Ђурђица Драгаш: Може ли химна пробудити уснули патриотизам ?!

Упркос корони и мрачним прогнозама о њеном, ко зна којем таласу, деца су овог првог септембра кренула нормално у школу. Нема скраћених часова, а тзв. онлајн настава остаје само могућност у крајњој нужди. Ипак, нешто ове године није „нормално“, тачније, десило се први пут…

Настава је у свим школама у Србији почела интонирањем химне Боже правде. И, као што сам и очекивала и као што код нас обично бива, то је изазвало бурне реакције. Наравно, опет смо се поделили у два супротстављена табора! Једни су одушевљени и питају се зашто то одавно није пракса, а други се, благо речено, спрдају с „налетом патриотизма“ и замерају што се деци „намећу“ такве ствари.

О међусобним оптужбама и увредама које прате расправу, излишно је и писати.

Елем, ја се у овом случају нађох некако у средини. Немам, наравно, ништа против интонирања химне. Штавише, свиђа ми се идеја и подржавам сваки вид буђења замрлог патриотизма, али…. некако се не радујем много!

Зашто?!

Зато што интонирање српске химне, у школама у којима се историја учи из прилично проблематичних уџбеника, часови српског смањују из године у годину, а из лектире покушава избацити Десанка Максимовић, делује у најмању руку лицемерно.

Баш тако изгледа овај „час патриотизма“ кад схватите да ће та иста деца о геноциду почињеном над властитим народом у НДХ научити много више из филма „Дара из Јасеновца“ него на часовима историје. Другачије и не може да буде док год је тој теми током читаве основне школе посвећено свега 12 минута.

Да, да, добро сте прочитали, а могли сте и да измерите док се настава одвијала онлајн, односно док су на Другом програму РТС-а емитоване снимљене лекције из историје и других предмета. Можда вам ово звучи невероватно, али истина је, нажалост! Исто као што је истина да уџбеници из којих уче наша деца нису више под директним надзором државе већ их приређују и штампају приватне, а често и стране фирме.

Ал’ није, нажалост, овај пример с химном изузетак већ правило. Правило које се потврђује и онда кад се одбију пројекти којима је циљ заштита културног наслеђа Срба из Крајине (међу њима и Крајишке игре, песме и обичаји у Вусијама), а онда се, само два месеца касније, баш у тим истим Бусијама, организује помен страдалима у Олуји и „оплакује“ судбина Крајишника.

Није Крајишницима, па ни мени самој, потребно сажаљење, велике речи и заклињања да се „Олуја неће поновити“. Наслушали смо се ми тога и осетили на властитој кожи како лако падају у воду велике речи, како се патриотизам топи док одјекују експлозије и приближавају ратни добоши.

Нису нам потребне сузе тог 4. августа већ поштовање и прихватање. Потребно нам је да се сваког другог дана у години осећамо као равноправни грађани, као део српског националног бића, као народ иза којег чврсто стоји његова држава.

А баш та држава изгради на Савском тргу у Београду величанствен споменик Стефану Немањи!

Хвале вредно одавање почасти великом српском владару било би још лепше, боље и достојније да, због уређења платоа око статуе, није уклоњен споменик жртвама ратова који су на простору бивше Југославије вођени током деведесетих.

Не жалим баш много за тим неугледним комадом стакла које је потпуно непримерено одабрано за споменик, али жалим због тога што, упркос обећањима, обележје није подигнуто на другом месту.

Како саопштише градске власти, тек ће се за то тражити новац у буџету пошто није било заинтересованих донатора.

Да ли постоји вернија и жалоснија слика нашег „патриотизма” од ове!?!?!

С једне стране држава која, зарад подизања једног, руши други споменик и притом очекује да ће тај порушени поново изградити…донатори.

С друге стране ми, „донатори“, којима су уста пуна патриотизма, али руке „тешке“ кад треба посегнути у џеп и дати новац за достојанствен споменик којим би била одата почаст свима који су гинули, верујући да то чине за свој народ.

Много је, нажалост, оваквих примера!

Могла би их набрајати у недоглед, али зауставићу се овде.

Оставићу на крају и себи и вама који ово читате један зрачак наде, танану веру да ипак нисмо посрнули потпуно!

Пре неколико дана Скупштина града Београда одлучила је да једна улица у српској престоници понесе име Љубана Једнака, јединог преживелог у масакру који су усташе 1941. починиле у цркви у Глини! Нека то буде почетак јер…много је мученика попут њега који још чекају заслужени незаборав!

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи