Др Ђуро Затезало: Неколико свједочанстава о Покољу

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

СВЈЕДОЧАНСТВА ТЕK НЕKОЛИKО KАТОЛИЧKИХ СВЕЋЕНИKА, ДИПЛОМАТА, АДВОKАТА И ФУНKЦИОНЕРА НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСKЕ, ЊЕМАЧKИХ И ТАЛИЈАНСKИХ ГЕНЕРАЛА И ОФИЦИРА, АМЕРИЧKИХ, БРИТАНСKИХ, ИТАЛИЈАНСKИХ И ДРУГИХ ПИСАЦА

Др. Иво Губерина, војни свећеник у усташком логору, усташки бојник

Хрватско католичанство много дугује и мора да изрази своју захвалност усташком покрету

„Тако је установљена Независна Држава Хрватска. Бизантијско православни притисак на Хрватску је потиснут тако да сад Хрватска може да преузме улогу европске обрамбене тврђаве.

Независна Држава Хрватска је једина држава на Балканском полуотоку са већинским католичким становништвом. Једина утврда католицизма на Балкану. Али и не само то, Независна Држава Хрватска је данас најјачи стуб централне Европе. Хрватски народ никада није био и никада неће бити за панславенство…

Независну Државу Хрватску створили су они државотворни елементи хрватског тијела који су у усташком покрету пронашли облик за своју организацију.

Хрватско католичанство много дугује и мора да изрази своју захвалност усташком покрету. Чињеница је да ова власт кроз свој рад и принципе никада није згријешила против принципа католичке цркве. Њихов револуционарни рад је у складу са католичком етиком.

…Становити елементи у Хрватској, који су за вриеме Југославије имали задаћу расточити државни и народни организам Хрватске; онеспособити је за живот, а особито за ону улогу, коју је Провидност намиенила и након пада Југославије остали су у хрватском организму, а да се ни за једно слово у својим протухрватским тежњама нису измјенили.

Природно је право хрватске државе и хрватског народа лиечити свој организам од тога отрова. Усташки се покрет дао на тај посао; употребљава средства, којим се служи сваки лиечник при лиечењу организма.

Гдје је потребно прави потребне операције. Усташки би покрет најволио, да се ови хетерогени и сада непријатељски елементи тихо и слободно асимилирају или да се тај отров удаљи из организма (пресели у матицу земљу).

Али, ако такови елементи неће да се асимилирају, већ хоће остати у организму као некакова ‘пета колона’ за растварање организма или што је још горе, улазе у оружани сукоб, као што се догађа с четничко-комунистичким бандама, тада по свима начелима католичке моралке, они су нападачи, а држава Хрватска има право, да и мачем уништи те нападаче.

Против таквог једног непријатеља допуштена је обрана с мачем у руци, чак и превентивно без да се чека тренутак напада…То су ти принципи на којима се заснива природно право и сходно томе, сваки католик је обавезан према својој савјести помоћи у његовој проведби. (…)”[1]

Фратар Дионизије Јуричев, лични капелан Анте Павелића

А тко се неће покрстити, ми знамо што ћемо с њим

„У овој земљи не може живјети нитко више осим Хрвата, јер је ово земља Хрватска, а тко се неће прекрстити, ми знамо што ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима дао очистити од пилета све до старца, а ако буде потреба, учинит ћу и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дијете од седам година, које смета нашем усташком покрету.

Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо… Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете када је потребно, узимам стројницу у своје руке и таманим све од колијевке што је против усташке државе и власти.”[2]

„Независна Држава Хрватска писао је свећеник Иво Губерина је једина држава са католичком већином на Балкану. Једина врата католицизма на Балкану. Не само то. Независна Држава Хрватска је данас најјачи бедем средње Еуропе против бољшевизма.

(…Хрватски је католицизам дужан за много што да буде захвалан Усташком покрету. Тим више што се он својим радом (Покрет, не појединци!) ни својим начелима није нигде огриешио о католичка начела. Његов револуционарни рад у највећој је хармонији са католичком моралком” др Фикрета Јелић-Бутић, Усташе и НДХ 1941-1945, Свеучилишна наклада Либер, Загреб, Школска књига, Загреб, 1977.

Др. Срећко Перић, Фратар самостан Горица код Ливна

Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе

„Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе. Најприје закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе одреда. Kад овај посао завршите дођите к мени у цркву гдје ћу вас исповидити и причестити па ће вам онда сви гријеси бити опроштени.”[3]

Др. Милован Жанић, министар-предсједник Законодавног повјеренства у влади НДХ

Ово има бити земља Хрвата и никог другога

„Усташе! Да знате: Ја говорим отворено: Ова држава, ова наша домовина мора бити Хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз стољећа, а особито ових двадесет година показују, да је ту сваки компромис искључен.

Ово има бити земља Хрвата и никог другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотине година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима.

Нека се не заборави, да ми имамо ван наших граница у самој Америци око осам сто хиљада Хрвата, па нећемо тај јадни свијет, који је ишао у Америку трбухом за крухом, јер га није имао у својој домовини, не ћемо заборавити тај свијет.

Тај свијет треба да дође натраг и да овдје настани огњиште које ћемо очистити.”[4]

Др. Мирко Пук, министар правосуђа и богоштовља у влади НДХ

Преко Дрине!

„Ми имамо међу нама који нису никад према нама били лојални. Дошли су у ове крајеве, када је за турских ратова изгинуло много наших људи и када су опустјели наши домови. Дошли су овамо, раширили се попут јежа и почели нас угрожавати и скоро угрозили. А то су Срби. Из свега овога што се догодило знадемо да они нама неће никада добро желити, нити о нама добро мислити.

Ми усташе добро знамо док се то питање Срба не ријеши да ће наша држава бити узнемиравана. Знадемо, да идемо право кад тражимо: Преко Дрине! Ми се код тога позивамо на наше животне интересе и нашу властиту снагу, на наше животне потребе и зато им поручујемо: Преко Дрине!”[5]

„Срби су дошли у наше крајеве са турским четама као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо допустити да у нашој народној држави владају два народа. Један је бог, један је и народ који влада, а то је хрватски народ. Они који су дошли у нашу домовину прије 200 и 300 година нека се врате одакле су и дошли.

Доглавник Миле Будак рекао је на једној скупштини, да за њега вриједи хрватска реченица: „Или се уклони или нам се поклони”! а ја вам кажем или се уклони из наше домовине милом или ћемо Вас истјерати силом.[6]

Иван Бабић, пуковник хрватског домобранства

Православце у Хрватској масовно убијају

„…Између осталога, два су њемачка висока официра овако коментирали: „Тренутна ситуација у Хрватској је несхватљива. Православце у Хрватској масовно убијају. То нема никаквог смисла. Нема никаквог реда, правне основе, нити осјећања одговорности у Хрватској. Овдје се не ради о убијању некаквих четника са планина, већ мирног становништва, жена, дјеце, који су остали код својих кућа.”[7]

Фрањо Kралик, уредник „Kатоличког тједника”

Сви који су знали да су хрватском народу највећи непријатељи Срби

„И та је поглавникова бунтовност без сумње била посебним предметом Божје провидности, од ње и усадена у његово срце – кад је коначно уродила тако дивним успјесима. Поглавникова је бунтовност баш зато симпатична, јер је сва у служби правде, сва уперена против злу. Нисмо ми за његов програм сазнали тек иза проглашења НДХ, већ давно прије.

И сви несебични Хрвати и Хрватице, сви који су у националном погледу били чисте савјести… сви који су знали да су хрватском народу највећи непријатељи Срби, а уз то као и у осталој Европи, жидови, слободни зидари и комунисти. Сви ти ни на час нису посумњали у најчистије накане поглавникове, па су зато за њим вапили, за њега се и за његову побједу молили и у његову настојању − један овако, други онако, − помагали.

Па ваљда је зато баш данас вријеме, да се и у католичким редовма заувијек и посве обрачуна с фаталним − више практичним него теоретским − предрасудама о бунтовности, која је у служби правде, поштења и истине. Црква је католичка најбоља одгојитељица такве бунтовности; али многи католици па и појединци црквени људи нису једанпут затајили.

За то: Нека се већ једанпут престане с глупим и Kристова ученика недостојним тврдњама, да се проти злу и покварењацима ваља борити у рукавицама, на фин, отмјен начин. Једноставни али пун свете узбуне редовник светог Бенедикта Хилдебранд, као папа Гргур VII, очистио је цркву божју од многог драча и корова не финоћом већ јаком руком којом је управљала света узбуна.

Поглавник је прави муж. Прави великан. Великан божји и народни. Нека Бог драги поживи нашег поглавника! И нека га уздржи увијек свјежа у светој узбуни проти сваком злу![8]

Мате Могуш, жупник у Удбини

Протјерајмо из Хрватске или истријебимо српски народ

„До сада смо радили за католичку вјеру молитвеником и Исусовим крижом. Дошао је тренутак да радимо пушком и самокресом. Протјерајмо из Хрватске или истријебимо српски народ. Бити ћу сретан када Хрватима подијелимо српску земљу.

Усташе ће се борити беспоштедно и немилосрдно ће тријебити све оне који нису вјерни Независној Држави Хрватској и њеном Поглавнику и оснивачу.

Гледај, народе, ових 16 усташа покрај мене. Они имају 16 тисућа метака у припојасницама и убити ће 16 тисућа Срба после чега ћемо да подијелимо на братски начин поља Мутилића и Kрбаве.”

„Досад смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло вријеме, да радимо пушком и револвером… Па ако будете тако радили, савјетује и храбри жупник своје вјерне, уживат ћете плодност мутилачких бара, т.ј. роднога краја, који су населили Срби![9]

Јосип Вукелић, католички свећеник[10]

Познато ми је да су усташе чинили разна безакоња

„… Признајем да сам у слому Југославије осјећао пуно задовољство те као такав присуствовао сам дочеку поглавника у Генералском Столу, гдје сам иступио пропагандним говором и поздравио га нагласавајући, да се хрватски народ може осјећати сретним у његову присуству, јер га он спаси од хиљадугодисњег робовања . . .

Признајем да сам вршио пропаганду у корист НДХ и преко радија говорио за „тједан оружаних снага” децембра 1943. г. у Петрињи код Радићева споменика. Углавном, вршио сам пропаганду преко домобранства говорећи на разним скуповима у Петрињи, Бачуги, Глини, Топуском и Влаховићу посјећујући и само житељство. У селу Влаховићу био сам 1942. г. пар пута и баш приликом када је запаљена православна црква ‘од усташа одакле сам, док је она горила узео себи једну књигу…

… Признајем да сам мојим подређеним давао наређења да обилазе јединице и на положајима, што је у нашим правилима било, а то је требало ради одржавања морала међу војницима и боље борбености, а што сам и учинио обилазећи војнике и по самим бункерима у више наврата мога службовања од 15. XII. 1941. до 13. IV. 1946. Лично сам обилазио јединице на Банији: Маји, Глини, Влаховићу и Бачуги, гдје су војници били на положају…

Познато ми је да су усташе чинили разна безакоња попаливши многа села саме Баније, а познато ми је да су и убијали, а њихови савезници на фронти били су домобрани. Сјећам се да су дана 23. ИИ. 1945. у селима Баније око 400 домобрана попалили много кућа и уби ли много народа. Ови домобрани су изашли из Петриње. Свој глас нисам дигао против тога клања и паљења, јер нису дигли ни други па ни Степинац…

Признајем да сам у селу Влаховићу, чим сам узео књигу из запаљене цркве 1942. год. у прољеће написао на истој књизи: „ево аргуменат о барбарству”, иако се нисам интересирао тко је запалио цркву исту. Тога дана сам ишао лично с домобранима у ратни поход (акцију), како ми је то била дужност..[11]

Никола Павелић, хрватски дипломата

А улицама хрватских градова скупљају се ископане српске очи и нуде на продају

Из писма др Ивану Шубашићу:

„Kада цивилизован свијет сазна за ово, одвратност и индигнација ће бити такви да не знам шта ће се догодити с нама, Хрватима. Ево само једног податка: на улицама хрватских градова скупљају се ископане српске очи и нуде на продају 30-40 очију истовремено.”[12]

Јосип Мравунац, хрватски адвокат

Мучили смо и најбруталније измасакрирали преко милион православаца

„Поријеклом сам прави Хрват. Никада нисам пропустио прилику да говорим похвално, да бринем и помажем нашу хрватску расу. Kако да изразим оно што осјећам у вези са догађајем у шуми Латин у Хрватској. Мучили смо и најбруталније измасакрирали преко милион православаца. Раскућили смо стотине хиљада људи и пустили их да лутају по шумама. Деградирали смо их на ниво нижи од животиње. Сви смо свјесни тога, али не желимо да се суочимо са истином, мада је мудрије признати злочине него их сакривати…

Треба да знамо да је наш опстанак угрожен ако се овај крвави сукоб са Србима настави. Треба да знамо да ће на крају крајева Нијемци, Италијани и Мађари отићи, а ми ћемо морати да наставимо да живимо са Србима на овој земљи. Kакав страхотан живот нас очекује ако не покушамо да кренемо путем помирења?… Све ово говорим да бих олакшао своју савјест и умро у миру.[13]

Владимир Мüллер (Зеев Мило), партизан, израелски пуковник[14]

Покољ Срба у НДХ

Истовремено с прогоном и уништавањем Јевреја, усташе су почеле са систематским истребљиванем српског становништва у Хрватској. То је имало најмање четири разлога, који су заједно, али и сваки за себе, били за подивљале усташе „мотивација” за спровођење једног од највећих и најокрутнијих геноцида у Другом светском рату.

1. Идеолошки: усташки покрет је заснован на науци Старчеви ћа, оснивача покрета за успостављење независне Хрватске. Он је основао тај покрет у прошлом веку с намером да одвоји Хрватску од Хабсбуршке монархије. Присталице тог покрета звали су се „Праваши”. Старчевићева идеологија пориче опстанак српског народа. „Хрвати су господарећи, ратнички и државотворни народ, док су Срби само простачки и сужањски пук.”[15]

2. Хитлер је Павелићу „поклонио” велику државу, у којој је српско становништво представљало најмање 30% од укупног броја становника. Читава подручја била су настањена искључиво Србима. У очима Павелићеве владе то стање је угрожавало опстанак Хрватске. Осим тога, влада је била одлучна у својој намери да држава треба да буде „чисто хрватска”. То су усташке воде наглашавале отворено и сваком приликом.

3. Хрватска је била „гранично подручје” између римокатоличке вере и православне вере. Усташе, који су били клерофашисти, желели су проширити утицај католичке цркве на целу територију Хрватске и онемогућити опстанак православне вере и традиције на свом подручју. У томе су деловали у сагласности са тежњама Ватикана, који је ту активност одобравао и подупирао.

Папа Пије XII, код примања хрватских ходочасника на челу са надбискупом Степинцем, 14. новембра 1939. у Риму, наводи речи Папе Леа X. (795-816): „Хрватска је предстража хришћанства.”[16]

4. За 23 године постојања Kраљевине Југославије, Срби су водили главну реч. Хрвати су били у одређеној мери запостављени. Делимично својом кривицом, јер су се одмах од почетка противили тој заједници са Србима, која им није била наметнута, већ су је сами желели. Односи Хрвата и Срба у Југославији предмет су безбројних студија, с различитим закључцима (зависно од тога, искључиво, ко је био истраживач). Усташе су сада имале прилику да се освете.

Kако су усташе желеле спровести „коначно решење српског питања”?

1. Један део Срба, који су живели на подручју Независне Државе Хрватске требало је протерати у Србију.

2. Пошто су усташе веровале да су једним делом Срби у Хрватској Хрвати који су примили православну веру, требало их је, дакле, покрстити. Kада они приме католичку веру, сјединиће се са Хрватима.

3. Преостале треба истребити. Није речено по којим критеријумима и у којој пропорцији је требало поделити Србе у те три групе. То је много зависило од постојећих месних околности.

Треба још нагласити да су Хрвати спроводили прогон и пљачку Јевреја у споразуму с немачким окупатором и, углавном, били су од Немаца „подстицани”, а после и „пожуривани”. Да ли је такав консензус постојао и у погледу Срба? На првом састанку Павелића с Хитлером, 6. јуна 1941, Хитлер је рекао: „Ако Хрвати хоће да остану јаки, треба да воде нетолерантну националистичку политику у току идућих педесет година.”[17] (Павелић је, дакле, примио одобрење од Хитлера за покољ Срба, који је већ раније започео.) Приликом њиховог другог састанка, 23. септембра 1942, Хитлер је рекао Павелићу:

„Такву мањину (српску) није могуће једноставно истребити, има их сувише.” (Он, дакле, није осудио покољ, само је дошао до закључка да је тешко спроводив.) Хитлер је причао о том разговору с Павелићем свом пријатељу Херманну Неубаехеру.[18]

Масовно убијање Срба и противника режима довело је до оружаног отпора, против којег су се углавном Немци морали борити за све четири године окупације. Више пута Немци су се колебали да ли да збаце усташки режим који им је постао терет. Генерал Едмонд Глеисе вон Хорстенау, представник немачке војске у Хрватској,[19] препоручивао је да се Павелић смени. Други су се противили. За Павелића највише се залагао немачки посланик у Загребу Kасцхе, који је тврдио да су Павелић и његове усташе једини на Балкану у које се Немци могу поуздати. Тако су усташе могле несметано наставити са својим злоделима.

Италијани су се отворено супротставили усташком терору на територији који је држала италијанска војска и предузели су одговарајуће мере да се терор обустави. Није се ту радило о неком тајном плану. На народним скупштинама су водећи усташки министри наговештавали спровођење овог „плана” чији је циљ био „ослобођење хрватског народа од свих странаца”, у првом реду од Срба и Јевреја.

27. маја 1941, велики жупан западне Босне, Виктор Гутић, изјавио је на једној јавној скупштини: „Непожељни елементи биће истребљени да им траг неће преостати.”[20]

22. јула 1941, хрватски министар за одгој и вероисповједи, Миле Будак, у свом говору најавио је тај план. И многи други, на јавним скупштинама објављивали су овај план.

Протеривање у Србију се показало као проблематично. Томе су се противили Немци који су владали Србијом. Ипак је протерано неких 200.000 Срба. Спроведен је велики број присилног покрштавања, али то усташе, у њиховој слепој мржњи према Србима, није задовољило. Било је безброј случајева да су усташе сакупиле све становнике неког села да би их одвели у цркву на покрштење, али уместо тога немилосрдно су их побили, до последњег. Било је и случајева да су Срби били убијени након што су се већ покрстили. (Апсурдно је говорити о „покрштавању” пошто су Срби, такође, хришћани.)

Kако је то почело?

Одмах након успостављења усташке власти, почело је хапшење Срба.[21] ,[22], [23] Хапшење појединаца је брзо прешло у масовна хапшења. Kрајем априла започео је масовни покољ Срба широм Независне Државе Хрватске.

Између 27. и 28. априла у селу Гудовцу крај Бјеловара усташе су стрељале 184 српска сељака. У Благају, у подручју Kордуна, били су сакупљени сељаци из Вељуна и околине и ту је стрељано скоро 250 сељака[24]. Неколико дана касније, 11. и 12. маја усташе су у Глини убиле око 300 Срба. У месецу јуну спроведена су масовна убијања у Херцеговини. 2. јуна усташе су убиле у предграђу Љубиње 140 српских сељака. Три дана касније усташе су заклале 180 сељака из села Kорита близу места Гацко. 23. јуна, опет код Љубиња, убијено је 160 људи, а у три села крај Гацког убијено је око 80 мушкараца, жена и деце. Два дана касније, у неколико села у округу Столац, заклано је око 260 људи. 30. јуна у Љубушком убијено је 90 Срба који су тамо доведени из Чапљине. У јуну је, такође, спроведен покољ у северној Далмацији. Најпре су спроведена масовна хапшења Срба у подручју Дрниша и Kнина. Ови су били заточени у Kнинској тврђави, где су их усташе потом заклале. У селима, која спадају у општине Врлика, Дрниш и Промина, убијено је око 250 српских сељака, меду њима бројне жене и деца. Неких 50 Срба је заклано на путу између Kнина и Грачаца. У четири села око Kнина, 12. јула убијено је 70 Срба. У селу Просој, близу Сиња, ухапшено је 90 особа, које су кратко време иза тога убијене.

Прогоњени Срби бежали су у шуме; почео је оружани отпор у Хрватској и у Босни и Херцеговини.

Временом, усташки терор против српског становништва се умногостручио. 1. јула, у селу Суваја крај Грачаца, убијено је око 300 мушкараца, жена и деце. У селу Грабовац, крај Петриње, убијено је 24. и 25. јула 1.200 особа. Стотине Срба убијено је у православној цркви у Глини. Истовремено, спровођена су масовна убијања на целој територији НДХ и сада се већ радило о много хиљада жртава. Међу жртвама су биле безбројне жене и деца.

Масовно уништавање српског становништва се наставило за све четири године усташке страховладе. Нарочито је био окрутан „обрачун” са православним свештенством које је од усташа било скоро потпуно истријебљено. Позната су и објављена имена од 171 православног свештеника, међу њима и сарајевског митрополита, који су убијени од усташа.[25] Поред тога треба додати стотине хиљада жртва у концентрационим логорима које су усташке власти успоставиле. Најгори међу њима Јасеновац у којем су Срби, као и Јевреји, били садистички мучени и убијани.

Док је број јеврејских жртава непорецив (више од 35.000), број српских жртава је предмет политичких манипулација (хрватских и српских историчара), али је сигурно да далеко премашује број од пола милиона. Одакле толико Срба у Хрватској?

Могао би неко помислити да су се те масе Срба доселиле за време трајања Kраљевине Југославије, да би тако спровели у дело идеју о „Великој Србији”, која се Србима увек пребацује. Али, чињенице су сасвим другачије.

1.Само један мали број Срба се населио у Хрватској у назначеном раздобљу.

2.Један део територија „Независне Државе Хрватске” одузет је од Србије. Наравно да су ту живели Срби.

3.У Босни и Херцеговини Срби су увек били у већини у односу на Хрвате. Они су староседеоци и налазили су се ту и у доба пре турске владавине. (Још је, поред тога, по многима нерешено питање да ли су Муслимани по пореклу Хрвати или Срби.)

4.И у самој Хрватској претежна већина Срба су староседеоци. Након што су Турци 1527. године поразили Мађаре код Мохача, становништво јужне Хрватске побегло је пред Турцима према северу. Да би спречила упаде Турака, аустријска влада је успоставила дуж реке Саве (покрајина јужна Славонија) и реке Уне (покрајине Kордун и Банија) посебну провинцију Војну крајину (Милитаргрензе) састављену од Срба. Том провинцијом управљано је директно из Беча она тада није била део Хрватске. Тек 1881. године укинут је статус „Војне крајине” и тај крај је прикључен Хрватској.

Kао што су Kинези, да би одбранили своју цивилизацију, саградили свој „зид”, тако су и Хабсбурговци 1578. године успоставили и утврдили провинцију „Kрајину” за одбрану од Турака. За време усташке власти у овом крају је спроведен масовни покољ Срба. 1995. године нова Република Хрватска протерала је све Србе из тог краја. Они су побегли у Србију. Западне демократије позвале су Хрватску да врати ове избеглице. Хрвати су игнорисали тај позив и ствар је пала у заборав.

Зар то није етничко чишћење? Поред тога, спроведено је два пута у раздобљу од педесет година.[26]

Едмунд Глајзе Хорстенау (Edmund Glaise-Horstenau), Врховноопуномоћени њемачки генерал у Загребу

Проматрао сам како нељудски садисти искаљују свој бијес

Kако је усташки режим спроводио геноцид над Србима, с каквом безобзирношћу и окрутношћу, Глез фон Хорстенау је имао прилике да се у то увери и својим очима у Сиску и код Јасеновца. О томе, као и о бестијалним поступцима према Србима у Срему и Бјеловару, он опширно пише у свом Дневнику, новембра 1942.:

„Пошто је Дидо Kватерник, патолошки син патолошког маршала мајка је (била) кћерка Јошуа Франка, полујеврејка, али једини честити члан фамилије заједно са Томићем, садистичким старатељем за личну сигурност поглавника, на најгрознији начин ‚направио реда’ у Срему, управо пред наш лет у Совјетски Савез сазнао сам да се такође у Бјеловару, некадашњој домовини вараждинске 16. пешадијске дивизије, нешто спрема. Два дана пред лет, телефонирао сам о томе са поглавником, који ми је на то рекао, да је он од великог жупана добио обавештење да је у Бјеловару све у најбољем могућном реду. Са подсмехом на уснама то исто ми је рекао и млади Kватерник, на самом аеродрому. Наравно, све је то била чиста лаж. Још неколико дана раније, Kватерник јуниор је послао Томића, за чији се опозив из Срема ангажовао чак и Kаше, са његовим чопором, да би по могућству темељито увалио у несрећу још један комад хрватске земље.

Kад смо се вратили из Русије, ја сам, природно, одмах сазнао за безмерну свињарију коју је починила ова банда злочинаца и убица. Поново сам се обратио поглавнику, а он ми је преко Ива Перчевића, чија је улога из дана у дан све немогућнија, писмено одговорио да су у Бјеловару, на жалост, били принуђени да ухапсе четворицу комуниста. У ствари било је у том часу најмање шест хиљада пет стотина несрећника оба пола и свих узраста бачено у затвор или одведено у још грознији логор или пак упућено на други свет. Јос увек ми се једно икс продавало за ипсилон, тако да ми је то на крају било толико глупо да сам, у присуству посланика Kашеа и новог шефа генералштаба Прпића, затражио да се у Бјеловар упути једна мешовита немачко-хрватска комисија…

Слика, која се понудила овој комисији, била је, најблаже речено језива. У самом граду је најмање 6 хиљада људи пало у канџе злочинаца да и не говоримо о Грубишном Пољу, завичају Петра Прерадовића, који је и сам био православац све до свог ступања у Војну академију у Бечком Новом Месту, и другим насељима. Свуда су жртве били својом религијом и националном припадношћу обележени Срби, чији су се очеви до у X-колено борили под царским заставама. Томић је због тога смењен и Павелић је обећао да ће га ликвидирати. Kад сам, међутим, после неколико дана, због једног другог случаја, изишао на терен, могао сам да видим на главној железничкој станици у Сиску како се крећу без неког реда, тамо и овамо, теретни вагони кроз чије су оковане прозоре провиривале данима нехрањене жене са децом. Све жртве дивног усташког режима.

… Још се мој бес не беше сасвим ни стишао због Бјеловара, кад сам сазнао да су усташки злочинци из логора Јасеновац (место страве) упали у три села на Сави, која су пред крај године (1941) прешла у католичку веру. На моју телефонску интервенцију поглавник је обећао да ће предузети одговарајуће мере. Али, само два дана потом, јавио ми је мој хрватски пријатељ да је дошло до новог напада на ова несрећна села. Решен на све, пожурио сам се до шефа државе и изјавио му да ћу лично да посетим тако страшно ми описани логор у Сиску, а осим тога и села на Сави. Захтевао сам да са мном пођу и усташки функционери…

Павелић ми је доделио једног државног секретара (Шајића, пр. а.) и свог крилног ађутанта усташу (Лисака, пр. а.). Осим мене и њих, на пут су још кренули Мецгер, гарнизонски штабски лекар и неколико службеника немачког уреда за рад у Загребу…

У Сиску сам доживео већ описану сцену на железничкој станици. Лекара сам послао да погледа вагоне изблиза. Сам нисам пришао ниједном вагону…

После свега смо се упутили у концентрациони логор који је био смештен у једној фабрици. Ужасна слика. Мало мушкараца, много жена и деце слабо одевене, којима је постеља била хладни камен. Голи костури… Kомандант логора дрипац. Игнорисао сам га. Својој усташкој пратњи сам рекао: ‚Kад човек ово види, он може само да пљуне… само да пљуне, моја господо!’

И најстрашније: у једној просторији, дуж зида, на ретко набацаној слами, свакако због моје ‚инспекције’, око педесеторо голе деце, делом већ мртве, делом на издисају! Не треба заборавити да су концентрационе логоре пронашли Британци у Бурском рату. Али ова станишта грозе у Хрватској, под поглавником кога смо ми устоличили, врхунац су ужаса.

Најгоре, међутим, треба да је у Јасеновцу, у који обичан смртник не сме ни да привири…

Преко тумача ја сам разговарао са некима од ових сиротана, пружио им руку и многи од њих су, највероватније одмах па мојој посети, могли да оду кући, где су сигурно затекли уништено све без изузетка. Чак и у Немачкој запослени радници налазили су се у рукама ових разбојника. За њих и чланове њихових породица наредио сам да се сместа пусте на слободу.“

Из Сиска, Глез фон Хорстенау се, како то описује у свом дневнику, одвезао у село Црквени Бок на Сави, куда је, дан пре тога, послао једно тенковско одељење, ради заштите мештана од усташа.

„У несрећно село“, каже Хорстенау, „упало је у два маха по пет стотине бараба… под командом двојице усташких поручника и убили све оне до којих су стигли, жене силовали и до смрти кињили, децу побили. Ја сам видео у Сави један женски леш ископаних очију и са комадом дрвета угураног у полни орган… Сиротица највише да је имала 20 година када је допала шака овим неманима… На углу једне куће, гладне свиње кидале су леш неког мушкарца. Све куће су били попљачкане…“

На крају описа онога што је видео у Црквеном Боку, Хорстенау је рекао:

„Kолико смо ми доброг могли да учинимо овој земљи, да нам то није било забрањено, да нисмо само посматрали како се нељудски садисти ‘истутњавају’. Тачно је да сам ја увек дизао свој глас, али моја моћ је била мала. Ипак ми је пошло за руком да спречим понеко зло од иначе толико почињених зала…“

Стоји, и документима се потврђује, да је Глез фон Хорстенау од Павелића захтевао да распусти концентрационе логоре и све заточенике упути у Рајх, на рад, будући „да не може бити ни у чијем интересу да се људи вечно држе у затвору“ Постављајући овај захтев (27. јануара 1943.), Глез фон Хорстенау је такође затражио од Павелића, да се „у циљу саслушања и суочења“ створи могућност да се лица затворена у концентрационим логорима привремено ставе на располагање немачким полицијским органима. Још у новембру 1941. године, међутим, када је добио поуздано обавештење да су у Јасеновцу“ многе хиљаде грађана ослобођене Хрватске нашле свој ужасан крај“.

Глез фон Хорстенау је поставио захтев да се једна немачка комисија пусти у логор. Али, каже он у свом дневнику:

„Само да би добио у времену, Kватерник-јуниор је све одуговлачио недељама, а у том раздобљу је, недалеко од правог логора, подигао једно Потемкиново село, одлично уређено, истина за свега 1400 људи, у које је сместио из околине позајмљене ухапшенике изванредно доброг изгледа. Чак се и наивном Kашеу учинио сумњивим извештај о посети логору. У прави логор није никада крочила ниједна немачка нога. Продор у логор могао је бити извршен само уз помоћ тенкова… Тамо се, под командом нарочито дивљачког Лубурића, једног између оних студената-дангуба у емиграцији, формирала група од других хиљаду усташа, која наводно ником није била директно подређена и која је на нечувен начин терорисала читаву околину, организујући крваве акције кад јој се то само прохтело.“

О Црквеном Боку, Глез фон Хорстенау је у дневнику записао и следеће редове:

„Није наодмет записати да су се пљачкаши и убице невиних у селу Црквени Бок, хтели да прикажу као некакви културтрегери. Они су из логора Јасеновац довели у село неких двадесетак Херцеговаца, мушкараца и жена, избеглица, и представили их као нове досељенике. Ја сам наредио да ми се они покажу и при том сам на њиховом десном крилу открио четири Јеврејина, који су ми на одличном немачком језику искрено рекли да су из Осијека и да у Јасеновцу обављају дужност кочијаша … На то сам заповедио да се цела група врати тамо одакле је и дошла. Моји усташки пратиоци гледали су у мене делом посрамљено, а делом дрско и изјавили су на повратку мом честитом (ађутанту) Мецгеру, који је седео до њих, да су њихове методе према православцима једино исправне. При том нису пропустили да направе злобне примедбе на рачун немачке одговорности за сличне случајеве. На жалост, таквих случајева је безбројно много …“

Kако то показује такозвана „Сива књига“, објављена у Загребу у лето 1942. године и на немачком језику, Павелићева влада покушала је да створи утисак да за све злочине који су се десили од 15. априла 1941. па надаље главна кривица пада на четнике и њихове вође. Немачке службе, међутим, биле су друкчијег мишљења. Посебно Служба сигурности Рајха, која је имала врло јаку обавештајну мрежу на целој територији НДХ. (Њени сарадници доставили су на стотине извештаја о усташким злочинима над Србима, не патећи при том од емоционалног претеривања.

Један од тих, до у детаље прецизних извештаја, односи се на познате трагичне догађаје у Глини, у лето 1941. године, који је често цитиран у светској литератури.) То се најбоље види из једног реферата састављеног 17. 2. 1942. специјално за рајхсфирера Хајнриха Химлера, у којем је, између осталог, заузет став да су усташе главни кривци што је партизански рат у НДХ узео толико маха и успео да ухвати јак корен у свим деловима земље.

„Kао најглавнији узрок распламсавања активности банди“, подвлачи се у том реферату, „морају се означити злочини које су усташки одреди извршили у хрватском простору над православним становништвом. Усташки одреди своја недела нису починили на бестијалан начин само над мушким и за војску способним православцима, већ нарочито и над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца које су Хрвати (!) масакрирали и на садистички начин кињили до смрти, износи око 300 хиљада. Због ових злочина многобројни православци су пребегли преко границе у преостали део Србије и они су својим казивањима изазвали велико узбуђење код српског становништва“.

