свијета?

Ух, било је доста. Како да не!

И исти дан су вас све стрпали у вагоне?

Није исти дан. Све су стрпали да није нико ост’о. А кога су послије дотјерали, ја не знам.

И сад смо некако заокружили. Кад сте дошли из логора, онда сте свратили код те жене Шовке, њој сте испричали, она вас је нахранила.

Нисам ја ни знала ђе је она, него случајно – она нас је вид’ла, па нас је скрен’ла.

Добро, хвала.

Дајте, реците нам, пошто је углавном тај српски живаљ тјеран, убијани су људи и тд, кад сте се ви вратили из логора, кад се коначно завршио рат, па кад сте ви гледали ту вашу Ператовицу, идете у Грубишно и враћате се, колико фамилија се, оно, што вели, вратило? Односно, нетко је можда и ост’о или отиш’о не знам куда. Колико се тих фамилија вратило у току рата?

Ја знам, то је било бројчано, да су наврх села неки Трбовићи, па онда Манојловићи. Тај Манојловић је имао два сина. Та су оба сина убијена код куће.

Колики су дечки били?

Један је био ожењен, а један је био пред војску, тако, око 14-15 година.

А шта им је са оцем било?

Убита је и мама, и сви су убити. Та цијела фамилија је поубијана.

Знам оне Пармаке. Да, и Јована Пармака цијела породица је поубијана. Од оне Бојане што је била за Јеленићем. Та је једина остала. Та је била са мном у логору.

Колико је било чланова у тој фамилији?

Било шест, а њи’ петоро је погинуло. Доље још некакви Стојан. Доље су били Косановићи. Косановићи су сви били интернирани за Србију. Били Косановићи, Лалићи, Декићи. Ти’ је било доста, па су дошли тујка у Јарак, у двије куће.

Ја не знам. Како су их звали?

Милу су звали Милић, а овог у селу Ђуру су звали Ђурић. Ђурић је био грађан, за грађане не знам.

Тко је још, кога се ви сјећате, убијен?

Анкица Кашића, сестра од Стеве и Пере.

Отац им је био Кашић Стојан, мајка Даринка. Пред мајком заклана.

У кући?

Да, да. Била избодена сва. Кажу да је била јако лијепа.

Који дан се у Ператовици то дешавало?

Ма одма’ првих дана листопада. У Малој Ператовци, Лолића Васе и Љубице дјечачића, имао 13 година, су убили и три дана нисмо знали за њега.

Знате ли можда Лужајиће? Лужајићи су те суботе прије него су партизани напали, клани и убијани… Усташе су неке Лужајиће потјерали са стоком и са свињама, те суботе уочи напада на Грубишно Поље.

Може бити. То су били само Лужајићи.

Не знам јесу ли они кога и убили горе тај дан ил’ су их све поћерали. Ја не знам. Рекли су да се никад није сазнало за Петра Лужајића.

Ја сам глед’о кад су их ћерали о’зго. Сјећам се слике.

Саво, реците, били сте на суђењу Фрањи Хорвату. Да ли ви знате да је још нетко од усташа одговар’о за тај поклани и поубијани свијет и отјеране у Јасеновац? Да ли сте ви чули да је нетко послије Другог свјетског рата, или у Другом свјетском рату, нетко од Срба убио неког од Хрвата, убио неко католичко дијете, да ли је још негдје нетко одговарао?

Како б’ ти ја то сад одговор’ла? Ко ће од Срба (Срби се напатили), кад Срба није ни било? Побијени су овдје и по логорима у Јадовну и Јасеновцу и свуда. А ми, који смо остали, правили смо братство и јединство. Нам’ је Тито опет помог’о да страдамо у овом рату.

Знате, кад сам ја некада овако с некима разговарао, расправљао, па и јавно говорио, ја сам онда у пар наврата рекао да за све то вријеме када су клали тај недужни српски народ и ту нејач, ниједно католичко дијете на Билогори није пало од српске руке. А они сада почињу викати: „Срби се боје реваншизма!“. Од кога? Шта смо ми то направили да ви нас поново почињете гањати?

