Јован Мирић: Кратак разговор крвника и преживеле из јаме Равни Долац

Када се споји зла пошаст и сила над којом се нема моћ, онда народ има више разлога да говори као преживели из јаме Равни Долац, мислећи можда на тадашњу државу Хрвата, можда на хрватство, или на усташтво.

На Огњену Марију, 30. јула 1941. године, Хрвати из комшилука истерали су из кућа 218 жена и деце из Горњих и Доњих Рујана код Ливна и живе побацали у јаму Равни Долац, у планини Динари. Мушкарце старије од 16 година одвели су и побили дан-два раније. Од ових 218 жена и деце преживело је четрнаесторо, тринаест женских и један мушки. Извађени су после 45 дана проведених у јами, морени ранама, камењем и бомбама, умирањем најмилијих, глађу и жеђу, црвима и вашима. Италијани су били ти који су наредили да се људи изваде из јаме, макар да умру на земљи ако не могу више да живе. Најстарија жена која је преживела била је Цвита Бошковић. Преживела је и њена ћерка Милка са непуних десет година, као и старија ћерка Даница, те још двоје из куће Бошковића.

Исте комшије које су их побацале у јаму повадили су невољнике и вратили их у село. Двојица наоружаних жандара обезбеђивали су вађење, спречавајући, пушкама, групу комшија који су се томе супротстављали. Повађене Србе повели су у село, са намером да их сместе у празну кућу Бошковића. На раскрсници пред колону изиђе Мићо Шибеник, викнувши:

– Немојте ми смрада гонити кући, једва сам иг се једном курталисао…!

Жандари су ипак сузбили Мића Шибеника те су све сместили у кућу, где су остали недељу дана.

Даље збивање препуштам Цвити Бошковић, онако како је њено казивање забележио Будо Симоновић педесет година касније у књизи Огњена Марија Ливањска.

„Бисмо ту недељу дана. Онда нас гонило некаквом колусином у болницу у Ливно. Прате нас Блаж Шибеников и Томо Бараћ. Кад камион стаде у Чаићу они гледају у мене а ја замишљам: сад ће нас бацити у понор. Пита мене Блаж:

– Шта си се замислила, бона Цвитука?

– Гледам ил ћеш ме у понор бацити ти, ал Томо.

– Ма, ајде – каже – бога му његова, зар тога није било доста…

– Није, Блажо, није – велим ја – има нас ево још четрнаесторо живиг, треба то све истријебити, тако је рекао твој Мићо…“

Са позадином у виду комшијског бацања у јаму, бацања целих села, четрдесетпетодневног пакла у јами, окончаног тек пре недељу дана, са четрнаесторо преживелих од 218 бачених у црно ждрело, овај разговор чудно, чудно звучи. Као да се ради о ситном комшијском прегањању око малог повода, а не о затирању цела два села; као да је реч о безобразницима који су прескочили ограду баште и почупали две леје лука а не о крвницима-злотворима – тј. као да постоје тек незнатне, а не кардиналне разлике између Цвите и њих двојице. Кад би се од позадине одвојио тај разговор, када не бисмо знали шта је претходно чињено, не би се никако могло наслутити да иза њега стоји преко двеста жена и деце живих побацаних у јаму дубоку 46 метара, остављених да у њој скончају ко пре ко после. Тешко је рећи чије су речи чудније – Цвитине или Блажове.

Погледајмо најпре изблиза Блажа Шибеника, једног од учесника у спровођењу Срба до јаме („искупили се сви Рвати колико иг има у селу“, сведочила је једна од преживелих; неке друге преживеле жене помињале су Хрвате који нису хтели да учествују, али нису поменуле ову двојицу).