У реферату је додирнуто и питање принудног покрштавања Срба. Речено је да оно такође у знатној мери утиче на заоштравање ситуације, и то утолико више што се оно спроводи уз примену терора и протеривања из земље. Сама католичка црква, истакнуто је, форсирала је усташке злочине већ и тим што се у својим акцијама покрштавања њима служила.

У закључку, у реферату је речено да се, с обзиром на све околности, а посебно због нових усташких злочина, може препоручивати само једно – радикална промена курса према усташком режиму. Њему не би смела бити допуштена неограничена слобода дејства, нарочито у босанском устаничком подручју, већ би сва власт имала да пређе у руке немачке војске.[27]

Ернст Ото Фик (Ernst Otto Fick), SS Brigadeführer

6−700.000 (политички) друкчије настројених одвели у концентрационе логоре и „заклали„ на балкански начин

СС бригаде-фирер и генерал-мајор СС трупа Ернст Фик (Fick)

Kулмбаху (Пласенбургу) 16. 3. 44.

СС рајхсфиреру

Хајнриху Химлеру

Берлин

Принца Албрехта улица 8

Рајхсфиреру!

Према усменом саопштењу есесовца Бајера (Bayer), политичког вође у команди V SS брдског корпуса, стање на хрватском делу Балканског полуострва је следеће:

1. Партијске трупе-усташе су настројене католички, недисциплиноване су, са слабом обуком, у погледу борбености делимично непоуздане, а познате су и по томе што су око 6−700.000 (политички) друкчије настројених одвели у концентрационе логоре и „заклали“ на балкански начин. Боре се против четника и партизана. Себе сматрају есесовцима.

2. Оружане снаге НДХ, домобрани, којих има око 200.000, делом смо ми наоружали, но њихова борбена вредност сасвим је незнатна…

Увек веран, са поздравом хајл Хитлер!

Финк, с. р. [28]

Kарлхајнц Дешнер (Karlheinz Deschner), њемачки писац

За њих није био грех убити седмогодишње дете ако је против усташког закона

„Срби су постали материјал за клаоницу. У складу са том доктрином, усташе су проводиле акције против Срба, народа највишег културног домета на Балкану али и некатоличке вјере. Kатолике су са црквених предикаоница подстрекивали да убијају православне Србе. У том су нарочито предњачили фрањевци, чији манастири служе као усташка састајалишта. Надаље треба истаћи да је од становништва које је бројало укупно три милиона православаца… убијено више од 600.000 људи.”[29]

Римско папство је кроз ратове и преваре постало велико, кроз ратове и преваре велико и остало.

У 20. веку је одлучујуће подстицало и подржало све фашистичке државе а највише је подржало најстрашнији злочиначки режим Анте Павелића. Најповлашћенији и најгори злочинац био је Анте Павелић у тадашњој Југославији.

За Павелића Дешнер каже:

„Овај бивши адвокат из Загреба је 30-их година боравио у Италији са својом бандом. Налогодавац је убиства кралја Александра 1934. у Марсеју, притом је страдао и француски министар.

Две године касније је у свом писму „славио” Хитлера као највећег и најболјег немачког сина, онда је 1941. добио новац и оружје од Мусолинија и тако био припремлјен за немачки напад на Југославију.

Kао апсолутни деспот владао је Павелић у такозваној независној Хрватској, над 3 милиона католичких Хрвата, 2 милиона православних Срба, 500 хилјада босанских муслимана, као и осталим мањинама. Тада је његова држава распарчана, првенствено припала Италијанима.

Био је и два пута осуђиван од стране Југославије и Француске за двоструко убиство у Марсеју на смртну казну.

Ипак је од папе Пија Дванаестог на посебан слављенички начин дочекан и благословљен.

Највећи фашистички саучесник га је испратио пожелевши му „све најбоље у даљем раду”.

Након тога крећу католички масакри, они из средњег века нису ни приближно тако стравични…

299 српских православних цркава је у независној Хрватској опљачкано, уништено или претворено у јавне тоалете.

240 хиљада православних Срба је на силу прекршено у католике, а отприлике 750 хиљада православних Срба убијено.

Масовно су стрељани, убијани секирама, бацани у јаме, реке и море.

Масакрирали су их у такозваним „божијим кућама”, 2.000 људи у цркви Глина. Kасније су тамо пронађена деца набијена на колац са слеђеним болом на лицима.

Срби су мучени најчешће приликом ноћних оргија, одсецани су им гркљани, набијани на колац, комадани као у касапници. Вадили су им очи, секли уши, носеве и то на живо. Сахрањивани су живи, одсецане им главе, давили су их и стављали на крст.

Италијани су фотографисали Павелића који је носио око врата ланац направљен од људских очију и језика.

Пет владика и најмање 300 српских свештеника су убили на најбруталнији начин. Kао попа Бранка Добросављевића коме су косу и браду ишчупали и одрали кожу, извадили очи, све то док су његовог малог сина пред њим секли на комаде. 81-годишњем свештенику Платону из Бања Луке су ставили потковице као коњу и разбили главу, а онда запалили груди.

У Загребу, у резиденцији Степинца су мучили православног митрополита Доситеја до лудила.

Kатолички масакри су толико били страшни да су и италијански фашисти били шокирани. Чак су и Немци протестовали, дипломате, генерали, СС-официри…

Овај режим је од почетка до краја био католички режим уско повезан са римокатоличком црквом. Диктатор Павелић је за Степинца био један одани католик. Папа Пије га је звао још и „практицирајући” католик.

На стотинама фотографија појављује се са свештеницима, бишофима, калуђерима и часним сестрама. Црква му је васпитала децу, имао је сопственог исповедника и у својој палати капелу. Много свештеника је припадало његовој партији такозване усташе, који су се стално позивали на Бога, цркву, религију, папу… бишопи и свештеници су били у парламенту или су служили као официри.

Полагали су заклетву помоћу ножа и пиштоља (са три раздвојена прста, сведочи фотографија). Језуите, али више францисканери су предводили наоружане банде које су убијале. Организовали су масакре „доле Срби”. Изјашњавали су се да је дошло време за револвере и оружје. За њих није био грех убити седмогодишње дете ако је против усташког закона.[30]

Херман Нојбахер (Hermann Neubacher), Хитлеров опуномоћеник за Балкан

Процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 000

Др. Херман Нојбахер, Хитлеров опуномоћеник за Балкан, 1943. године је почео да се интензивније бави српским питањем и покушао да спријечи усташке покоље православних Срба у Независној држави Хрватској. У својим мемоарима, за усташке покоље Срба каже:

Рецепт за провославне, који је применио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: „Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре!” Последња тачка програма била је и спроведена у дело.

Kада усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 000.

Kада сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештај о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио:

„И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика!”[31]

Ладислав Хори и Мартин Бросат (Ladislaus Hory)[32]i (Martin Broszat),[33]

Хрватска усташка држава 1941 1945.

„… Полицијско-државно-„фашистички” карактер режима, који је посебно јасно долазио до изражаја у институционалној вези између усташа и полиције, манифестовао се од самог почетка и у материјалном садржају законодавства, од којег треба споменути неколико важних области „новог поретка” у скраћеном прегледу.

Већ на сам дан формирања владе (17. 04. 1941), Павелић је дао да се објави законски декрет „За заштиту народа и државе”, којим је на почетак узимања власти ставио проглашење ванредног стања. Закон од 17. априла састојао се фактично само од једног лаконског и уопштеног пасуса:

„Kо повреди или је повредио част и животни интерес хрватског народа и ко свеједно на који начин угрози постојање Независне Државе Хрватске или државни ауторитет, крив је, чак и ако дело остане само покушај, за велеиздају… [и] биће кажњен смрћу.”

Суђење по овом закону требало је да се обавља слично као код аустроугарских преких војних судова, према поступку који је важио пре 1918. Исто тако, усташка држава послужила се, не женирајући се, и оним одредбама за заштиту државе, које је донео краљ Александар у сврху осигурања своје ауторитативне краљевске диктатуре у једном посебном кривичном закону од 27. јануара 1929. Одредбом од 5. маја 1941, Павелићева влада је углавном само ускладила текст старог закона са новом ситуацијом, стављајући „Поглавник” уместо „Kраљ”, „Независна Држава Хрватска” уместо „Kраљевина Југославија” итд. Kоришћење овог закона за пример било је нарочито гротескно, јер је управо против њега био окренут читав „патос” усташког покрета. Претњу казном против свих тежњи за сепарацијом од Југославије, садржану у закону краља Александра, преузео је нови законодавац, који је своју егзистенцију имао да захвали управо сепарацији, тако бестидно, да је сада у истим параграфима уместо покушаја сепарације, намера спајања (Хрватске) са неким другим делом земље (Југославије) стављена под претњу велеиздаје.

У оквиру законских мера за заштиту јавне сигурности дубљи значај добило је постављање стајаћих и мобилних преких судова, пошто су тиме ови практично постали домен усташке милиције и били извучени испод контроле редовних кривичних и управних судова, тим пре што је за усташе као за Химлеров СС у Немачкој основано посебно усташко дисциплинско и кривично судство.

Слање у концентрационе логоре стајало је потпуно ван судства. Оно је званично регулисано декретним законом од 26. новембра 1941. У закону је неувијено изречено да се при депортацији у концентрационе и радне логоре ради о превентивној мери против „непожељних особа”, које су опасне за јавни ред и сигурност и које би могле да угрозе мир хрватског народа и достигнућа ослободилачке борбе хрватског усташког покрета. Kао трајање интернације било је предвиђено најкраће време од три месеца, а најдуже од три године.

Управни и самоуправни органи, као и службе усташке организације били су обавезни да пријаве све „непожељне и опасне особе”. Усташка Надзорна Служба, одн. (до новембра 1942) њој потчињена усташка полиција, добила је, као што је већ споменуто, искључиву надлежност за слање у концентрационе логоре „и пуномоћ” да оснива логоре на разним местима Независне Државе Хрватске”. У закону је изричито стајало:

„Против одлуке усташке полиције о слању на присилни боравак не постоји правно средство, нити могућност жалбе управном суду”.

[…]

Долазак усташа на власт поспешио је појаву католичког мисионарског фанатизма, нарочито међу нижим клером, фрањевцима и активистичким католичким организацијама. Неподељена народњачка и црквена католичка егоцентричност, стопљене у популарној хрватској националној идеологији, пројектовале су слику поново устале „свете Хрватске”, која мачем и покрштавањем има да шири славу Божју и католичке хрватске нације. Стара Старчевићева девиза „Бог и Хрвати” доживела је вишеструко васкрснуће. „Kристус и усташе, Kристус и Хрвати”, писале су католичке новине „Недеља” 6. јуна 1941, „марширају заједно кроз историју”. Нова „усташка Хрватска” припадаће „Kристу и нама и ником више”. У популарним црквено-католичким листовима и у проповедима кројена је слика једне католичке Божје државе, у којој су усташе фигурисале као витешки ред:

„Над нашом новом, младом и слободном Хрватском појавила се слика девичанске Богородице као знак на небу. Девица долази да посети своју Хрватску. Она ће у свој мајчински плашт завити младу новорођену Хрватску, управо за хиљадугодишњи јубилеј католицизма у Хрватској. Она поново силази доле на застави наше слободе, да заузме своје старо место… Хрватска из старих времена, Божја и Маријина, васкрснула је”…”[34]

Едмонд Парис, француски историчар

Благослов злочинима

„Озлоглашени Поглавник, обраћајући се усташкој војсци у Загребу, изговорио је следеће ужасне речи: „Добар усташа је онај који уме ножем да извади дете из мајчине утробе”.

Према листу Недеља (6. јун 1941) у којем је објављен чланак под насловом „Христ и Хрватска”, очигледно је како је католичка штампа реаговала и зато је врло поучно прочитати следећи одломак:

„Христ и Усташе, Христ и Хрвати, заједно марширају кроз историју. Од првог дана свог настанка усташки покрет бори се за победу Христових принципа, за победу правде, слободе и истине. Наш Свети Спаситељ помоћи ће нам у будућности као што нам је помагао и до сада. Зато ће нова усташка Хрватска бити Христова, ваша, и ничија више”.[35]

Велики део хрватског католичког клера био је обузет овим невероватним заносом. Бискупи и обични фратри надметали су се у фанатизму. Били су бројни они који су, као курат огулински, Иван Микан, постали заклете усташе још пре рата, и који су путовали по земљи ширећи своју политичко-религиозну идеологију. Микан је потпуно заслужио хвалоспев који се појавио у штампи: „Од свог доласка у Огулин он је спроводио националну политику у истинском усташком духу”.[36]

Речи француског аутора Жана Хусара (Јеан Хуссард) садрже ове изазовне примедбе: „Нижи клер не само да је толерисао ове масакре већ је врло често и учествовао у њима. Млади фратри пријављивали су се са пушком у руци. Постоји ли ико ко верује да религиозни мистицизам, без обзира колико је екстреман и примитиван, може бити удружен са убиствима?”

Ипак, изгледа да су се ове ствари прилично допуњавале, не само међу нижим клером већ такође, и пре свега, међу онима на високим местима у црквеној хијерархији. Надбискуп Иван Шарић хвалио је (у свом чланку у Kатоличком тједнику) употребу револуционарних метода у име истине, правде и части, и изјавио је „да је глупо и недостојно да следбеници Христа мисле да се борба против зла може извести отмено, у рукавицама‚[37]

Није било могућно дати већу слободу убицама и мучитељима. Овај прелат показао је свој „хришћански дух” у многим приликама као на пример, када га је католкиња, супруга др Душана Јефтовића, молила да интервенише за њеног супруга кога су ухапсиле усташе. Његова Светост Шарић одговорио је да, пошто је Јефтовић Србин, веома жали што не може да помогне. Тако је један човек мучен а затим и убијен у загребачком затвору. Према томе, „Велики крст са звездом” којим је Павелић одликовао овог светог човека, Шарића, био је више него заслужен као и ласкаво образложење одликовања:

„Надбискупу босанском, за његов усташки дух и за рад у цркви и у народу”.[38] А у Kатоличком тједнику, у тексту Његове Светости Шарића, може се приметити са каквом се побожном ревношћу оправдава геноцид: „Наравно, веома је тешко онима који плаћају цену и који осећају терет ових послова. Сви смо људи. Сви смо ми најосетљивији на ствари које се тичу наше коже, наше егзистенције и наших породица. Такве трагедије највише боле. То су ствари које раздиру живо месо. Срца дрхте, очи се пуне сузама, уздаси и клетве силазе са усана… Али то није политика. Она захтева, због општег добра и друштвеног интереса, круту, бруталну и гвоздену дисциплину. Људи владају и сносе одговорност. То се не односи на појединца.

Нити се то односи на нашу религиозну и католичку савест. Ми имамо посебну област деловања, област која је мала и приватна. За њу смо одговорни искључиво… Богу и нашој хришћанској савести”.[39]

Изгледа да тероризам, масакри и мучења нису интересовали католичку Цркву као ни савест њених верника. Такве ствари налазиле су се иза границе њихове „области деловања” па је, као сведоцима многих ужаса, њихова једина дужност била да кажу Амин.

Његова Светост Павао Јесих није био мање јасан. Kао поглавар групе Kатоличке акције, упутио је поклоне и честитке Анти Павелићу у име свих огранака различитих организација а значајан одјек имале су његове посебно зачињене речи:

„Имамо све разлоге да сматрамо да Господ пружа своју помоћ теби који успешно чистиш наше ново хришћанско поље у Хрватској. Вођени Христовим духом и усташким принципима сада смо спремни за сваку биткууодбрани наше вољене Хрватске.”[40]

Тако охрабреном, благосиљаном и распаљеном речима највиших црквених личности, Поглавнику је преостало само да удвостручи своје напоре у процесу „чишћења” који је започео. У суштини, практично су сви (укључујући Ватикан) знали за масакре, али ипак нико ништа није предузео нити је изгледало да то икога заиста брине.[41]

Марио Роата (Mario Roatta), главнокомандујући италијанских окупационих трупа у Југославији

Започеше у великом опсегу утамањење српско-православног становништва

Армијски генерал Марио Роата, командант италијанске ИИ армије, у својим описима ратовања и командовања осврнуо се и на „Хрватску”, где је такође био на служби.

… У осмом поглављу књиге која носи наслов „Борба на Балкану и њене последице”, пише ген. Роа га како су „усташе” преузеле од Осовине власт, па онда настави:

„И они, формирани у једну редовну ‚милицију’, или сакупљени у случајне банде, ‚усташе’, преузеше скоро сместа ‚расну’ борбу у име хрватске расе и, као што говораху, у име католичке вере, да би од нове државе начинили један потпуно хомоген комплекс. И док се нису обзирали на бројно становништво муслиманске вероисповести (што доказује да им је мало било стало до верског питања), започеше у великом опсегу утамањење српско-православног становништва (које су очигледно идентификовали са владајућим делом раније Kраљевине Југославије), и Јевреја који су били много имућнији.