Поред заклане сестре Ане, Сави Лалић је тих дана убијена и друга сестра, која је била удана за Рекића у Сибенику.

Тако је своју жалосну животну причу завршила Сава Лалић, рођена сестра страдале Ане Дрвенкар и тетка мале Иванке.

Вријеме је учинило своје, па нам је умјесто Ивана Дрвенкара, оца мале Иванке и Аниног супруга, изјаву дао Иванов син из другог брака Јосип, Јошко. Он живи у Каћу код Новог Сада. Отац је троје дјеце. Ту му живи и сестра, удата у породици Ујивари. У ширем разговору Јошко је изнио неколико података о својој родбини у Грубишном Пољу, од којих сам неке познавао, а за неке знао да су постојали. Рече ми да су његови поријеклом Мађари и да је његова покојна мама из куће Вимер, а са Фурјанима је преко баке Елизабете у уском сродству. О страдалој сестрици по оцу и првој супрузи свога оца пуно тога је чуо и често се о томе причало и у породици и широј родбини. Највише је сазнао од маме. Отац је био доста шутљив и о тој трагедији свог првог брака готово да није причао. Иван је био свирац виолине, живио је у Лончарици. Са својим друштвом ишао је по селима у разним пригодама свирати. Тако је одлазио и у Ператовицу гдје је у једној прилици „отео“ Анку из њезиног првог брака и довео је кући у Лончарицу. Ради неугодности које су услиједиле, Иво и Анка одлазе у Београд. Ту је Иван изучио за молера и собосликара. Негдје 1936. или ‘37. родила се Иванка. Пред Други свјетски рат Иван је често позиван у резерву, живот је постајао све скупљи и тежи, коначно одлази у рат. Београд је бомбардиран. Ана са малом Иванком одлази својим богатим родитељима у Ператовицу. Они су имали лијепе коње са гиздавим амовима и нова лијепо направљена кола. Јошко ми чак покушава дочарати посебан звук точкова тих кола, како их је из опетованих прича он доживљавао. Јошкова мама је слушала приче о томе да је Ана вадила крумпир код Фрање Хорвата. Радила је то скоро седам дана. У причама је био септембар мјесец, година је 1942. Кад је било вријеме вађења крумпира, Ана је возила мљети нешто жита у млин-воденицу код Њарија. Мала Иванка се возила са њом. Са тога пута се оне нису вратиле. Много пута Јошко је слушао мамине приче са сувременицима, углавном родбином из Грубишног, да је Фрањо Хорват отјерао својој кући Анине коње и кола и у њима Ану и малу Иванку. Наводи и причу да је Хорват некоме нудио да коње и кола прода. Ту спомиње извјесног Ранка Поповића. У то вријеме, Јошкова будућа мајка враћа се из Пољана својој мајци Елизабети Вимер, да ова не буде сама, јер јој је прије пар дана усташа Мирко Маркота заклао сина. Послије тога, Фрањо Хорват је, по ријечима Јошкове маме, дошао рећи баки Емилији да он то са њеним сином није учинио. Истјерала га је ван из куће. Сјећа се Јошко мамине приче да су Ана и Иванка одведене у шуму на врх Грубишног Поља и тамо заклане, јер је нетко нашао некакав дио одјеће од мале. Јошкова мама, по његовом причању, била је потпуно увјерена да је то гнусно дјело учинио Фрањо Хорват. Једном приликом је рекла Јошку да сад зна какав је био деда Хорватових дјечака, али да се он може и даље са њима играти и дружити. Јошко нигдје не спомиње неког другог усташу, суучесника. Наводно је Хорват туда патролирао и кад је видио Ану и кола, наредио је да иде са њим. Јошку је мама испричала да је Фрањи Хорвату суђено у Дарувару. Да је свједок био и Иван који је касније причао да је Хорват за то недјело био у Дарувару јавно објешен и да је имао још путра на глави.

