Писањем чува Кордун и Кордунаше од заборава

Милка Кајганић сада је, као виктимолог и косценариста, део екипе филма „33 анђела” о страдању српске деце у логорима.

Са снимања филма (Фотографије лична архива)

У току је снимање документарно играног филма ,,33 анђела” у норвешко-српској продукцији о страдању српске деце у хрватским и нацистичким логорима за време Другог светског рата.

На челу филмске екипе су директор, продуцент и косценариста Бранко Димовић Димески и редитељ Горан Вукчевић, а у њој је, као виктимолог и косценариста, и Милка Кајганић, ауторка 16 књига о Кордуну, њеном завичају. Две најновије „Мали унпрофорац” и „Љубав према слободи” (обе у издању Архива Војводине), у јануару је представила у Београду.

– Драго ми је што сам део ове филмске екипе која је провела најпре недељу дана у Хрватској и Републици Српској, где је снимљено више од двадесет сведочења потомака. Затим смо у Нишу снимали са глумцима и Дечјим позориштем пар сцена играног филма како бисмо што верније приказали тај дечји пут од Сиска преко Коларића са Кордуна до Млаке и Јасеновца и до Старог Сајмишта где су их предали Немцима и одакле су бродом кренули у Немачку, отуда у Пољску и из Пољске у Норвешку, јуна 1942. године – каже Милка Кајганић, која већ годинама живи у Цириху.

Напомиње да се филм финансира „добровољним прилозима Срба из дијаспоре, јер институције културе немају слуха за то”. Од 25. јуна па до краја месеца настављају снимање по Козарској Дубици, Градишки и Градини, око Јасеновца, а већ првог јула цела екипа иде у Норвешку где ће се снимати финалне сцене –живот и невоље у логорима Норвешке, после чега филм иде на монтажу и правац филмски фестивали, оптимистично додаје.

– Захвални смо, као екипа, што је град Ниш препознао овај наш филм као национални пројекат. Као истину о којој говоре и Норвежани и хрватски историчар, како нам нико не би могао да пребаци да је то још једна српска митологија – закључује.

Милка Кајганић је ауторка 16 књига. За роман „Љубав према слободи”, добила је Награду „Растко Петровић” за 2022. годину, коју додељује Матица исељеника и Срба у региону. Њен најновији роман „Мали унпрофорац” говори о случајевима жена из Босне које су деведесетих у Швајцарској демонстрирале, уз подршку Тадеуша Мазовјецког, представљајући се као жртве силовања која су чинили српски војници, да би касније неке од њих рађале тамнопуту децу војника Унпрофора.

А све то открива болничарка Ката, Српкиња која ради у болници у Швајцарској, и уз то је у потаји новинарка ратних книнских новина, за које припрема чланак о овим случајевима.

На почетку књиге стоји напомена да се роман темељи на истинитим догађајима за време рата у Крајини и Босни 1992. и демонстрирања жена по Швајцарској, а Милка Кајганић отворено каже да је „Мали унпрофорац” њена аутобиографска књига, да ништа није измишљено и да је све поткрепљено истином.

Додаје да је чланком који је написала за ратне книнске новине о тим случајевима ућуткала Мазовјецког (првог изасланика Уједињених нација у БиХ) који је подржавао приче, често и лажне, о силовањима које су учинили Срби и да је као и њена јунакиња Ката платила више од три и по хиљаде швајцарских франака да би дипломатским представницима земаља чланица УН послала примерак новина у којима се то с доказима, на четири језика, негира. Да ли јој је ико од њих одговорио?

– Као дописник ратних книнских новина пратила сам и преговоре о миру у Женеви па сам од дипломата сазнала да пољског дипломату Тадеуша Мазовјецког и његове извештаје као председника Комисије УН за људска права, после добијања новина с мојим чланком, више нико није схватао озбиљно. Остао је у својој немоћи и на крају је поднео оставку на ту важну функцију.

Ову књигу одликују смирен стил и нота хуманости, без мржње и агресивног национализма, штавише њени јунаци се ограђују и кажу да је силовања било, али да то нису чинили српски војници већ чланови паравојних формација. Чак је у роману и описан један такав случај, јер је, како каже Милка Кајганић, у ратној редакцији договор био да опише и стварно силовање, како би добили на објективности.

Кордун је за њу, каже, непресушна инспирација. Њену књигу „Читанка Кордуна”, која садржи кордунашки речник, народне песме, шале и пошалице, као и рецепте кордунашке кухиње, Хрватска академија знаности и умјетности (ХАЗУ), оценила је као „изузетан допринос у изучавању културе Срба у Хрватској”. У свакој од њених 16 књига постоји лик неког Кордунаша, како каже, тог поштеног, честитог и наивног борца жељног слободе.

– Одрасла сам уз старине које сам тако радо слушала и све те њихове приче усађујем у странице мојих романа, да цветају моји јунаци и за нове генерације. Кад се зажелим Кордуна, пакујем кофер и одлазим да га обиђем. Сада на цести не срећем ни пса, ни мачку, ни људско чељаде, али уместо туге, обузме ме пркос и враћам се у Швајцарску са успоменама које навиру. Седам, пишем, отимам од заборава оно што је преостало од тог српског народа и тако пркосим.

Њене књиге, на српском и на енглеском, доступне су читаоцима широм света посредством Амазона. Добија ли повратне информације од читалаца, има ли међу њима и странаца или је реч о нашим људима из дијаспоре?

– Моју трилогију о Крајини послала сам на двадесет четири светске амбасаде. Добила сам захвалнице. Најдражу из Ватикана, од апостолског нунција са напоменом која ми је дала крила. Онда сам својих шест романа превела на енглески и онлајн се читају у свету. По банковном рачуну видим да су то све странци, у до сада тридесет шест земаља. Иде истина, иде. Мени је теже да се пробијем у Србији. Ту ми је сад „Делфи” књижара где ми се књиге продају. Осим тога, књиге ми се налазе и по библиотекама у Швајцарској. Жале ми се читаоци да не могу моју књигу „Олуја у очима несрећника” прочитати до краја, да превише детаљно описујем злочине од којих им се кожа јежи. Одговарам им питањем а како је мом народу који је то све проживео. А ја сам у књизи злочине само дотакла – каже Милка Кајганић.

Извор: ПОЛИТИКА