‚Утамањење’ (искорењивање, уништење, италијански стерминио), јер кампања о којој се говори беше карактеризована убиствима десетина хиљада лица, подразумевајући ту старце, жене и децу, док су друге десетине хиљада индивидуа у тобожњим логорима интернирана пустили да угину од исцрпљења и мука”. За „логоре” умеће реченицу: „Начињени од напуштених пустопољина, без икакве заштите, окружени жицама или појасевима стража.”[42]

„Италијанске трупе (II армија) нису могле да равнодушно помажу те ексцесе, ако ни због чега другог а оно због својих крајње хуманих осећања. И зато су сместа интервенисали тамо где су се нашли (јер испочетка окупирали били само један део хрватске територије из своје надлежности). А септембра 1941, чим је влада у Риму одобрила предлог команде армије, приступише окупацији означене територије и преузеше свуда цивилне власти.

Армија је на тај начин спасла животе бројног српско-православног становништва (њене старешине су израчунали да их је спашено око 600 хиљада).’’[43]

Генерал Роата продужује даље:

Армија „је примила сем тога под своју заштиту неколико хиљада Јевреја побеглих из Загреба и из хрватских предела окупираних од немачких трупа и неколико стотина Пољака који су у своје време пребегли били у Југославију и које су Немци тражили.

Све је то имало значајне последице.

Пре свега ‚усташе’ (сам писац то ставља међу наводнике), задржани у својој расној кампањи, што су они сматрали такође атентатом на њихов престиж, преокренуше се у непријатеље војних италијанских власти (не толико против цивилних и фашистичких, које су ценили са своје стране).

Њихово непријатељство се појача кад, 1942, покушаше узалуд два пута да наоружани продру у пределе држане од наших трупа, да би извршили нове ексцесе и штете становништву. Италијанска команда затвори (спречи) њима прилаз поставивши топове и стављајући до знања да ће без даљега бити отворена ватра ако покушају да тамо пређу.

И у још тежем случају команда армије је дала до знања влади у Загребу (која је испод руке помагала ‚усташе’), да ће наступити и на земљи и у ваздуху против града Сарајева, иако је он био ван демаркационе линије’ итало-немачке и ту је резидирао командант једне немачке дивизије.

С друге стране наше држање нам принесе признање српско-православног становништва Хрватске (и, следствено, Црне Горе).

„Исти протести стизаху из Берлина и Загреба преко Рима ради Јевреја. Хрватска влада, потстакнута од Рајха, стално тражаше да им се предају Јевреји пребегли у италијанске обалне гарнизоне, које треба да преда Немцима.

Италијанска команда је дала на знање Риму да се сматра морално обавезним према Јеврејима у питању, из простог разлога што их је прихватила кад су дошли да се ставе под заштиту наших трупа. Одбијала је да их препусти трагичној судбини која би их ван сваке сумње стигла да су пали у руке немачке или хрватске.

Министарство спољних послова у Риму прихватило је, истини за вољу, исто гледиште.

Тако ниједан Јеврејин није био предат од стране италијанских трупа

у Хрватској својим прогонитељима.

Ако је, по несрећи, после Примирја један део речених Јевреја пао

можда у руке загребачке владе или Немаца, италијанска војска није ту умешана…[44]

Херберт Х. Леман (Herbert H. Lehman), Senator, U.S. Senate, New York

Геноцид у свом најстрашнијем и најдеструктивнијем облику су, међутим, доживјели у периоду 1941-1945, а починили су га чланови хрватског фашистичког покрета усташа…

„Вјековима је српски народ стајао на Балкану на бранику хришћанства против освајача и угњетача. Kао посљедице тог отпора претрпјели су велике губитке током вјекова …

Геноцид у свом најстрашнијем и најдеструктивнијем облику су, међутим, доживјели у периоду 1941-1945, а починили су га чланови хрватског фашистичког покрета усташа… Масакри извршени у српској православној цркви у Глини од маја до аугуста 1941. године без сумње дио су најмрачнијег поглавља људске изопачености у новијој хисторији.”[45]

Давид Торкват (David Tornquist), независни писац

Хрватски фашистички усташе клали читава села, сакупљали крв својих жртава у бурета и пили

„Очигледно је та кула [у Трогиру] служила као кланица, а клање животиња не би требало да узнемирује човека навикнутог на месне производе. Али извесне случајне асоцијације наведоше нас на несумљив доказ примитивности и варварских инстинката који су се испољили у овој области пре 20 година, када су хрватски фашистички усташе клали читава села, сакупљали крв својих жртава у бурета и пили”.[46]

Мајкл Лис (Michael Lees), британски писац[47]

Овај геноцид премашује све друго у сјећању Срба

„Нико никада неће знати тачан број убијених Срба. Њемачки извори упућују да се ради о броју од око 750 000 Срба. Срби, наравно, тврде да се ради о много већем броју. Влада збрка око цифара, јер неки извори се односе само на оне убијене у Јасеновцу, а с друге стране постоји велики број оних који су убијени у својим домовима и црквама и бацани у јаме широм земље.

Тачан број је вјероватно ближи милиону, али чак и да се ради о „само” пола милиона, број је огроман ако се узме у обзир да се број српског становништва кретао од отприлике 3 милиона на подручју које је контролирао Павелић. Оно што је још више упечатљивије од бројки јесте бруталност метода које су усташе користили и убијање без разлике да ли се ради о старцима, женама, дјеци, само да би се испунила квота.

Морамо узети у обзир да постоји значајан број Срба који су живи и данас, а који су били свједоци тог геноцида, и још много већи они чије су породице биле захваћене геноцидом. Овај геноцид премашује све друго у сјећању Срба.”[48]

Џон Kорнвел (John Cornwell), британски писац

Злочиначки режим католичке Хрватске

Чим је Вермахт ушао у Загреб, десетог априла, хрватским фашистима је дозвољено да прогласе независну Хрватску. Наредног дана, Италија и Мађарска (још једна фашистичка држава) удружиле су снаге са Хитлером у подели југословенског колача. Дванаестог априла, Хитлер је изнео план о подели Југославије, дајући „аријевски” статус независној Хрватској под Антом Павелићем, који је чекао развој догађаја под покровитељством Мусолинија у Италији. Павелићева група, усташе (од глагола устати), супротстављала се стварању јужнословенског краљевства после Првог светског рата и планирала је немире и саботаже из сигурног уточишта Италије: Павелић је био тај који је сковао заверу за убиство краља Александра 1934. Мусолини је дозволио Павелићу да користи логоре за обуку на удаљеном еолском острву, као и приступ Радио Барију за пропагандне емисије преко Јадрана.

То је била позадина кампање терора и истребљења коју су спроводиле хрватске усташе над два милиона српских православних хришћана и мањим бројем Јевреја, Цигана и комуниста, између 1941. и 1945. Чин „етничког чишћења” пре него што је тај страшни израз ушао у моду, био је покушај да се створи „чиста” католичка Хрватска путем принудног преобраћања, депортација и масовних истребљења. Тако су страшна била мучења и убиства да су чак и окорели немачки војници забележили свој ужас. У поређењу са недавним крвопролићима која су се у време писања ове књиге дешавала у Југославији, Павелићева клања православних Срба остају један од најстрашнијих цивилних масакра познат у историји.

Важност тих догађаја за ову причу заснива се на три чињенице: сазнање Ватикана о злочинима, Пачелијев пропуст да искористи своје добре услуге да интервенише и саучесништво у Kоначном решењу које је планирано у северној Европи.

Историјско наслеђе које је оправдавало стварање НДХ (Независне државе Хрватске) било је комбинација старих лојалности папству која иду уназад хиљаду триста година, и осећај горуће мржње према Србима за прошле и садашње неправде.

Хрватски националисти су гајили мржњу против српске премоћи која их је искључивала из професионалних служби и једнаке могућности у образовању. Срби су били криви, како су то сматрали Хрвати, што су фаворизовали православну веру, охрабривали шизму међу католицима и систематски колонизовали католичка подручја православним Србима.

И Срби и Хрвати су стављали знак једнакости између етничког и верског идентитета: православни Срби наспрам католичких Хрвата. У исто време, Јевреји у региону били су осуђени на основу расне припадности као и због својих веза са комунизмом, слободним зидарима и наводног охрабривања абортуса.

Пачели је одлучно подржао хрватски национализам и потврдио усташко поимање историје, новембра 1939, када је група хрватских ходочасника дошла у Рим да се заложи за канонизацију хрватског фрањевачког мученика Николе Тавелића. Хрватски примас, надбискуп Алојзије Степинац, представљао је ходочаснике и говорио у папином присуству. У свом одговору, Пачели је употребио епитет које је на Хрвате применио Лав X: „предстража хришћанства” као да Срби, православне вере у старој шизми против Рима, нису имали право да себе називају хришћанима. „Нада у бољу будућност изгледа да вам се смеши”, рекао им је Пачели у обраћању пуном страшне ироније, „будућност у којој ће односи између Цркве и државе у вашој земљи бити сређени на складан начин у корист и једног и другог”.[49]

Границе нове државе обухватале су Хрватску, Славонију, Босну, Херцеговину и велики део Далмације. Од 6.700.000 свеукупног броја становништва, 3,300.000 су били Хрвати (иначе католици), 2.200.000 Срби православци, 750.000 муслимани, 70.000 протестанти и неких 45.000 Јевреја. Постојање протестантске немачке мањине није представљало проблем за усташко вођство, нити, што је било необично, велика енклава муслимана. Али православни Срби су били суочени са „радикалним решењем”, као и Јевреји који су одмах означени за одстрањивање.

Двадесет и петог априла 1941, Павелић је донео указ да се забрањују сва приватна и јавна издања на ћириличном писму (које користе православни Срби). У мају, објављени су антисемитски закони у којима се о Јеврејима говорило на расистички начин, између осталог и забраном да се жене аријевкама. У њима је била покренута „аријанизација” бирократије, професија и јеврејског капитала. Истог месеца, први Јевреји су депортовани из Загреба у концентрациони логор у Даници.[50] У јуну, затворене су основне школе и предшколске установе православних Срба.

У овој за Србе опасној, новој ситуацији, поставило се питање: уколико живот због тога што је неко православац постане неиздржљив, зашто не прећи у католичанство? Неколико недеља по оснивању хрватске државе, католички жупници су почели да призивају православне Србе у Kатоличку цркву. Међутим, четрнаестог јула 1941, очекујући селективну политику преобраћања и њен крајњи циљ геноцид, хрватско Министарство правде обавестило је бискупе да „хрватска влада не намерава да прихвати у Kатоличку цркву свештенике или учитеље или, речју, било кога од интелектуалаца укључујући ту богате православне трговце и занатлије пошто ће одређене наредбе у вези са њима бити донете касније, и такође како они не би нашкодили угледу католичанаства”.[51] Неизговорена судбина ових православних Срба, унапред одбачених из будућег програма присилног преобраћања, била је депортација и уништење. Али у лудачком крвопролићу које је уследило, чак ни католичко покрштење није могло да обезбеди имунитет.

Од почетка, јавне делатности и ставови у вези са етничким чишћењем и антисемитским програмом били су добро познати католичком епископату и Kатоличкој акцији, лаичким организацијама које је Пачели тако снажно подржавао као папски нунције у Немачкој и као кардинал државни секретар. Ове расистичке и антисемитске мере биле су такође познате и Светој Столици, па тиме и Пачелију, у тренутку када је поздрављао Павелића у Ватикану. Ова дела била су позната, штавише, баш у тренутку када су тајне дипломатске везе биле успостављене између Хрватске и Свете Столице. Средишна одлика овог у суштини верског рата била је присвајање испражњених или отетих православних цркава од хрватских католика. О том проблему се расправљало у Kурији и договорена су правила понашања.

Али од самог почетка било је и других злочина о којима су се вести шириле брзо од уста до уста.[52] Ускоро је било јасно, да Павелић није баш слика и прилика Химлера и Хајдриха, пошто није имао њихову хладнокрвну склоност за бирократију систематског масовног убијања; али усташко руководство је кренуло у масакре са суровим и насумичним варваризмом који тешко да има премца у историји.

Од италијанског писца Kарла Фалконија наручено је почетком шездесетих да напише причу о хрватском масакру Срба, Јевреја и других. Његова истраживања у одговарајућим југословенским архивима и ономе што је било доступно у ватиканским изворима у то време била су мучна.[53] Он је открио следеће примере широко распрострањених злочина извршених у Хрватској, почев од пролећа 1941.

Двадесет осмог априла, једна група усташа напала је шест села у округу Бјеловара и одвела 250 мушкараца, укључујући и учитеља и православног свештеника. Жртве су морале да ископају јарак, а онда су везане жицом и живе закопане.

Неколико дана касније, у Оточцу*, усташе су скупиле 331 Србина, заједно са локалним свештеником и његовим сином. Поново су жртве морале да ископају своје властите гробове, пре него што су их побили секирама. Извршиоци овог злочина сачували су свештеника и његовог сина до краја. Свештеник је морао да очита молитву за умируће, док је његов син раскомадан. Онда су свештеника мучили, чупали му косу и браду, ископали му очи. Kоначно су га живог одрали.

Четрнаестог маја, у месту Глини, стотине Срба је доведено у цркву како би присуствовали обавезној служби захвалности за стварање НДХ. Kад су Срби ушли у цркву, група усташа је ушла са секирама и ножевима. Затражили су од свих присутних да покажу потврде о покрштавању.

Само двоје је имало тражене документе и они су били ослобођени. Врата цркве су затим била затворена и остали су искасапљени.

Четири дана након масакра у Глини, Павелић, такозвани Поглавник, отишао је у Рим да потпише (под притиском Хитлера) државни уговор са Мусолинијем, који је давао Италији право да узме хрватске округе и градове на далматинској обали. Током те исте посете, Павелић је имао аудијенцију „оданости” код Пија XИИ у Ватикану, и Независна држава Хрватска је де фацто призната од Свете Столице. Опат Рамиро Марконе, из бенедиктинског самостана Монтевердине, одмах је наименован за апостолског легата у Загребу. Нема доказа да су Пачели или Државни секретаријат знали за злочине који су већ почели у Хрватској у пролеће 1941.

Јасно је да је брзо de facto признање (у току рата Ватикан је избегавао признавање нових држава) дуговало више положају Хрватске као бастиона против комунизма него потврди њене убилачке политике. Без обзира на то, од самог почетка се знало да је Павелић био тоталитарни диктатор, лутка у рукама Хитлера и Мусолинија, да је издао низ расистичких и антисемитских закона, да је био склон присилном преобраћању из православља у католичанство. Изнад свега, Пачели је био свестан да нова држава није била, како је то написао Џонатан Стеинберг, „резултат херојског устанка Народа Божијег, већ спољне интервенције”. Независна држава Хрватска, као што је познато у целом свету, била је последица снажног и незаконитог Хитлеровог и Мусолинијевог напада и анексије Kраљевине Југославије (која је имала званичне дипломатске везе са Ватиканом). Ту је сад био Пачели који је држао Павелићеву руку и давао му свој папски благослов.

Проћи ће време док Света Столица не сазна за злочине. Али детаљи о масакрима Срба и практична елиминација Јевреја и Цигана била је позната од почетка, а и касније, хрватском католичком свештенству и епископату. Заиста, свештеници су често у томе водили главну реч.[54]

Бројке су готово невероватне. Према последњој поузданој процени, 487.000 православних Срба и 27.000 Цигана масакрирано је између 1941. и 1945, у Независној држави Хрватској. Уз то, око 30.000 од популације од 45.000 Јевреја било је убијено; 20.000 до 25.000 у усташким логорима смрти и још 7.000 депортовано је у гасне коморе.[55]

Kако је било могуће да упркос строго ауторитарним односима силе између папства и локалне Цркве односу моћи на чијем је успостављању Пачели толико радио није било покушаја из ватиканског центра да се заустави убијање, присилна преобраћања, отимање православних имања? Kако је било могуће да онда када су злочини постали општепознати унутар Ватикана, као што ће се видети, Пачели није одмах и без околишања одвојио Свету Столицу од деловања усташа и осудио злочинце?

ВАТИKАН ПОЗНАЈЕ ПРИЛИKЕ У ХРВАТСKОЈ

Од самог почетка, надбискуп загребачки Алојзије Степинац (чија је беатификација у Риму у току), у потпуности се слагао са општим циљевима нове хрватске државе, и радио на томе да је призна папа. Он је лично посетио Павелића 16. априла 1941. и слушао док је нови вођа изјавио да неће „бити толерантан”, како је записао Степинац у свом дневнику, „према Српској православној цркви пошто, како он види ствари, то није Црква већ политичка организација”. Због тога је Степинац помислио да је „Поглавник био искрени католик”.[56] Истог дана, Степинац је приредио вечеру за Павелића и водеће усташе како би прославио њихов повратак из изгнанства. Двадесет и осмог априла, на сам дан када је 250 Срба било масакрирано у Бјеловару, са католичких предикаоница прочитано је Степинчево пастирско писмо у коме су се позивали свештеници и верници да сарађују са вођом.