Иван Дрвенкар био је у току рата позван у хрватско домобранство и док је он служио такозваној Независној Хрватској, они му заклаше жену Српкињу и кћеркицу полутанку. Оженио се послије рата из породице Вимер. Иван Дрвенкар, Мађар по националности, негдје послије Хрватског прољећа 1971. године, под дојмом обновљених сјећања на трагичан губитак кћеркице и прве супруге, закланог шурјака, брата друге супруге, такођер Мађара, те мучко убиство братића, исто Дрвенкара (убиле га усташе и домобрани у Кишовом дворишту у Грубишном Пољу 1943. године), одселио је из Грубишног. Настанио се у Каћу код Новог Сада 1972. гдје је двадесетак година касније умро и он и супруга. У Каћу му живе породице сина и кћерке са унучади.

Овој тужној причи морам додати једну снажну и значајну истину за историју Билогоре. Доступни су подаци о именима и презименима ДЕСЕТИНА УБИЈЕНЕ И ЗАКЛАНЕ СРПСКЕ ДЈЕЦЕ, МАЛОЉЕТНИКА у Грубишном Пољу, билогорским селима, логорима Јасеновцу и Сиску у четири године Другог свјетског рата. У томе истом раздобљу, у коме су, како знамо, Срби опстали као недоклани народ у отпору за опстанак, НИТИ ЈЕДНО КАТОЛИЧКО ДИЈЕТЕ НИЈЕ ПАЛО ОД СРПСКЕ РУКЕ! ЗАКЛАНА ЈЕ, опет истини за вољу, ЈЕДНА ДЈЕВОЈЧИЦА, по вјери и националноси ПОЛУТАНКА, али да се зна – ЗАКЛАО ЈУ ЈЕ ХРВАТСКИ УСТАША, КАТОЛИК, НЕ СРБИН ПРАВОСЛАВАЦ.

Изјава Смиље Петровић

Већ у априлу 1941. године усташе су отјерале неке мушкарце у Грубишно Поље. У љето, негдје у августу, велики број српских породица из Ператовице протјеран је у Србију. На примјер, сви Косановићи, наше комшије, тада су отјерани из својих кућа. Током цијеле 1941. и 1942. године усташе често долазе у село. Некога испребијају, некога отјерају, а остале застраше. Сјећам се да су априла мјесеца отјерали учитеља Иву Басташића, кога смо ми звали „господин Јово”.

Крајем септембра 1942. године усташе су отјерале мога оца Васу Газибару, Ђуру Пармака и Адама Петровића. Нисмо знали шта се са њима догодило. Ђуро Градијан је био усташки ројник у Ператовици, а његов син Иван усташа. (Да буде јасније, Ђуро Градијан и Смиљин дјед Сава су од брата и сестре дјеца, а Савина мајка је Хрватица.) Ђуро Градијан пролази кроз двориште Газибара, а Ана Газибара, Савина жена, моли дјевера Ђуру да Васи однесе погаче јер су га малоприје отјерале усташе. Васи је рекао Раде Урењак да га траже усташе и да одмах иде са њим. Тај Урењак, иначе нека хрватско-католичка сиротиња, отхрањен је у кући Газибара. Тако је Васо отишао, а није јео погаче која му је била намијењена. Ана рече рођаку Ђури: „Ти знаш гдје је Васо. Однеси му погаче”. „Ено Васе, пије са усташама”, насмија се Ђуро кроз нос.

Сљедећи дан су дошле усташе, истјерали нас из куће и потјерали у логор у Грубишно Поље. Из горњег краја Велике Ператовице до наше куће дотјерали су фамилије: Микелиће, Вудраге, Рекиће, Загорце, Алексиће, Петровиће и Црнокраке (тих се сјећам). Био је и Васо Трбојевић са породицом, па син Љуботине и отац, одрасли Алекса са женама и дјецом. Истјерују нас из куће: дједа Газибара Саву, Газибара Алексу (дједин синовац без родитеља), Ану, Паву и дјецу, моју сестру Милку од пет година и мене (Смиља) са девет година. Мој брат Павле био је у партизанима. На путу у Грубишно Поље неку дјецу су ставили у запрежна кола. Било је у Ператовици и Козарчана, само жене и дјеца. И њих купе и тјерају заједно са нама. Двије жене су се сакриле у кукурузе и нису дошле у логор, а кад смо се вратили из логора нашли смо их, са још десет до петнаест жена и мушкараца, убијене и бачене у прало. Сложени су у прало као снопље.