Његово прво обраћање Цвити, са тепањем (бона, па деминутив Цвитука) и са интимизацијом (питање о мислима) показује га као пријазног и блиског, чак и брижног (колико искрено – друго је питање). Као да је и више од комшије – род рођени. Али њен одговор несумњиво га је љутнуо, јер је Цвита, саркастично и неочекивано, поменула (још једно) бацање у јаму, нешто што он не би волео да се тако јавно износи. Никако не зато што се осећа кривим, чак не ни стога што га је срамота, него само стога што би неко други – на пример Италијани, или Срби – на то – на бацање људи у јаму – могли лоше гледати, можда и нешто предузети. Отуда његово пребацивање Цвити: зар тога није било доста, пусти сад то, немој да претерујеш. (Блаж Шибеник је својим речима наговестио потоњу политику братства и јединства, а много година касније те речи ће се појавити као позив да се оканемо прошлости и окренемо будућности.) Други пут Цвита помиње неуспех Хрвата комшија, који нису све побили како су се најављивали. Говорили су пре отпочињања масовних убијања да ће све Србе збрисати до Божића, да ће ону српску душу, која неким чудом жива дочека Божић, златном кашиком причестити. А сад је, ето, остало 14 живих, које треба истребити, како је казао Мићо Шибеник. Како изгледа, на ово саркастично подсећање на неуспех Мићин рођак Блаж Шибеник само је заћутао. Не би било превише тешко погодити ни шта је у себи мислио: псовао је.

А Цвита, добра душа, прима разговор, не може да ћутећи окрене главу на другу страну, како би било примерено пред непокајаним злотворима. Цвита Бошковић види пред собом ипак људска лица својих комшија Блажа и Томе, са познатим цртама, и тешко јој је  да уз та лица држи сву грозоту оних злодела која су над њом и њенима недавно почињена. Једна од те две стране – лица и злодело – мора да претрпи велику измену. Пре педесетак дана, кад су српске жене и децу истеривали из кућа и терали ка јами, та лица су била сасвим друкчија, у пуном складу са (зло)делом („… ки да нису они људи. Гледамо и очима не вјерујемо, просто их не познајемо колико су се одједном испоганили и промијенили – да смо им све у кап воде попили не би нас тако гледали“, описаће једна од преживелих касније).

Тада, док су спроводила и бацала људе у јаму, та лица нису личила на људска, камоли комшијска. Али сада, у камиону, злодело је већ у прошлости, као да је, отресено са починилаца, остало покопано у јами. Доступно је сећању (којем се ионако нерадо прибегава), па је злодело некако избледело спрам садашњег и наблизу постављеног лица. А уз исте комшије ваља и даље живети. Осим тога, злодело је остало и некажњено, и без наговештаја казне. Зато тежина недела попушта, Цвита га не опрашта, али га ублажава – као и Блаж. Обоје га своде на повод за ситну размирицу. На почетку се није веровало да комшија комшији може чинити такво зло, сада се готово заборавља да је комшија то зло чинио.

Неке од жена преживелих јаму Равни Долац живо су се сећале свих крвника, али су потиснуле њихова имена. Сава Козомара Петровић није могла, упркос великом напору, да се сети макар једног имена ни пред партизанским официром који је од ње, у некој од ратних година, тражио да именује бар неког. И друге преживеле ретко су поименице наводиле оне који су их спроводили и у јаму бацали. Цвита је заправо била најдетаљнија, набројивши у перо Буда Симоновића чак осам презимена крвника комшија.

Преживеле жене су често крвничке радње помињале у средњем роду и безлично: „покупи нас, све село ђе год се српско уво затекло и потрпа у куће“, „држало нас ту“, „затворило га у Гредарову кућу“, „повезало иг жицом бодавицом па под Пролог“,   „гони нас уз Динару“, „нас прво спратило у неку пећину“, „е кад нас потрпало у ту неку пећину и почело звати фамилију по фамилију“, „отолен ме послим нако у несвисти вукло за ноге и ко зна како до јаме“, „’па иг поватало и бацило у јаму“, „њу међу првима бацило“, „кад утрпа народ…“

На овај начин народ је имао обичај да говори о разним природним пошастима и страдањима: сапело га (болест), замело га (мећава), поплавило до прага, убило га (дрво)… Међутим, народ је тако безлично и у средњем роду говорио и кад је мислио на људску силу над којом нема контролу, са којом не може да изађе на крај: „узело га“, мислећи на војску, односно државу. А када се споји зла пошаст уједно и као сила над којом се нема моћ, онда народ има више разлога да говори онако како говоре преживели из јаме Равни Долац, мислећи можда на тадашњу државу Хрвата, можда на хрватство, или на усташтво. Или на све то уједно.

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