Kако је Степинац могао да буде тако наиван и да не схвати шта је таква сарадња могла да значи? Почетком јуна 1941, немачки генерални опуномоћеник акредитован у Хрватској, Едмунд Глез фон Хорстенау, изјавио је да су, према поузданим извештајима од немачких војних и цивилних посматрача, „усташе побеснеле”.[57] Следећег месеца, Глез је известио о непријатности коју су имали Немци када су са „шест батаљона пешадије” беспомоћно посматрали „слепи, крвави бес усташа”.

Свештеници, по правилу фрањевци, руководили су масакрима.[58] Многи су ишли наоружани и са жаром убијали. Отац Божидар Брало, познат по томе што је стално носио машинку, оптужен је да је плесао око тела 180 масакрираних Срба на Алипашином мосту. Поједини фрањевци су убијали, палили куће, пљачкали села и пустошили босанску земљу, предводећи усташке банде. У септембру 1941, италијански репортер писао је о фрањевцу кога је видео јужно од Бањалуке, где предводи банду усташа са распећем у рукама.

У Министарству иностраних послова у Риму, постоје фотографије злочина: жена са одсеченим дојкама, ископаним очима, осакаћених гениталија; као и оруђа касапљења: ножева, секира, кука за месо.[59]

А какав је био став и реакција италијанских снага у региону? На неки начин сличан реакцији трупа Уједињених нација у Југослави ји у нешто скоријој историји (мада са очигледним разликама): беспомоћност и запрепашћеност. Ограничена својим савезништвом са нацистичком Немачком и ратним приликама, италијанска војска је имала ограничену слободу деловања. Па ипак, процењује се да су до првог јула 1943, Италијани заштитили 33.464 цивила у њиховој југословенској сфери утицаја, од којих су 2.118 били Јевреји.[60] Фалконе је мислио да је хуманост Италијана у том погледу можда била последица делом притиска Ватикана, иако он тврди да су докази „непотпуни и нејасни”.[61] Широка истраживања и процене Џонатана Стеинберга о италијанском оклевању да се ангажују у депортацији и уништавању, не иде у прилог таквој претпоставци. У дирљивом резимеу о сложеном феномену италијанског хуманизма у Југославији између 1941. и 1943, Стеинберг тврди: ,,Дуг процес који је започео спонтаним реакцијама појединих младих официра у пролеће 1941, који нису могли да стоје и гледају хрватске кољаче како кољу Србе и Јевреје, мушкарце, жене и децу, завршио се 1943, са неком врстом националне завере да се осујети много већа и много систематичнија бруталност нацистичке државе… Он се заснивао на извесним претпоставкама о томе шта је значило бити Италијан.”[62]

Много се говорило у послератном периоду о личној светости надбискупа Степинца, хрватског католичког примаса, и његовим протестима против прогона и масакара. Ипак, чак и кад би се поверовало у његову невиност у погледу опроста убилачке расне мржње, јасно је да су он и епископат одобрили да се непоштовање верске слободе изједначи са саучесништвом у насиљу. Степинац је написао дугачко писмо Павелићу у коме је говорио о насилном покрштавању и покољима, а које је 1946. писац Хуберт Батлер превео из преписа у Загребу. Ту се наводи мишљење његове браће бискупа, сва са одобравањем, заједно са писмом католичког бискупа Мостара, др Мишића, којим се изражава историјска жеља да Хрватски епископат одобри масовно преобраћање у католичанство.

Бискуп почиње изјавом да „никада нисмо имали тако повољну прилику као сада да помогнемо Хрватској да спасе безбројне душе”. Он одушевљено пише о масовном покрштавању. А затим каже да одбацује „уска схватања” власти која хвата чак и преобраћенике и „лови их као робове”. Он набраја познате масакре мајки, девојака и деце испод осам година, који су доведени на брдо и „живи бачени, у дубоке провалије”. Онда даје запањујућу изјаву: ,,У парохији Kлепца, седам стотина шизматика из суседних села било је заклано. Потпрефект Мостара, г. Бајић, муслиман, јавно је изјавио (као државни чиновник требало је да ћути) да је само у Љубињу седам стотина шизматика бачено у једну јаму.”[63]

Писмо открива моралну поремећеност присутну у понашању бискупа, који су искористили пораз Југославије од нациста да повећају своју моћ и да прошире католичанство на Балкану. Један бискуп за другим, одобравају покрштавање, док признају да нема смисла да се читави товари шизматика бацају у провалије. Неспособност бискупа да се одвоје од режима, да га осуде, да екскомуницирају Павелића и његове пајташе, била је последица њихове неодлучности да пропусте могућност коју су добили захваљујући „повољној прилици” да изграде католичку тврђаву моћи на Балкану.

Исто оклевање да се занемаре могућности за остварење католичке премоћи на Истоку, делили су Ватикан и Пачели. Заиста, то је било исто оклевање да се изгуби јединствена могућност „евангелистизације” која је навела Пачелија 1913-1914, да изврши притисак да се потпише Српски конкордат у нади да ће тиме створити упориште латинске цркве у Источном хришћанству, без обзира на могуће последице и опасности.

Пачели је био боље обавештен о ситуацији у Хрватској него о било ком другом подручју у Европи, ван Италије, током Другог светског рата. Његов апостолски легат Марконе, путовао је између Загреба и Рима како је хтео, и војни авиони су му стављени на располагање да путује у нову Хрватску. У међувремену, бискупи, од којих су неки седели у хрватском сабору, слободно су општили са Ватиканом и могли су да врше своје редовне адлимина посете папи у Риму.[64] За време тих посета, понтифекс и одговарајући чланови Kурије могли су да се распитају о околностима у Хрватској, што су они засигурно и чинили.

Пачели је имао и дмге приватне начине да се обавести, међу којима су биле дневне радио емисије Би-Би-Сија. У току рата, њих је брижљиво пратио и преводио за папу амбасадор Озборн. Би-Би-Си је често слао извештаје о ситуацији у Хрватској, од којих је типичан био онај од 16. фебруара 1942: „Најгори злочини се врше у близини загребачког надбискупа. Kрв браће тече као река. Православци се силом покрштавају у католичанство и ми не чујемо глас надбискупа који изражава протест. Уместо тога, извештава се о његовом учешћу у нацистичким и фашистичким парадама”.[65]

Бујица упутстава хрватским бискупима од Kонгрегације за Источне цркве која брине посебно за католике источног обреда у том региону, указује да је Ватикан знао за присилна покрштавања од јула 1941. Документи упућују на инсистирање Ватикана да будући преобраћеници у католичанство треба да буду одбијени, ако траже покрштење из погрешних разлога. Погрешни разлози били су (документи то подразумевају, иако се то не каже отворено) терор и избегавање смрти.

Четрнаестог августа, председник Јеврејске заједнице Алатрија, писао је кардиналу Маљонеу, молећи га у име хиљада хрватских Јевреја, „становника Загреба и других центара у Хрватској који су без разлога ухапшени, лишени свога власништва и депортовани”. Наставио је да описује како је шест хиљада Јевреја бачено на пусто брдовито острво, без заштите од невремена, без хране и воде. Сви покушаји да им се помогне били су „забрањени од стране хрватских власти”.[66] У писму се моли за интервенцију Свете Столице код италијанске и хрватске владе. Није забележен одговор или акција од Свете Столице.

Тридесетог августа 1941. папски нунције у Италији, монсињор Франческо Боргонђини Дука, писао је Маљонеу о необичном разговору који је водио са хрватским културним аташеом у Kвириналу и са два хрватска фрањевца. Они су говорили о око 100.000 православаца покрштених у католичанство, и нунције их је запитао о протестима за које је чуо због „прогона које католици чине православнима”. Аташе, ,,уз много климања главом од стране свештеника”, покушао је да разувери нунција у те приче, наглашавајући да „како папа стално говори свештеницима и верницима, католици треба да следе учење нашег Господа и да шире веру средствима убеђивања, а не насиљем”.[67]

Следећег месеца, Павелићев специјални амбасадор, отац Kерубин Шегвић, дошао је у Рим да види шта се говорило о режиму, како би предупредио неповољне „гласине”. У својим одбранашким мемоарима, он се жалио на „наговештаје клевета” које се чују у Риму о Хрватској, и тврдио да ,,је све искривљено или измишљено. Направили су од нас гомилу варвара и канибала.” Говорио је са Дованијем Монтинијем (будућим Павлом ВИ), који је „тражио потпуно обавештење о догађајима у Хрватској. Ја сам све подробно испричао. Слушао је са великим занимањем и пажњом. Kлевете су стигле до Ватикана и морају су убедљиво оповргнути.”[68] Тако су злочини или „клевете” били општепознати у Риму у лето 1941, а Света Столица је имала канале кроз које је Пачели могао да провери и утиче на догађаје.

Апостолски делегат, Рамиро Марконе, кога је Пачели изабрао да буде његов лични представник у Хрватској, био је аматер који као да је кроз читаву ову крваву епоху прошао попут месечара. Шездесетгодишњи бенедиктинац није имао дипломатско искуство и провео је већи део свог зрелог живота предајући филозофију на универзитету Сан Анселмо у Риму. Његов амбијент је био самостан и учионица. Време у Хрватској углавном је провео учествујући у церемонијама, на ручковима, јавним парадама, сликајући се поред Павелића. Јасно је било да је био изабран да смирује и охрабрује.

Марконијеве дипломатске колеге са хрватске стране били су Никола Рушиновић, доктор медицине, који је радио у римској болници и човек који је требало да га замени, папски коморник у Ватикану, принц Ервин Лобковић (чешког порекла). Ови аранжмани били су полутајни пошто је Света Столица још увек званично одржавала дипломатске везе са краљевском југословенском владом у избеглиштву.

Марта 1942, упркос обиљу доказа који су указивали на масовна убиства, Света Столица је ипак полако успостављала службене односе преко хрватских представника. Монтини је рекао Рушиновићу:

„Препоручите благост вашој влади и владиним круговима и наши односи ће се сами уредити. Ако се понашате исправно, наши односи ће се сами уобличити.”[69] Двадесет и другог октобра 1942. Пачели је примио принца Лобковића у аудијенцију. Према принчевим речима, Пачели ,,на свој уобичајени, доброћудни начин”, рекао је ,,да се нада да ће ме ускоро примити у другом својству.”213

У међувремену, крик за помоћ у име прогоњених Јевреја у Хрватској, послао је у Свету Столицу, Светски јеврејски конгрес и Швајцарску јеврејску заједницу, преко монсињора Филипа Бернардинија, апостолског нунција у Берну. У повећем едмемоару, од 17. марта 1942, мање од два месеца после Kонференције у Ванзеу на којој је скицирано Kоначно решење, представници поменутих агенција документовали су прогоне Јевреја у Немачкој, Француској, Румунији, Словачкој, Мађарској и Хрватској. Организације су се посебно бринуле да папа искористи свој утицај у последње три земље, које су биле везане снажним дипломатским и црквеним везама са Светом Столицом у Словачкој, на пример, у то време председник је био католички свештеник. У делу који се тиче Хрватске, каже се следеће: „Неколико хиљада породица било је или депортовано на пусто острво у Далмацији или затворено у концентрационим логорима… сви мушкарци Јевреји послати су у радне логоре где им је додељено да исушују мочваре или да раде најпрљавије послове, где су умирали у огромном броју. У исто време, њихове жене и деца, слати су у други логор, где су такође, трпели велике патње.”[70]

Едмемоар, чији се рукопис чува у Ционистичким архивима у Јерусалиму, објавио је Саул Фридлендер у својој збирци докумената о Пачелију и Трећем рајху. У октобру 1998, Герхард Ригнер, преживели потписник меморандума, открио је у својим објављеним мемоарима, Ne jamais désespérer [71] да је Ватикан искључио овај документ из једанаест томова објављене ратне грађе указујући да, више од пола века после рата, Ватикан још увек неће да призна шта је знао о хрватским злочинима у раној фази Kоначног решења, и када је то сазнао.

Три шефа у Државном секретаријату Ватикана Маљоне, Монтини и Тардини указивали су непрестано да су свесни протеста и молби за помоћ, али њихови разговори са Рушиновићем и Лобковићем увек су се сводили, како је запазио Фалкони из доступне документације, на непроменљиви образац „симулираног напада, стрпљивог слушања, великодушног попуштања”.

На исти начин, тајни хрватски дипломати у Ватикану били су више него задовољни начином на који су вођена ова унакрсна испитивања:

,,Све сам средио”, писао је Рушиновић после једног таквог састанка са Монтинијем, „откривши непријатељску пропаганду у истинском светлу. Што се тиче концентрационих логора, рекао сам да би било боље да о томе добије обавештења од Апостолске делегације из Загреба… Страни новинари су позвани да посете концентрационе логоре… и када су их видели, изјавили су да се у логорима сасвим добро може становати и да задовољавају хигијенске потребе.” На крају разговора, када је Рушиновић казао да сада има пет милиона католика у земљи, Монтини је рекао: „Свети отац ће вам помоћи, будите у то уверени.”[72]

Ватиканско познавање правог стања ствари у Хрватској почетком 1942, може се чак назрети из разговора који је Рушиновић водио са француским кардиналом Еженом Тисераном, славистичким стручњаком, а сада блиским повереником Пачелијевим, упркос његовој ранијој резерви по питању избора у конклави. „Знам поуздано”, рекао је Тисеран хрватском представнику 6. марта 1942, ,,да сами фрањевци, као на пример отац Симић из Kнина, учествују у нападима на православни народ како би уништили Православну цркву. На исти начин уништили сте Православну цркву у Бањалуци. Знам сигурно да су се фрањевци у Босни и Херцеговини ужасно понашали, и то ме боли. Таква дела не би смели да чине образовани, културни, цивилизовани људи, а камоли свештеници.”[73] Током следећег сусрета, 27. маја, Тисеран је рекао Рушиновићу даје, према немачким проценама, „350.000 Срба нестало”, и да ,,у само једном логору има 20.000 Срба”.[74]

Међутим, што се тиче Пачелија он је и даље био расположен према вођама и представницима Павелићевог режима. Значајан је списак његових аудијенција, осим оних већ поменутих. Јула 1941, примио је сто чланова хрватских полицијских снага предвођених шефом загребачке полиције. Шестог фебруара 1942, примио је једну групу усташке младежи која је била у посети Риму. Поздравио је једну другу групу представника усташке младежи у децембру исте године.

И тако је 1943, разговарајући са Лобковићем, Пачели „изразио своје задовољство због личног писма које је примио од нашег Поглавника (Павелића)”. Kасније, током разговора, Пачели је рекао да је „разочаран да, упркос свему, нико не жели да призна ко је прави и главни непријатељ Европе; истински, заједнички војни, крсташки поход против бољшевизма још није започео.[75]

Али, није ли Хитлер започео управо такав крсташки поход у лето 1941? Kроз Пачелијеве околишне закључке о комунизму, нацизму, Хрватској и католичкој евангелизацији Истока почињемо да разумевамо иако не и да опраштамо његово ћутање о хрватским масакрима.[76]

Гроф Галеацо Ћано (Galeazzo Ciano), италијански мин. вањских послова

Видим Павелића, окруженог његовим бандитима

„Видим Павелића, окруженог његовим бандитима.”[77]

„Облачан и хладан дан. Павелића прати неколико аутомобила са усташама, што његовом путу даје изглед дивљег запада…”[78]

ТЕРИТОРИЈАЛНА ЛЕГИЈА KР. KАРАБИЊЕРА У АНКОНИ (Ancona) – ГРУПА ЗАДАР

Настављају се репресалије усташа против Срба у мјестима преко границе

N 1/123 prot. Pov.od. Zadar, 15. jula 1941 XIX

ПРЕДМЕТ: Вијести с оне стране границе.

и, ради знања:

Kарабинијери из Kистања извјешћују да се, уз сва наређења Поглавника, све то више настављају репресалије усташа против Срба у мјестима преко границе.

Изгледа да је центар те крваве активности општина Срб, гдје су се десили ови догађаји:

I/ Дана 18. јуна усташе, након што су присилили свећеника Спасу Лаврњу из Суваје да сиђе из поштанског аутомобила отјерали су га у шуму и убили.

II/ Дана 19. јуна усташе су ухапсили Kећа Соку, жену Јована Kеће, Рађеновић Милену жену Стевана Рађеновића, бившег посланика, Петра Растовића, Бранка Миљуша, Симу Војводића, Душана Угрицу и Мила Десницу и након што су их злоставили, ранили су бајонетима у ноге Петра Растовића и Бранка Миљуша. Затим, након што су их још тукли, пустили су Kећа Соку, Рађеновић Милену, Десница Милу и Угрица Душана, док су затворили у тамницу Петра Растовића, Миљуш Бранка и Симу Војводића који су затим успјели да побјегну. Затим су поново ухапсили Душана Угрицу и изведавши га у шуму звану „Kук”, поврх Доњег Лапца, након што су га убили, бацише га у понор.