Остали иду пјешице са цулима. Даље купе породице Трбојевића (Сава и њено двоје дјеце), Новковиће (супружници Јелена и Ђуро), Пармак Јована, сина му Душана и снају Боју са малим мушким дјететом. Купе успут кога год нађу код куће. Врућина је велика, прашина, жеђ, па и глад. Стижемо у шуму Оброви. Из правца Дапчевице и Брђана усташе тјерају колону народа. Чујемо некакву пуцњаву иза нас, у правцу Мале Ператовице. Усташе нас пожурују, вичу. Наводно да су то пуцали партизани (сазнали смо кад смо се вратили из логора). Улазимо у врх Грубишног Поља. Колона стаје пред кућом Фрање Хорвата. Он стоји поред митраљеза који је на његовом мосту. Ту стојимо неко вријеме. Старији су говорили да су усташе расправљале да нас гоне у Бобића сокак, према Кагинцу, спомињући и Киселов јарак, а ту су који дан раније поубијани Срби – жене, дјеца и старци из горњег краја Грубишног Поља. Ипак крећемо даље. Долазимо у центар мјеста, па у парк. Не сјећам се детаља, али знам да смо били у парку. Ту смо и спавали, не знам колико ноћи. Дан или два касније тјерају нас према жељезничкој станици. Колона је дугачка. Држим сестру Милку за руку. Ту ми је цијела породица. Долазимо до марвених вагона у које нас утјерују. Како се пењемо у вагоне, тако нам из руку отимају наша цула – ударе по руци, а цуло испадне. У мојем малом цулу имала сам татине и братове слике и нешто моје одјеће. То ми узеше. У вагону нас има пуно. Не можеш нити да сједнеш ни да се окренеш. Врућина је велика, жеђ велика, све је паклено. Тако смо стигли у Јасеновац. Влак стоји на некаквом мосту. Не знам колико дуго смо ту стајали. Отворили су врата вагона. Из вагона до нас изашао је Трбојевић Стево да узме воде из ријеке Саве. Његов вагон био је ван моста. Усташе су га убиле. То је било по дану. У вагону причају како су Стеву убили. Вагони су затворени. Стижемо у Сисак предвечер. Истјерују нас из вагона, тјерају у простор ограђен жицом. Ту су некакве надстрешнице. Одвајају старије људе, жене од преко педесет година и све болесне. Њих тјерају назад у вагоне. (Ти старији и болесни враћени су назад у Јасеновац и тамо уморени, опаска МБ). Остали су млађи од педесет година, жене и дјеца. Има и по који мушкарац. Ту спавамо. Преко ноћи је пао снијег. Почели су да одвајају дјецу од одраслих, без обзира на старост – од беба па даље. Нас дјецу смјештају у праву бараку, има дрвене зидове. Сви плачу. Мајке и остале отјераше, а ми остајемо у бараци. У Сиску су нас ошишали до главе. Тјерају нас у купатило голе и босе, мушке и женске. Пусте топлу воду, а послије купања изађемо из купатила и напољу голи чекамо на веш са парења. Вани је снијег.

Једном приликом провучем се испод жице па одем у њиву и доносим труле бундеве и полутрули зелени парадајз. По причању старијих, ја сам одлазила према Петрињи. Кога сам срела, тражила сам ’леба. Једном ме при поврату затекао усташа и ошамарио ме да сам се занијела.