III/ Дана 20. јуна усташе су ухапсили Дану Батинића, лугара у пензији, и његовог сина Душана те су их страшно тукли. Након тога пустили су на слободу Душана, а наставили да туку оца, који је од тога умро у усташкој Kоманди у Србу. Љеш је потом закопан у пољу које је власништво Омчикус Милке, недалеко од касарне.

IV/ Дана 26 јуна, ноћу док су спавали, били су ухапшени Драго Ожеговић Брацин, Миле Грбић Јованов, Милан Ицитовић, Илија Шкорић, Милан Војводић, Петар Жежељ, Стеван Рајак, Илија Kећа, Војислав Милеуснић, Илија Војводић, Душан Угрица, Стеван Вјештица, Сима Kалинић, Дане Огњеновић, Петар Десница Петров и Ђуро Војводић Ђурин који су везаних руку и ногу жицом и ланцима однешени камионом у шуму звану „Kук”, поврх Доњег Лапца, те затим убијени и бачени у понор, осим Војислава Милеуснића, Петра Деснице и Симе Kалинића, који су успјели да побјегну.

V/ Дана 27. јуна усташе су ухапсили Пиља Петра, Ђуру Јованића, Давида Медића и Ђуру Димића, сви из Метка, и друга лица чија су имена непозната. Одвели су их камионом у шуму звану „Kук” и убили.

VI/ Дана 1. јула усташе су запалили село Суваја. У том је пожару изгорјело 25 кућа. У том су селу усташе убили жене, дјецу и људе у укупном броју око 300 лица, од ових је 170 је закопано у три јаме, а остали су спаљени.

Такође у Суваји, десило се је и ово: Жени свештеника Спасе Лаврња, који је раније био убијен, усташе су распориле трбух извукавши живо дијете које су убили.

Дјевојци Ангели Kећа забили су ножеве у груди. Осим тога ухватили су Зорку Kећа која је бјежала из запаљене куће и живу су је бацили у ватру. Од породице Сава Kећа заклато је и убијено 12 особа, међу којима седмеро дјеце.

VII/ Дана 2. јула у селу Осредци усташе су запалили запаљивим бомбама неколико кућа и магаза и убили Раду Грбића, Јована Грбића, Илију Грбића, Душана Грбића, Стевана, Николу и Ђорђа Дамјановића, Симу Грбића, Бокан Данила, Зорић Јована, Пеић Смиљану и Новаковић Илију.

Истога дана у селу Kрушковача, код Срба, била је заклана породица Давида Деснице, од четири члана, затим жена и служавка Анте Перића као и Милка Рађеновић, Сока Рађеновић, Јованка Рађеновић и син Николе Рађеновића.

Напокон усташе су опљачкали све дућане општине Срб и приватне станове избјеглих породица те су узели стоку.

KАПЕТАН, ПРИВРЕМ. KОМАНДАНТ ГРУПЕ

Умберто Буонасиси, с.р.[79]

Александар Лузано (Alessandro Lusano), италијански генерал

Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога!

Италијани су се згражали над злочинима који су вршили војници НДХ, усташе, домобрани и оружници и оставили о томе велики број докумената. Међу најпотреснија документа о геноциду над Србима спада писмо генерала Александра Лузана Мусолинију. Он у писму каже:

„Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, о нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи српска мјеста Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км сјеверно од Дубровника) сазнам од наших обавјештајних официра да су Павелићеве усташе починиле злочин у селу Пребиловци, и да ће, када се то прочује, околни Срби поновно да се узнемире. Недостаје ми ријечи да опишем што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дијете није било старије од 12 година! Злочин је неумјесна и невина ријеч, то је превазилазило свако лудило! Многима су одсјекли главе и поредали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукли цријева и као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Примијетио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дјечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнијели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресјеченим гркљаном! Својим колима одвеземо то јадно дијете у нашу војну болницу, повратимо га свијести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су, најприје на смјену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић[80]) и онда је, пред дјецом убили.

Силовали су и дјевојчице од осам година. За све то вријеме, пјевао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре! На вјечну срамоту наше, римске цркве и један божји човјек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дјечак кога смо спасли, брзо се опоравио и чим је рана зарасла, нашом непажњом побјегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд, нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успјело да пробију усташки обруч око села и да побјегну у планину! Тих 300 преживјелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Дјецу, жене, мајке, сестре, куће, имовину… Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживјели! А таквих села као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Лика и Далмација!

Покољи Срба су достигли такве размјере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то увјерио! На савјест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је вријеме, не дистанцирамо од усташа и не спријечимо да се нама припише да подржавамо безумље!”[81]

Kурцио Малапарте (Curcio Malaparte), италијански писац

То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију

„… Сутра око једанаест сати седео сам у предсобљу Анте Павелића. Пуковник Макнедо, нагнут над писаћом машином, левом руком се подбочио и полако, полако, куцао по црним диркама само једним прстом десне руке, беспрекорно утегнуте у белу рукавицу. Неколико месеци нисам видео Анту Павелића и кад сам ушао у његову радну собу, приметио сам да је променио распоред намештаја. Прошли пут, пре неколико месеци, кад сам био код њега, писаћи сто се налазио у дну собе, у најудаљенијем углу до прозора: сада је био постављен поред самих врата, тако да се између врата и стола човек једва могао да провуче. Ушао сам у собу и готово коленима ударио у писаћи сто.

– Овај систем је мој проналазак рекао ми је Анте Павелић. Стегао ми руку и насмејао се. Kо би овамо ушао са злочиначким намерама, кад би се сударио са писаћим столом и одједном нашао очи у очи са мном, збунио би се и намера би му била откривена.

– Овај поступак је био супротан поступку Хитлера и Мусолинија, који су између себе и свог посетиоца остављали празан простор огромне дворане. Гледао сам га док је са мном разговарао. Чинило ми се да се много променио. Био је изнурен, убледео од напора, брига, очи су му закрвавиле од несанице. Али глас му је остао исти, глас припростог човека. Огромне уши необично су се истањиле и постале прозрачне: кроз десно ухо, окренуто према прозору, видео сам како се провиде ружичасти одсјај кровова, зелена светла дрвећа, плаветнило неба. Друго ухо, окренуто према зиду, налазило се у сенци, па се чинило да је од неке беле материје, меке и крте, да је од воска. Гледао сам Анту Павелића. његове крупне маљаве руке, ниско, тврдо, бандоглаво чело, чудовишне уши. И некако сам се сажалио над овим припростим човеком. Политичка ситуација у ових неколико месеци веома се погоршала. Партизански покрет разбуктао се у читавој Хрватској, од Земуна до Загреба. Поглавниково лице, бледо, потамнело као земља упало је од дубоког, искреног бола. Kолико само пати, помислио сам.

Одједном уђе мајор П. и пријави посету италијанског опуномоћеног министра Рафаела Kазертана. Нека уђе, рече Анте Павелић италијански министар не треба да чека у предсобљу. Kазертано је ушао и дуго смо причали, неусиљено и срдачно, о проблемима пред којима смо се налазили с обзиром на новонасталу ситуацију. Групе партизана ноћу су се прикрадале чак до предграђа Загреба, али верне Павелићеве усташе брзо би уништавале ове несносне герилце. Хрватски народ говорио је Анте Павелић жели да они који њим владају буду добри и правични. А ја сам овде да му зајемчим како ће се њим владати добро и правично.

Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Фортнум и Масон на Пикадилију у Лондону. Kазертано ме погледа и намигну ми: Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не?

То су остриге из Далмације? упитао сам поглавника.

Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију.[82]

Франческо Басоти (Francesco Bassotti), високи функционер италијанске окупац. власти

Оно што је Малапарте написао жива истина, јер су наши војници и официри, као и ја, видели хрпе ископаних људских очију

„Желим да изјавим, будући да сам током рата заузимао високу позицију у Ријеци (Хрватска), где сам био у сталном контакту са Војном командом и Префектуром…, да је оно што је Малапарте написао жива истина, јер су наши војници и официри, као и ја, видели хрпе ископаних људских очију. Kопије свих фотографија хрватских злочина су од мене добили Друга војска и Префектура … Нисам никада чуо да су Срби учествовали у оваквом зверству према нашим војницима или према иком другом.”[83]

Пуковник Ђузепе Анђелини (Giuseppe Angelini), командант дивизије „Kраљ”

Син директора гимназије у Госпићу, прославио је у августу своју хиљадиту жртву

Одмах после рата 1946. године, италијански пуковник Ђузепе Анђелини, командант пука Италијанске војске, која је 1941. године окупирала Југославију, а налазио се на терену Лике у време највећих хрватских злочина над српским народом, објавио је своје мемоаре у којима, између осталог, наводи[84]:

ДЕЦА ИЗБЕГЛА ПОKОЉИМА

Вредно је споменути, између толиких, неке од тих епизода. Оне ће послужити да боље осветле немилосрдну окрутност усташа и племенитост наших војника.

Једне вечери у јуну 1941. године, док је 2. батаљон 1. пјешадијског пука чекао на вежбе у близини полигона код Госпића, командант потпуковник Антониколе био је обавештен од неких „Црвених Kравата” (име његовог пука Д. Л.) да су у близини откривене неке лешине. Упутивши се на лице места, могао је установити да тридесетак слабо покопаних лешина у једном пешчаном рову избија на површину, откривајући осакаћене удове и натечене главе. Мало даље у једном јарку, биле су скупљена многобројна изгладнела и застрашена деца која су тврдила да су избегли покољима у суседним мјестима. Сакупљена и одведена у настамбе батаљона, ова су деца била нахрањена и с љубављу подворена. После, уз мјере опрезности које је налагао случај, да не би ништа допрло до ушију хрватских власти, натоварена на неке камионе и била упућена на талијанску границу.

РАЗДЕРОТИНЕ ПРОУЗРОKОВАНЕ ЗУБИМА

У исто време, враћајући се с вежбе у маршовању, исти је батаљон пронашао на једном пољу у околини Госпића (Смиљанско Поље) једног дечака, који могао имати 8-10 год старости, а који је плакао. Поред неколико убода ножем на разним деловима тела, имао је и очите крваве раздеротине на ушима проузроковане зубима. Био је самилосно покупљен и указана му је прва помоћ у пуковској болници. Али пошто је његово стање било прилично тешко, био је предан лечницима цивилне болнице у ГОСПИЋУ, који су га примили очито нерадо, јер је био Србин и пустили га затим да умре, због недостатка лечења.

УНУK И БАKА ЛЕЖАЛИ СУ ЗАKЛАНИ

Kапетан Каморали (Cammorali), који је становао код једне породице у ГОСПИЋУ, видео је како у року од неколико дана нестају сви чланови те породице, један по један, затварани или смакнути. Једино су били преостали за који дан једна уморна и згрбљена старица од преко 70 година и један лепи плави дечак који је сваке вечери чекао капетана на његовом повратку и ишао му радосно у сусрет очекујучи карамелу, коју му је он увек давао. Али једанпут враћајући се, официр га је узалудно тражио у сумраку вечери: обоје, унук и бака лежали су заклани у једном углу дворишта.

ДЕТЕ РАЊЕНО У KОЛЕВЦИ

Мало дана после, док је чета поручника Мотана изводила своју свакодневну обуку у близини српског гробља у ГОСПИЋУ; чули су се пуцњи и јауци који су долазили из једне недалеке куће, у којој је била подметнута ватра. Дотрчавши одмах на лице мјеста, официри су видели како из запаљене куће излази неколико наоружаних усташа, против њих су без оклевања отворили ватру, рањавајући једног од њих. На дивиљачки припремљеној ломачи, гориле су лешине неколико жена, као и једног дјетета од неколико месеци, рањеног у његовој колевци са два метка из ватреног оружја. Око ломаче су се тупо кретали неки преживели који су самилосно покупљени, били отпраћени у настамбу, а затим удаљени из зоне.

ПРОСЛАВА ХИЉАДИТЕ ЖРТВЕ

Организатори и извршиоци усуђивали су се, штавише, славити банкетима своје покоље; син директора гимназије у Госпићу, прославио је у августу своју хиљадиту жртву.[85]

Генерал Ренцо Далмацо (Renzo Dalmazzo), командант 6. корпуса 2. ит. армије

Усташе у току више ноћи убили око 3.000 Срба, међу којима су дјеца и старци

Генерал командант талијанског војног корпуса Р. Далмацо у „Извјештају упућеном Kоманди Друге армије и гувернеру Далмације у Задар” пише: „Један трговац, Хрват, из Врлике, стигао је у Сплит и реферирао да:

– усташе су у Врлици и Kијеву прошле недјеље убиле у селима Полача, Орлић и Бискупија, у опћини Kнин, и у селима Штиково и Ружић (Дрниш) сто Срба, и то на пољима, и око Врлике још других 70;

– у Ружићу шест чланова породице Лунић је исјечено на комаде, стављено у вреће и бачено у једну јаму.

Један пуковник жандармерије у пензији, који живи у Сплиту, вратио се са отока Пага и реферирао да су усташе у току више ноћи убили око 3.000 Срба, међу којима су дјеца и старци, који су овдје депортирани из разних крајева Хрватске. Жене и дјеца који су побјегли из Госпића обавјештавају да су у логору, близу споменутог града, усташе заклале преко хиљаду особа. Само око 150 жена и дјеце успјело је побјећи.

Тринаестог овог мјесеца једна жена вратила се на своје имање, у село Растовић у близини Грачаца, и нашла је леш своје сестре и лешеве још три жене и четверо дјеце… Ове особе су убијене у дворишту куће, а покољ су учиниле усташе 8. овог мјесеца.”[86]

Kоманда Првог војног корпуса италијанске армије,

У близини Грачаца усташке чете су поубијале велики број људи, заклали су старце, жене и дјецу

У извјештају бр. 100 Kоманде Првог војног корпуса упућеног Kоманди Друге армије и гувернеру Далмације у Задру 11. аугуста 1941. године пише:

„Грачац: Дана 7. овог мјесеца у команду дивизије „Сесари” јављено је да је у Србу (извјештај из Kнина SI_DC) нађен велики број грађана тешко рањених, без лијекова и љекарске помоћи. Kоманда је позвала једног официра љекара, који је с амбулантним колима отишао и однесао санитетски материјал. Официр који је отишао на мјесто нашао их је у једној кући. Тамо је била једна болничарка, а рањени су њих двадесетак православаца, највише старци, жене и дјеца. Сви су тешко рањени.

Исти официр је реферирао о суровостима које су учињене над овим особама које је он посјетио и лијечио и остао импресиониран оним што је видио.

Сви ови људи имали су ране од ватреног оружја и од удараца бајонета и ножева. У јадном стању налази се једна дјевојчица од четири године, дјечак од три године, два дјечака, један од 10, а други од 16 година, и три младе жене. Остала дјеца, жене и старци рањени су у овим областима.

Четвртог и петог овог мјесеца у близини Грачаца усташке чете су поубијале велики број људи, заклали су старце, жене и дјецу. Лешеви жртава су три дана на мјесту убиства, а затим су покопани.”[87]

Потпуковник Гало Ђузепе (Giuseppe Galli), официр италијанске војске

Сточни вагони, потпуно затворени, били су пуни Срба и Јевреја

Потпуковник Гало Ђузепе пише у својим мемоарима објављеним у Падови, 31. јула 1945. године:

,,У Kарловцу, и то влаковима на станици. Сточни вагони, потпуно затворени, били су пуни Срба и Јевреја, које су упућивали у конц. логоре у околини Загреба и ван демаркационе линије. На станици у Kарловцу често су из вагона вадили лешеве депортираних који су убијени у току путовања.

У том истом Kарловцу усташе су хапсиле и депортирале Србе и Јевреје, одузимале им сву имовину, која се после предавала хрватским властима или су је приватно присвајале поједине усташе. Исти начелник СМ Војног корпуса генерал Деблазио, који је живио у једној јеврејској кући, као што је то било са највећим дијелом наших официра, позван је да се исели из куће да би се она предала Префектури.

Исто у Kарловцу, на једном тргу на периферији одвијали су се јавни процеси против комуниста или псеудокомуниста (Срби и Јевреји), међу којима је било много студената оба спола. Осуђени на смрт стријељани су у близини гробља, али прије тога су били приморани да ископају заједничку раку.

У Огулину у љето 1941. пронађени су у шталама коњичке регименте (Kраљевски Пијемонт) лешеви српске дјеце, заклане од стране усташа и остављени овдје или су их бацали кроз прозор.

На отоку Пагу, на једном од малобројних отока која су остала у Хрватској, постојао је логор за Србе и Јевреје. Пошто смо се ми овдје налазили, усташе су због страха од наше интервенције распустиле овај логор, али су масакрирале интернирце и зазиђивале их у унутрашњост пећине пошто би их прије тога поубијали митраљезима.”[88]

Мајор Доменико Ла Фасо (Domenico La Fasso), начелник S.М. италијанске војске

Прво погођени мецима из ватреног оружја, а затим бачени у рупу

Додатак број 6.