Дају нам чај и по парче ’леба, можеш кроз њега да видиш. Бебама дајемо само чај. Ми, веће дјевојчице, их хранимо. То траје, отприлике, можда и више од мјесец дана. Сад опет узимају дјецу од шест до дванаест година. Ја држим сестру за руку и не остављам је. Трпају нас у вагоне. Стижемо у Загреб. Ту су нас дочекале часне сестре са куханим пасуљем и гершлом. Једемо колико год можемо. Ту је доста дјеце страдало. Помрли су јер су се најели тога пасуља и гершле. Ја мислим да сестри нисам дала да пуно једе јер ми је грах изгледао некухан. Смјестили су нас преко пута катедрале и ту смо остали око мјесец дана. Храна је била добра. Купају нас, дали нам одјеће. Био је ту и Павелић, ручао са нама, сликао се. Кажу да је зато ручак био гулаш са резанцима. Ту је са нама било и дјеце са Козаре. Сваки дан долазе нека господа и узимају дјецу. Кажу да их усвајају. Хтјели су узети моју сестру, али ја не дам да се раздвајамо. (Радије су узимали мању дјецу јер нису знали своје порекло, опаска МБ). Послије отприлике мјесец дана, нас, који нисмо усвојени, трпају у вагоне и одвозе у Лудбрег. Ту нас смјестише у некакву школу гдје смо остали пар дана. Доносе млијеко, качамак, сланине, кобасица, свашта… Важно је да је било ’леба. Опет узимају дјецу. Опет не дам да се раздвојимо. Коначно нас узима једна дјевојка из Лудбрешких Сесвета. Зове се Јалжа. Она се удаје па хоће да нетко остане са њеним родитељима. Сестра остаје у тој кући, а ја недалеко од њих чувам једну дјевојчицу, Марицу од двије године. Газда се звао Фрањо Вртуљак, а сестрин газда је био Фрањо Бутина. Ту смо биле скоро три мјесеца. Крајем марта 1943. године дошле смо кући у Ператовицу.

Кад је Пава Газибара, моја маћија и мајка моје млађе сестре Милке, дошла из логора распитивала се за нас двије. У Лудбрешким Сесветама било је још усвојене дјеце, међу њима су била и још нека из нашег краја. Један дјечак, негдје мојих година, отишао је кући, не знам у које село, са неким тко је дошао по њега. Дјечак је знао мене и Милку. Ја се не сјећам како се он звао. Маћеха-мама је сазнала да се он вратио, нашла га, а он јој је испричао гдје смо ја и Милка. Јово Јанчија из Велике Ператовице, Србин који се покрстио, отишао је из Ператовице 1942. године у Грубишно Поље. Бојао се партизана. Маћија је некако ступила у везу с њим и он је дошао у Лудбрешке Сесвете по нас. Довео нас је у Грубишно Поље. У Ператовицу се није усудио ићи. Довео нас је до Ђуре Градијана, који је исто доселио из Ператовице у Грубишно Поље ради партизана. Код Градијана смо биле пар дана, а кад је маћија сазнала да смо стигле, узима нас од Градијана и долазимо кући. Мама Пава живјела је у Пармаковој кући. На нашој није било ни прозора ни врата, све опљачкано. То је негдје конац марта, почетак априла 1943. године. Сазнајемо да је отац убијен у ливадама у Лончарици заједно са Ђуром Пармаком, мојим тетком, а Адам Петровић је остао жив јер је био Хрват. Ето родбинске пажње католика Ђуре Градијана. Нетко је јавио усташама да су партизани у цркву Свете Петке довезли муницију, па једног дана врше бомбардовања око цркве. Тада нам је све изгорјело: кућа, штала, штагаљ, качаница и нова кућа у градњи. Нас три смо одселиле у млин код Смиљанића кућа (прави млин). Одатле одемо у горњи крај Велике Ператовице. Ту смо биле ближе шуми. Смјестимо се у кућу Стијана Косановића – он је отјеран у Србију 1941. године.

Ускоро стиже некаква њемачка офанзива. То је љето 1943. Маћија са Милком бјежи у шуму, а мене шаље код тетке Марице Грба јер је Маричин син Ђуро на раду у Њемачкој. Он је својој мајци Марици послао потврду да се налази на раду у Њемачкој. Код тетке сам остала до 1946. године.

У тој њемачкој офанзиви, кад су неки људи и жене тјерани из Тополовице, многи су страдали. Нас је спасило писмо. Нијемци су ту остали пар дана и према нама су били, као, фини. Они из Тополовице – жена, муж и син од седамнаест година – поубијани су ниже гробља, иза једне куће са супротне стране гробља. Ту у близини убијени су и Кашић и његова кћер.