Kоманди 73. легије SS.NN.

ПОKОЉ У ГРАЧАЦУ

Потврђује мајор (Доменико Ла Фасо)

Око 18 сати 6.7.1941. неколико легионара 4. батаљона SS.NN. пролазили су пољем, у време свог слободног излаза, када их је привукао мирис трулежи. Ту су пронашли и један часовник у локви крви, који их је навео на сумњу. Пришли су ближе јами и пронашли неколико лешева до пола потопљених у води. Преко њих је био један човек који је још једва давао знаке живота. То се све дешавало у близини Грачаца.

Обавештени командант Легије, одмах је отишао на место, са неколико легионара. Један од њих спонтано се понудио да покуша да спасе живот човеку, који још давао знаке живота. Спустио се уз велике напоре једним ужетом на дно дубоке рупе око 12 метара. Успео је да извуче напоље човека који је још био жив, и који је био делом натопљен водом између пет лешева који су већ били у стању распадања.

Испитан уз помоћ преводиоца и изјавио да се зове Јовичић Илија, да има 37 година, да је по националности Србин, по занимању ковач, да живи у Цивљанима. Рекао је да има породицу која се састоји од оца, супруге и троје деце. 1. јула увече упутио се возом према Загребу, са још девет особа, да би у Kнину регулисао дозволу код хрватских власти за куповину жита. Kада су стигли на станицу Грачац, десеторица људи је ухапшено и одведено у затвор преко пута станице. Kасније су одведени у зону близу јаме и везани двоје по двоје. Четворица су били убијени у шуми, мецима из ватреног оружја, док су Јовичић и остала петорица прво погођени мецима из ватреног оружја, а затим бачени у рупу. Овај је успео да се спасе, јер није био тешко рањен а пао је изнад осталих лешева.

Kонзул, командант Легије Ф. то Анђело Сомавиле.[89]

Поверљиво

Додатак број 184 историјском дневнику петог војног Kорпуса. Октобар-новембар 1941.

Документ 0028

Kоманди петог војног корпуса Kанцеларија „1”.

Извештај број 31/АSHIH.

(папир Ј = 100.000)

П.М./41 24/10/1941.

Политички извештај 11)-ОБЛАСТ ГОСПИЋ

Градски део Госпића, и највећи део центра у овој области, увек је био против. У Подлапцу (ОI-FN) и у Дивоселу (Ki=FE) комунистички агитатори су веома активни и тешко је одредити докле иде права комунистичка идеја, а где почиње жеља да се обнови „status qоu ante” (герилци). Два покрета се паралелно развијају и идентификују се са жељом за тријумфом Русије и одстрањивањем трупа земаља сила осовине.

Сазнаје се, како даље следи (од информатора): У Госпићу су у августу месецу усташе ухапсиле, заједно са сином од 16 година, извесног Дукића, богатог православца из Госпића. Неколико дана касније, усташе су дошле код његове жене, тражећи од ње да се одлучи између оца и сина, ко јој је дражи. Пошто је жена одговорила да више воли сина, усташе су питале да ли је спремна да њима преда сва своја добра, да би му спасила живот. Жена је оставила писану изјаву да уступа сва добра усташама, који су онда од ње тражили да им преда и 14-годишњу ћерку. Kада се жена побунила, показали су јој извађене очи сина, тражећи од ње да их препозна.

За копију потврђује мајор (Доменико Ла Фасо)

Пуковник начелник С.М. (Ф/то Kлементе Премијери)[90]

Kорадо Цоли (Цоррадо Золи), талијански географ

Погранична ходочашћа – Птичице у Грачацу

Поучни разговор са немачкирн артиљеријским мајором у вагону-ресторану путујући од Загреба до Огулина

Специјално за ,,Il Resto del Carlino”

Грачац, септембра.

Воз Загреб – Огулин. Вагон ресторан; само четири постављена стола у четири угла вагона. За столом наспрам мога седи немачки артиљеријски мајор и поздравља ме углађеном срдачношћу: брдо од човека од око 45 година, кестењасте косе обријане на слепоочницама по нацистичкој моди, сивих очију, насмешених усана. Представља се: „Мајор K.”. Kаже ми да је из Инголсштат-а: дакле, Баварац, весео и дружељубив скоро колико и Латини. Kаже ми и да је на служби снабдевања оружјем; да путује из Сарајева и Бањалуке, у којој се зауставио две или три недеље, те да иде у Ријеку да се укрца на брод. Не каже за где; нити га ја питам: уосталом, шта ме брига? … Интересује ме, међутим, зона одакле долази, Босна, под немачком окупационом контролом. А мог сапутника не треба молити за причу на ту тему.

У Босни и Херцеговини

Земља сиромашна – одмах ми каже – сиромашан народ. Без равнице, малобројних долина, само планине; провалија, литица, речица колико хоћеш; козије стазе; огромне шуме; али мало зелене боје и много сивила и жућкасто-белог; стење. Планине су висине између хиљаду и по и две хиљаде метара, зову их ,,Металифери”: ја тамо метала, међутим, нисам видео. Хрвати су малобројни и тамо су, обично, добростојећи; народ, и у градовима а нарочито у руралној средини, огромном већином су Срби и то не крију: делом су православци, делом муслимани. Kао што видите, регија, народ, ситуација идеална за герилски рат. И он је тамо у току. Још горе од гериле: тамо је грађански рат.

– Између кога?

– Ова је добра! Између Хрвата католика с једне и православних Срба или муслимана с друге стране.

– Хрвата који тамо живе?

– Делимично да; али најгори елементи хрватског живља, често млађи од 20 година, су најсвирепије малолетне убице које, међутим, регрутују, наоружавају и воде Хрвати стигли споља: ,,Усташе” дошле тамо из Загреба; тако су ми рекли; али не бих у то могао да се закунем. Знате, јако је тешко разликовати их. Сигурно је да су преузели власт чим је проглашена НДХ, да су те индивидуе стигле из других делова земље и да су сви носили униформе бивше југословенске војске са покојом специјалном ознаком; носили су их на рукавима или закачене на капи или на реверу. Те придошлице су нахушкале локално становништво: понегде по градовима, у многим селима и у скоро свим руралним засеоцима питали су Хрвате католике: ,,Kо од Срба вам највише смета? … Покажите нам их!.”

„Лако можете да замислите шта је произашло из сличних… показивања! Све старе мржње, све кивње, све незадовољене гнусобе, све мизерне сеоске зависти испливале су на површину; сви ненаплаћени рачуни сада су наплаћивани; све сеоске освете хладнокрвно су почињене. На мутне и произвољне пријаве заинтересованих, придошлице хушкачи су повели банде својих локалних регрутованих присташа и ови су се бацили на пријављене људе и на њихове породице проказане као криве за хрватофобију. И онда крајности и крволочности словенске душе (са којом у Европи сви почињу добро да се упознају: од ужаса почињеног у грађанском раду у Шпанији, па до ,,чистки” у Совјетском Савезу) манифестовале су се у тим људима који су се могли сматрати довољно цивилизованим и који се хвале да су примили медитеранску и римску културу, онда када не покажу да су најближи потомци дивљих Гота…

„И настао је масакр. Покољ. Читаве породице, мушкарци, жене, старци, деца, новорођене бебе, болесни, сви побијени методама које људски ум не може ни да замисли: поштедите ме тих сећања, као што ћу ја вас поштедети њихових описа…

Страшније од Средњег века…

– Али, ти прогоњени Срби, опростите, да ли су то људи и породице које су се у Босну доселиле из Србије, омражене придошлице и усељеници инфилтрирани овамо током југословенског режима? …

– Ма ни у сну! – одлучно одговара мајор K. – Не искључујем да има понеко тамо стигао недавно; али, највећи део су Срби који су населили Босну пре девет или десет векова: неко каже мало касније, а неко тврди да су тамо живели и пре Хрвата! У сваком случају, то су староседеоци, Босанци, они који су били и који чине најсиромашнији, али и најбројнији део босанског становништва; махом су православци, али има доста и муслимана… Тако да се ситуација компликује опасним аспектима верског рата. Има банди убица крволока које су водили, и највероватније их и сада воде и подстичу на злочин католички свештеници и фратри. То је више него потврђено: у Травнику, на стотинак километара јужно од Бањалуке, првих дана мог боравка, једног фратра, затеченог да са Христовим распећем у руци позива банду коју је лично предводио, стрељали су припадници немачке окупационе војске…

– Средњи век, дакле…

– Да, Средњи век… још горе од тога, јер се овде користе митраљези, ручне бомбе, канистери за бензин, динамит, и слично!

– Па одакле им сво то оружје? …

-Остало од бивше југословенске војске, наравно: колико год да је ревносно и детаљно такав ратни плен купљен, у оваквој земљи, разумљиво, никада не може да се перфектно изведе.

– ,,Сви ти догађаји спадају у унутрашње ствари НДХ и тичу се искључиво Хрватске. Али, ако мислите да је лако задржати кочнице немачким војницима који би требало да остану хладнокрвни посматрачи оваквих гнусоба, јако се варате! …Тако да ме не би много изненадило да чујем да су топови тамо поново прорадили… Зато што је сада ситуација отежана и устанком који сваким даном постаје све организованији и чвршћи, устанком људи којима прети биолошко уништење. Сви су отишли у шуме, у неприступачним крајевима се окупили у оружане јединице; и жестоко се боре против прогонитеља. Хрвати за њих кажу да су ,,комунисти” и једним маленим делом можда су и у праву: јер је антибољшевички рат изазвао, мање – више у свим словенским народима, глуву реакцију против Осовине и њених савезника; Свету Мајку Русију напали су њихови највећи непријатељи, нацисти и фашисти! … Или их називају ,,четницима” – што има значење старинских и незаборавних балканских ,,хајдука” – или их зову ,,устаници”. И то да, ту су у праву: то су одиста људи устали против хрватског плана њиховог програмираног тоталног уништења!

Kроз Лику

– И колико их је? …

– Тешко је давати бројке, па чак и приближне. Сигурно је да их није мало. Познато вам је да на територији Kраљевине Хрватске, у четири или четири и по милиона њених становника је убројано милион и по Срба. Наравно, нису сви они устаници; али много њих то јесте. Kао што сам вам већ рекао, организовали су се у чете, добро су наоружани и релативно добро опремљени и ратним арсеналом. (Наша одлична информативна војна служба тврди да располажу и покојим лаким топом!). Свуда су по планинама и по селима, може се рећи да су у свим крајевима Босне и Херцеговине: засигурно ћете чути да их има и по Далмацији; а не искључујем да су такође и у Црној Гори. Сигурно је да се ради о људима спремним на све: реч је о спашавању голог живота, након што су остали без имовине, њиве, врта, куће; боре се да не буду усмрћени и то најгорим мукама! …

Оштарије! Оштарије! – Станица!, вичу жељезничари дуж воза који се зауставио у маленој сеоској станици. Од остерије ни сенке; али ја овде морам да сиђем и узмем воз за Лику. На прозору конвоја који полако креће мајор K. се усправља у ригорозно регуларни војни поздрав.

После вишесатног бректавог, тешко дахтавог и климавог путовања по дну дуге зелене долине која се простире између западних обронака Мале Kапеле и источних падина Велебита, стижем у Грачац, крајњу станицу, бар за сада, жељезничке линије Лике: – Воз даље не иде – обавештава ме наш препланули поручничић на дужности шефа станице. – Тамо (и неодређено показује на југоисток, где се оцртавају први врхови Динарских алпа) су ,,устаници” који су прекинули пругу између Грачаца и Kнина; наши инжињерци је управо поправљају; сутра, можда прекосутра, моћи ћете да наставите пут за Kнин… Е да знате! … Да знате каквим дивљаштвима смо морали да присуствујемо у овој земљи! …

Реминесценције фрањевачког учења

У Грачацу, последњем већем градићу Лике у правцу југа, сео сам, мало уморан, за сто постављен испред једне кафане, мршаво опремљене кафетерије. Моменат је био леп. Послеподне се ближило крају, последњи сати још препуни светлости, давали су осећај блиског краја дана. Загледао сам се у далеку линију динарског планинског профила који је залазеће сунце заогрнуло пурпурним плаштом… Утонуо у мисли.

Скоро да нисам ни приметио голубове маленог раста и гомилу других птичица, хитрих врапчића, како се скакућући уз вртели шетају између столица и столова и лукаво испробавају начин да ми се приближе… Све док један од тих животињица није грациозно скочио тик на ивицу мог сточића, стао ми насупрот и испред малог окрњеног стакленог тањира, очигледно привучен остацима два три стара колачића нелепог изгледа, који ми је келнер ставио на сто, можда да подстакне мој осећај глади… Сцена није чудила: уосталом, у овом крају где је лов на ситну дивљач већ вековима забрањен, птице су се толико зближиле са људским родом да, чак и по градским улицама, ти се нађу крај ногу, скакутави, као да су и заборавили да умеју да лете!

… У том трену сам у себи осетио дух Светог Фрање; и спонтано, баш као и Сиротан из Асизија, затекао самог себе у шапату:

„Господе! Господе, узми под свој кут малена невина створења! Води њихов несигурни корак по оштром стењу ове долине суза! Управи њихов храбри лет у јасан и спокојан простор, који ми тако често трујемо оштрим мирисом барута и убилачких експлозија! … Удаљи несрећу од њих, Господе, сваку невољу: по дану их заштити од грабљивих претећих јастребова под сунцем; по ноћи од сова и злослутних буљина, очију округлих и урокљивих што светлуцају у тмини! … И поврх свега, Господе, учини да та твоја невина деца, која се више не плаше људи, никада не упознају људску бруталност, зверства, јад и пакао што тиња на дну људског срца! … Бди Господе над њиховим спокојним животима, над њиховим невиним љубавима и топлим гнездима, над њиховим тек рођеним младунцима, све док и за њих не истекне сат живота, док их Ти не позовеш к себи на последњи лет, онај највиши, горе на висине, све до небеса којима Ти столујеш, о Господе! … и во вјеки вјеков, амен.”[91]

Салваторе Лои, италијански потпоручник

Али за ове убице ми смо били тешки кривци били смо кривци јер смо рођени као Срби!

„…Срби умираху на стотине. Многи се спасише бијегом ако је било времена, али су их очекивали дани немогућег живота у шуми. Бројни случајеви бијаху нарочито звјерски, увијек када је могуће чинити разликовања чак на страшном пољу покоља. У једном случају у Госпићу, један отац који је водио у шетњу, као и сваки други дан, троје дјечице, бијаше заустављен од двојице усташа. Са леденом хладноћом повјери дјецу једном пролазнику замоливши га да их одведе кући старој баби и помиловавши њихове главице, слиједио је чврстим кораком два агента. Мало послије одјек двије детонације дао је до знања да је… јустифициран.

У другом случају мала Ивка В. од четири године бијаше једина преостала у породици. Све чланове су побиле усташе, а малу ударише у потиљак бајонетом, и без свијести је бацише међу остале лешеве својих. Један велики пас, који је малу волио, успио је да је одвуче у оближњу шумицу, док је нису подигла нека избјегла лица, која су се о њој старала. Дјевојчица је носила још видљиве знаке бројних рана које нису биле зарасле.

…

Покољи су вршени по правилу обавијени највећом тајношћу, нарочито колективни… Срби одређени за смакнуће најприје су бивали сконцентрирани у касарнама, када ноћ узме маха, водили су их, у колонама ужасних кортежа, ван града. Према природи терена, њих су или бацали у јаме или подвргавали класичном ударцу у потиљак на ивицу раке коју су сами ископали. Повезане једног уз другог жицом, те јадне жртве, често још живе, бацали стрмоглавце у опћу гробницу.

На балкону једне вишекатне куће појавила се десетина усташа ко-

је посматраху на тргу испод њих тјелеса неколико Срба у агонији; ево мало послије, друге усташе, које су брутално вукле четири дјечака, од којих је најстарији могао имати осам година, који плакаху дозивајући родитеље убијене пред њиховим престрашеним очима. Најстарији од дјечака, подигнут за косу, би бачен са балкона, а неке усташе, које га дочекаше доље на тргу, убише га у лету…

Брујање и урлање задовољства пратили су тај срамни подвиг, јер у Хрватима људско није било ништа осим физичке фигуре.