Свједочење Вукосаве Ђурић

Вукосава Ђурић, рођена Прерадовић 1929. године, кћи Данице и Милана из Грубишног Поља:

Цијелу ноћ се јако пуцало у варошу, а ујутро смо први пута видјели партизане како одлазе према горњем крају, према Ператовици. Више није било пуцања. Неколико сати послије одласка партизана, према горњем крају је отишла повелика група усташа. Гледали смо их кроз прозор. Неке смо и познали.

Није прошло дуго како су отишли, можда сат времена, а у горњем крају опет поче пуцњава. Бјежимо са дворишта у кућу. Сви смо у страху. Очекујемо што ће се даље догађати, јер пуцање се све боље чује, некако је ближе. Видимо да се усташе враћају из горњег краја. Ускоро иза њих, посред пута, иде пуно жена и дјеце, те понеки старији човјек. Све Срби! Ту су и наше комшије и рођаци. Међу њима је и наш Стево Прерадовић и његова мама, наша стрина Ана-Сеја. Гледамо тај свијет, а нисмо ни опазили да су усташе ушле и у наше двориште док нису почели да лупају у закључана врата, да вичу и псују. Мама им отвори, а они одмах: „Излазите ван! Ајде, одма’! Брзо, нема никаквог спремања”! Пита мама куда идемо, да нешто понесе за дјецу. „Ништа вам не треба”, галаме и гурају нас преко прага.

Уђосмо у ону групу народа. Усташе су свуда около, стално нешто псују, вичу и смију се. Терају нас према крижању. Ми смо задњи и до крижања више нема Срба. Мандићи, Шеловићи, Бркићи, Јагодићи, Бишкупи и Пејновићи су отјерани у Србију. Тако нас дотјераше до Славнића биртије и ту сви стадосмо. Усташе стално вичу, ваљда има и пијаних, псују нам мајку српску. Почеше да се нешто између себе расправљају па одоше тамо даље и стају у ред. Око нас остаде само њих пар од којих неке познамо па их жене питају што ће са нама. Неки шуте, а један рече да још морамо чекати па ћемо ићи кући. Жене плачу, а и дјеца су се узнемирила, плачу. Амиџића жене причају да су усташе горе поубијале бабу Паву и њезину Цвијету, па Ану Мишкову, њену кћерку, малу Милку и Анину мајку. Почеше јауци и вриштање дјеце. Сви смо у смртном страху. Послије неког времена дође неки човјек у обичном одијелу, без оружја и поче да виче: „Прекините са плачом! Тишина да вам кажем да идете кући. Идите својим кућама и тамо будите”. Пођосмо кући, неке жене и дјеца трче, неке плачу, а и дјеца са њима. Тако остадоше живи сви из кућа ниже Мишка Амиџића до крижања.

Нису прошла ни два, три дана, кад опет ево усташа и опет нас тјерају из куће. Кажу да идемо у логор у парк и да понесемо само најнужније ствари. Носимо своје мале завежљаје што нам је мама дала у руке: јастук, крпаре, поњаве, нешто одјеће и круха. У парку има доста свијета. Пред капијом је усташа. Има више усташа који туда шетају. Иза нас долази још доста народа из горњег краја и Ператовице. Кад смо ми дошли пред сама врата парка, ту се нађе усташа Стево Жуљевић, родом из Рашенице. Мама му се јавила и он нас одвоји на страну, доље према Вепшеку, и ту нас остави да чекамо. Послије неког времена дошао је са некаквим колима и одвезао нас у Рашеницу код наше баке Цвијете Каравидић. Ту смо били два дана и онда смо све четворо (мама, брат Бошко, сестра Божица и ја) отишли у Лончарицу код Мишчевића. Тамо смо вадили крумпир.

Била је усташка офанзива и ту на крумпириште наиђоше усташе. Међу њима смо препознали Жалина из Сталовице. Он нам је рекао да оставимо посао и да идемо кући у Грубишно. Вратили смо се у Рашеницу. Мама је одмах отишла у Грубишно, а ми смо, све троје, остали код баке. Како се мама није вратила ни сутрадан, нас троје стазом преко поља кренемо кући за мамом. Дошли смо у сокак између Кулића и куће Митра Попаре. Ту смо мало застали, сјели на траву и гледамо како из горњег краја усташе тјерају свијет. Неки се возе, а највише их иде пјешице. На путу је велика прашина. Недуго затим видимо да Едо Бартл, комшија преко пута, вози маму и још неку дјецу у колима. Истрчасмо из сокака и некако се узверемо у кола. Бошко је био висок растом (рођен 1928) па му мама рече да легне, а на њега смо бацили некаква цула и крпару. Кад смо дошли до крижања, видимо велики ред – пуно жена и дјеце како са својим цулима иду према жељезничкој станици. Бартл продужи уз тај непрегледни ред и довезе нас до вагона гдје истоварисмо ствари. Ту се већ жене и дјеца пењу у вагоне, убацују оно сиротиње што су понијели. Ми се приближимо једној групи пред вагоном и попнемо се унутра. Јако је вруће, сви смо жедни, а воде нема. Страшно смо жедни. Дјеца плачући вичу и траже воде. У тим вагонима смо дошли у Сисак. Успут смо добили неколико пута по мало воде. У логору смо се нашли са баком Цвијетом Каравидић, мамином мамом, и баком Драганом Прерадовић из Лончарице. У Сиску су нас дјецу одвојили од маме. Тако су урадили и са осталима. Потрпали су нас опет у вагоне и некамо одвезли.

Истрпали су нас из вагона у неком мјесту. Божицу и мене из групе дјеце узела је породица Цинзек Јосипа и Кате из села Пречец, а Бошка су одвели у село Горњак. Наш братић Стево Прерадовић одведен је у село Предавац.

Послије три мјесеца, по све Прерадовиће дошла је Стевина мама, наша стрина Ана Прерадовић-Сеја, рођена Станковић. Мама није дошла јер је била болесна.

Свједочење Јованке Цуравић: Моје сјећање на погром српског живља у Хрватској 1942.

Јованка Цуравић, рођена Басташић 1926. године, кћи Евице и Луке из Грубишног Поља, своју изјаву је написала у Торонту, Канада, 26. новембра 2008. године.

Под крај августа 1942. усташе су сакупиле преостало српско живље из Грубишног Поља и околице и дотјерали га попут марве у парк код цркве. Поред мене, Јованке Цуравић, рођене Басташић, била је и моја мајка и мој нејаки брат Милан. Други дан су усташе дотјерале још пуно народа. Било нас је укупно око 300 душа. У том људском метежу сам препознала Ранку Бобић. Сазнала сам да је била на стријељању и неким чудом остала жива, бјежећи кроз кукурузе у шуму. Њена мајка и браћа Милан и Ранко нису преживјели стријељање. Ранка се скривала у шуми, али су је усташе недуго затим пронашле и дотјерале са осталима пред цркву. Сјећам се да је имала велику рану на десној нози, али јој нитко није пружао помоћ.

Ту, у парку пред црквом, на голој земљи су нас држали два дана и двије ноћи.

Након два дана и двије ноћи, раздвојили су дјецу од жена и дјевојака (мене и мајку на једну страну, а нашег Милана на другу), укрцали су нас у марвене вагоне и одвезли у Јасеновац. Сјећам се добро да је у вагонима било сламе помијешане са животињским изметом. Кад смо дошли у Јасеновац, сви смо се искрцали осим Анкице Николић (тада дјевојчице од можда пет година) која је остала плачући – обје су јој ноге биле у гипсу, те није могла ходати. Сјећам се да је тада један од усташа дошао (можда се сажалио, можда је и сам имао нејаку дјецу…) и на рукама је изнио из вагона. Цијелим путем и након искрцавања у Јасеновцу нисмо могли доћи у контакт са Миланом.

Ноћ у Јасеновцу смо провели под ведрим небом.

Сутрадан је дошао њемачки влак са пуно њемачких војника. Неколико њихових официра нас је обишло и добро погледало. Потом су закључили да се ради о здравом и за рад способном народу, те су рекли да све треба отпремити у Сисак и Њемачку на рад. Истог дана су нас, способне за рад, влаком пребацили у Сисак. Дјеца су вјеројатно остала у Јасеновцу, јер Милан није био транспортиран са нама. У Сиску смо остали, такорећи под ведрим небом, око два и пол мјесеца. Увјети су били нељудски: једном дневно смо добијали некакву кукурузну јуху (каткад би који сретник нашао комадић крумпира) и комадић круха. Повремено су нас све заједно стављали под туш и резали косу на кратко (тада сам изгубила своје дуге плетенице). Правим чудом је Ранка избјегла инфекцију ране на нози. Сјећам се да је Јула Амиџић имала уз себе неку крему којом је мазала ту рану не би ли зацијелила.

Задњег јутра у Сиску један је усташа изишао пред нас са Листом и гласно позивао да се јаве жене и дјеца којима су мужеви, браћа или очеви отјерани у логор Копривницу. Оне који су се јавили позвао је да се одвоје на једну страну дворишта. Онда је позвао све који се осјећају болеснима и којима треба медицинска помоћ да се одвоје на другу страну. У групи болесних се одвојило 15-20 жена и дјевојака. Сјећам се да су међу њима биле Љепша Бугариновић и њена мајка Милка Шеловић са својом мајком, те једна Славка из Пољана и њена мајка (презимена не могу да се сјетим). Знам да је Љепша имала сестру Милену, али о њој се не могу ничега сјетити. Остале из групе нисам познавала. То је био задњи пут да сам их видјела. Никада касније нисам чула да се итко од њих појавио међу живима, нити сам од икога могла сазнати гдје су нестали и како су завршили.

Друга група, у којој смо били ја и моја мајка, враћена је својим кућама. Читавим путем нас је раздирала невјерица и зебња. Кад смо коначно дошли својој кући, нашли смо све опљачкано. У нашој и осталим српским кућама биле су усељене усташе из околних села са својим фамилијама. Тако смо били присиљени живјети са њима, нашим злотворима, под истим кровом читаву недјељу дана.

Отприлике након три недјеље од повратка кући, моја мајка је отишла код усташког логорника у Грубишном Пољу Пејашиновић Луке и клечећи га молила да јој изда пропусницу да иде у Јасеновац да тражи сина Милана ако је још међу живима. Добила је пропусницу и отишла у Усташко редарство у Загребу, гдје је нашла Даницу Зорић која је тамо радила као службеница. Даница се сажалила на мамине јаде те се заузела да јој помогне – рекла је мами да се никуда не миче и да никоме више ништа не говори, а да ће она (Даница) звати телефоном Јасеновац и питати за Милана. Када су по поруци из Загреба у Јасеновцу стали тражити Милана Басташића, он се није хтио одазвати, него се притајио и шутио бојећи се да ће га убити (након свега што је видио својим дјечијим очима, није могао вјеровати да га мајка уистину тражи, него је помислио да га хоће на превару убити). И тко зна како би његов живот завршио да га један од дјечака, који је био са њиме, није “издао” и стражарима показао на Милана. Тако су нашли Милана и јавили Загребу. Даница је пренијела вијест мами да је Милан жив, да ће га пустити из логора сутрадан и послати влаком за Грубишно Поље. Посавјетовала је затим моју мајку да иде кући и тамо чека синовљев повратак. Моја мајка није могла вјеровати и хтјела је остати у Загребу да га дочека, али јој је Даница поновила да јој она (Даница) гарантира да ће Милан доћи кући. Свеједно раздирана сумњом, моја мајка је невољко напустила Загреб и вратила се у Грубишно Поље.

Сутрадан је Милан стварно дошао кући. Када је са жељезничке станице дошао надомак куће, један локални Циганин га је препознао и завикао према нашој кући: “Евице, ево ти иде син”! Ја и мама смо још увијек у невјерици излетиле из куће и видјеле нашег Милана у дугачком зимском карираном капуту који му се скоро по земљи вукао. Под капутом сама кост и кожа од нашег Милана. Послије нам је причао да су му тај капут и један стари ћилим дали у Јасеновцу кад су га отпремили на влак. У влаку је, каже, молио једну непознату тету да му дâ малко хране за тај ћилим што је имао.

< Комшије отказују заштиту                                            Садржај                                      Парк, логор за Србе Билогоре >