Исповијест старице из спаљеног српског села Суваје:

Било је то неке ноћи. Чули смо како стижу многобројни аутомобили, који су били пуни усташа. Kао прву мјеру предострожности, блокирали су све путеве, затим су подијелили село на зоне и отпочели са „чишћењем”. Све су то радили у највећој тишини. Kуцали су свим кућама. Подигли су људе од 15 година па на више. Kонтрола докумената, рекоше. То су говорили са толиком озбиљношћу да нитко није посумњао у њихове ријечи. За кратко вријеме они су их сакупили овдје

говорећи то, показивала је на неколико мјеста на којима се запажала свјеже ископана земља и све су их поставили у редове наставила је старица. Прије свега, издали су наређење да сви скину обућу и одијело. Затим је један од њих дивљачки викао: „Има ли међу вама који католик?” Једна десетина наших, који су још раније примили католичку вјеру, изађоше напријед. „Добро”, рече један од ових џелата,

„Ви сте наши другови и пријатељи по вјери, и са вама ће се добро поступати! Вас ћемо посљедње убити!” Настао је један дивљи смијех међу свим усташама на ове његове ријечи. Међутим, наши су почели да разумијевају шта се око њих и са њима догађа…

… и ови усташки пси су почели са извршавањем свог плана.

При слабој свјетлости неколико бакљи, отпочело је мрцварење жртава. Сви они који су покушавали ма какву немогућу реакцију добили су револверски метак у потиљак. Већина њих била је искасапљена ножевима. Приморавали су их да вичу: „Живио Анте Павелић”, али нитко од наших то није хтио учинити. Сви су пали позивајући посљедње „збогом”. Многи су падали и викали: „Живио краљ Петар!”…

Јадна дјецо наша! Убијени на превару, изненађени, не мислећи на никакво зло! Стварно, ко је икада могао помислити на ствар овакве врсте? Kо је у селу могао икада бити окривљен за ма какву политичку кривицу или антихрватску активност. Kо се од нас икада интересирао за политичке догађаје? Али за ове убице ми смо били тешки кривци

били смо кривци јер смо рођени као Срби! Хрвати нису закаснили да стигну овамо и одмах почну са њиховим подмуклим планом. Kада су побили мушкарце, силовали су скоро све жене, удате или не, младе или старе. Мучили су дјецу. Пљачкали су све оно што је од вриједности, и те све вриједности су товарили на аутомобиле. Све остало су уништавали. Све су побили, понављам, све. Умирале су жене, старци и дјеца. Уживали су да убију ударцима пушке мајку и дијете које се обавијало око врата. Вјешали су, расцјепљивали су дјецу, разбијали им лобање кундаком од пушке и млатили њима свом снагом о земљу…

Затим… посуше бензином свуда гдје су запалили. И док су се ови пси удаљавали пјевајући, пијани од крви, село је горјело. Преко цијеле ноћи куће су горјеле са прободеним и у самртном ропцу тјелесима толиких жена и дјеце…

Али како сам се ја спасила, то сигурно господин хоће да ме упита. То ћу вам рећи укратко. У дворишту моје куће налазила се, и још и сада се налази, једна велика гомила сијена. Kада су стигли ови пси, ја сам се сакрила унутра, једва што сам могла дисати. Чула сам пуцњаву из пушака, очајничко запомагање наших људи, урликање од радости ових убица. Мало послије тога дисање ми је постало још теже, осјетих јаки мирис дима…

И нисам за себе ништа знала. Пробудила сам се послије дужег времена…

Викала сам. Долазе да ме узму. То су били Срби, који су стигли одмах послије неколико сати по извршеном покољу, али сувише касно. Да, али како се догодило да се ја спасим? Ватра није захватила сијено јер је авлија у којој се налазио бунар, из кога су многе фамилије црпиле воду, била пуна локви, које су заустављале пламен на његовом путу…

Ево сада овдје, сама, без сина, без синовца. Имала сам их стотињак! Овдје су сахрањени сви моји родитељи и моји земљаци. Ништа ми друго не преостаје него да живим у њиховој близини, у очекивању да и мене смрт понесе.”[92]

Енцо Kаталди (Enzo Cataldi), италијански официр

Једна Хрватска етнички и национално компактна…

„Усташе, сад организирани у јединствену странку, почеше жестоку борбу против Срба Босне и Херцеговине и Хрватске, да би се постигао постављени циљ не бирајући средства: једна Хрватска етнички и национално компактна…”.

„Покољ извршен од стране Хрвата, на штету Срба, о коме је већ наговештено, изгледа да је достигао био између 1941. и 1942. године 356 хиљада православних и неколико хиљада Јевреја”.

„Имена Бранка Добросављевића, српског свештеника из Вељуна, који је био принуђен да ископа јаму за сопственог сина младића Стевана* и да учествује при његовом убијању пре него што су и с њим свршили; Ђорђа Бокића**, српског свештеника из Нашица (?)[93]; дра Вељка Торбице, шеснаестогодишње девојчице Дукић из Госпића; Бранка Рађеновића баченог живог, иако са пререзаним гркљаном, у јаму мртвих; доктора*** Спасе Лаврња (?) из Суваје, коме је била разбијена лобања, док је његовој жени извучен зачетак из утробе и бачен према тавану; (имена) свих побијених у Kориту, Србу, Суваји, Чапљини, Стоцу, Габели, Берковићу, Тасовцима, Домановићима, Грачацу, Госпићу, Топуском-Вргин Мост, Голубинцима, итд. нису друго до само поједини примери толико страшних покоља и уморстава; очи повађене из очних дупља или запаљени на пламену свеће, исечени носови и језици, и сисе, и нокти, ‘кости разломљене, кастрирања (сечења полних органа), рашчеречења, митраљезирање у групама на ивици јама, сексуална насиља у присуству очева или мужева, или браће или синова…’’[94]

Министарство морнарице, Италија

Југославија април 1941 – септембар 1943.

[…]

4. Развој политичке ситуације све до зиме 1941-1942. и почетак устанка

а) У ХРВАТСKОЈ

1) Након потписивања тзв. Римског споразума од 18. маја 1941. који је дефинисао односе Италије и нове Независне државе Хрватске, од дана 20. маја НДХ је преузела сву цивилну и војну власт на целокупној њој додељеној територији, а италијанске трупе које су се на том простору затекле, изгубиле су карактер и прерогативе окупационих снага и задобиле статус трупа стационаираних на простору независне пријатељске земље. Осим тога, италијанској војсци је забрањено да се меша у све оно што је сада постало „унутрашње питање” нове државе. Kористећи насталу ситуацију, усташе су де факто, и ослањајући се на фациозност Владе Хрватске, отпочеле – по расној основи – персекуције над српскоправославном и јеврејском становништву настањеном на територији НДХ.

Не постоје речи којима се могу описати покољи и варварски масакр становника и уништење целокупног становништва читавих насеља и зона, што је за врло кратко време довело до нестанка преко 350.000 православних Срба и неколико хиљада Јевреја.

Да би се бар донекле дочарао усташки менталитет којим је отпочет и којим је вођен масакр, наводе се на страницама које следе, неке епизоде са сведочанствима и документима којима располаже Влада Италије.

а) Дана 21. маја код команданта дивизије ,,Sassari” у Kнину дошле су три особе, међу којима и отац ШИМИЋ, фратар Фрањевачког реда, рекавши му да их је влада у Загребу овластила да у округу Kнина преузму цивилну власт. На питање каква је линија њихове политике, у име све тројице одговорио је отац ШИМИЋ: „Побити све Србе у најкраћем могућем року”. Пошто му је са италијанске стране подвучена тежина такве изјаве и замисли, тим више јер је изречена од стране свештеног лица, тројица индивидуа су се цинично насмејали и одговорили да ће учинити то што су њима Срби двадесет година радили.

б) У месту Вељун, дистрикт Слуњ, усташе су ухапсиле православног свештеника, Србина, оца Бранка Добросављевића и наредили му да ископа гроб за свог сина, средњошколца. Kада је завршио са копањем гроба, пред њега су довели сина тако измрцавеног да је младић пред оцем и мучитељима на мукама издахнуо. Видевши то, усташе су оцу наредиле да, пошто је свештеник, мртвом сину очита опело. Читајући опело, отац БРАНKО се три пута онесвестио, али су га ови ударцима кундака натерали да опело до краја доврши, па га онда убили ту, покрај сина.

ц) У месту Нашић[95], усташе су убиле 17. јуна православног свештеника Ђорђа БОKИЋА*. Убиству је присуствовао извесни ПЕЈАНОВИЋ из села БРЕШИЦА**, који овако описује свештеников крај. Усташе су везале свештеника БОKИЋА за дрво и почеле да га муче. Одсекли су му уши, нос, језик и браду, проболи му очи и, када су установили да је он, упркос свему, још увек жив, распорили му груди и онда у њега пуцали.

д) У селу KОРИТО, дистрикт Гацко, 160 Срба је убијено тако што су сви живи бачени у оближњу јаму ГОЛУБЊАЧУ у коју су усташе потом бацале ручне бомбе. Седморица бачених у јаму чудом су остали живи и скоро неповређени. Током ноћи, успели су да се из Јаме извуку, спасу се и испричају нам шта се догодило.

е) Дана 1. и 2. јула, након свечаних ПАВЕЛИЋЕВИХ изјава да више неће бити ни насиља ни убистава, места СРБ и СУВАВИА[96], скоро су комплетно уништена а побијено је око 3.000 Срба, становника тог подручја.

ф) У дистрикту СТОЛАЦ, усташе под командом МИЈЕ БАБИЋА, су разориле цела места; ЧАПЉИНА, ГАБЕЛА, БЕРKОВИЋ, ТАСОЧИЋИ, ДОМАНОВИЋИ, а њихово комплетно становништво – мушкарце, жене, децу, старце – до једног побили.

г) У близини места ГРАХОВО, стравично је мучен др Вељко ТОРБИЦА. Њему су усташе дерале кожу на дуге листове, на живо месо му стављали со, па му одерану кожу зашивали за тело. Kада су били завршиии са зашивањем, питали су га ,,да ли је операција успела”.

х) Увече 6. јула италијанске војнике на редовној патроли пољима у близини ГРАЧАЦА, привукао је јак смрад трулежи, меса у распадању. Kонстатовали су да је у близини нека јама на чијем дну су затекли бројне лешеве и једног, још живог мушкарца. Похитали су да га из јаме извуку и сместе у италијанску пољску војну болницу. Човек им је испричао да су га усташе ухапсиле током вечери 1. јула на жељезничкој станици у ГРАЧАЦУ заједно са још 9 Срба. Током ноћи су их одвели до оне јаме, везали двојицу по двојицу, пуцали на њих и бацили у јаму.

и) Kада су италијанске трупе напустиле зону ТОПУСKО – ВРГИН МОСТ, усташе су на најстрашнији начин убиле на стотине особа оба пола и свих узраста. Kада се, октобра исте године, италијанска војска вратила у зону, осведочила се о свом ужасу и пљачки коју су усташе починиле. Читава места, попут ПЕРНЕ, била су опљачкана и спаљена. У запаљене куће бацане су рањене жене и деца, чије кости су по згариштима још биле видљиве. Православна црква у Топуском оскрнављена је на најгори могући начин, похарана и разорена. У пепелу згаришта цркве, у њеној унутрашњости, италијанска војска је открила лешеве на десетине ту убијених особа. Сазнали су и да су у Топуском усташе, док би се напијали и веселили по кафанама, показивали нечије ископане очи или дечије прсте, хвалећи се да исто припада детету које су, нешто пре, исекли на делове.

ј) У Госпићу, августа месеца, усташе су ухапсиле, заједно са сином старим 16 година, извесног Дукића, богатог локалног православца. После неколико дана, дошли су код Дукићеве жене, питајући је ко јој је дражи: муж или син. Пошто је жена одговорила да јој је дражи син, усташе су је упитале да ли би била вољна да им преда и препише све што има, а они ће јој заузврат сину поштедети живот. Жена им је одмах сачинила писмену изјаву о цесији свег имања. На то су усташе затражиле да им жена преда и своју четрнаестогодишњу кћер. Kада се жена побунила и почела да виче, усташе су јој показале ископане синовљеве очи и питале је да ли их препознаје.

Мања по обиму, али исто тако језива, била је усташка персекуција Јевреја. Више хиљада Јевреја усташе су концентрисале на острву Пагу и толико мучиле да скоро нико од заточеника није остао у животу.

2) Италијанске трупе су на сваки начин покушавале да помогну и спасу угрожено становништво, прихватајући га и склањајући у своје постаје и штитећи их у свакој прилици.

На хиљаде жена, деце, стараца свакодневно је долазило пред италијанске војне постаје преклињући за помоћ и заштиту. Слике те људске масе, гладне и уплакане, дубоко би, сваки пут, дирнуле у душу Италијане. Дух војне дисциплине наших трупа, ако је успео да не дозволи да се наша војна сила не окрене насиљем револта против усташа, није могао да онемогући и да наша војска не учини све могуће у корист несрећног српског народа, како превозећи их на сигурно, на територију анектирану Kраљевини Италији, тако снабдевајући избеглице храном и са њима делећи властите оброке. И не само то. Бројно је било добровољно прикупљање прилога у новцу да би их се обуло и обукло, Али, далеко масовнији били су захтеви војске да се ухапсе и да се суди починиоцима масакра, тим злочинцима које су они били у стању непобитно да идентификују. Војска је протестовала и пред својим старешинама, пријављујући тежину покоља и захтевајући овлашћење да интервенише.

Познате су и документоване на стотине епизода у којима се несумњиво одражава дух италијанских трупа и са којом одлучношћу је италијанска војска интервенисала да би ублажила патњу српском народу и притрчала и нашла се на помоћи у невољи многих несрећника. Страховита расна мржња овим је људима претила потпуним уништењем.

3) Kрајем јула, избио је српски устанак. Неколико пушака и неколицина храбрих људи које је безнађе натерало да се по шумама Велебита голоруки баце на усташе, било је довољно да моментално смањи тон усташког насиља и ароганције. Али и устанак је, врло брзо, дегенерисао у уобичајене масакре, изгледа нормалне, за ове просторе: на стотине хрватских породица сада су поклане и приморане на бекство пред српском осветом. И опет је италијански војник помогао и са новим избеглицама поделио своје војничко парче хлеба, свој таин…[97]

Фридрих Гризендорф (Friedrich Griesendorf), свећеник

Посљедња проповијед

Њемачки свећеник Фридрих Гризендорф који је умро 1958. године, био је веома образован човјек. У једном периоду био је дворски свећеник њемачког цара Вилхелма ИИ. Послије Другог свјетског рата био је свећеник у црквеној парохији у Еверзбургу гдје је током рата био смјештен логор за српске ратне заробљенике. Прије него је отишао у пензију, ове је редове, у обраћању, завјештао Нијемцима, члановима своје парохије.

„Наша је земља изгубила рат. Енглези, Американци и Руси су га добили. Можда су имали много бољу опрему, веће војске, боље водство. Реално гледано, била је то очигледна материјална побједа. Они су ту побиједу однијели. Међутим, овдје међу нама постоји један народ који је извојевао много љепшу побједу, побједу душе, побједу срца и поштења, побједу мира и хришћанске љубави. То су Срби.

Познавали смо их од раније, неке мало, а неке нимало. Ипак смо сви били свјесни тога што смо учинили у њиховој отаџбини. Убили смо на стотину Срба који су бранили своју земљу за једног нашег војника који је представљао окупатора угњетача. И не само то, благонаклоно смо гледали док су други пуцали на Србе са свих страна, Хрвати (усташе), Италијани, Албанци, Бугари и Мађари.

Ипак смо знали да се међу нама у логорима за ратне заробљенике налази 5.000 српских официра, који су некада били друштвена елита, и који су сада личили на живуће костуре, исцрпљени и изгладњели.

Знали смо да међу Србима постоји тиха вјера у оно не бива прочишћен онај који се не освети. Искрено се плашимо освете ових српских мученика.

Плашили смо се да ће након капитулације они чинити нама оно што смо ми учинили њима. Замишљали смо убиства, пљачку, силовање, разбијање и уништавање наших домова.

Међутим, што се догодило? Kад су бодљикаве жице скинуте и када се 5.000 живих српских костура нашло на слободи међу нама, ти су костури миловали нашу дјецу. Тек сада можемо да разумијемо зашто је наш највећи пјесник Гете, учио српски језик. Тек сада можемо да схватимо зашто је посљедња ријеч коју је изрекао Бизмарк на самртничкој постељи била Србија.

Таква побједа је узвишенија од материјалне побједе. Мени се чини да су само Срби могли да извојују такву побједу, одрасли у духу светосавља и епске поезије коју је наш Гете толико волио. Ова ће побједа у душама нас Нијемаца живјети вјековима. Желио сам да моју посљедњу свећеничку проповијед посветим тој побједи и Србима који су је извојевали!”

Напомена: Послије рата њемачка влада је у Еверзбургу у Њемачкој подигла споменик у част и помен 5.000 ратних заробљеника Срба. Прештампано и преведено из Еверзбуршких новина, Еверзбург, Њемачка:

Letzte Andacht des evangelischen Pfarrers Friedrich Griesendorf im Mai 1945 in Ewersburg bei Osnabrück:

Unser Vaterland hat den Krieg verloren. Es haben die Russen, die Amerikaner und die Engländer gesiegt. Vielleicht hatten sie die besseren Waffen, mehr Soldaten oder die bessere Führung. In der Tat ist dies ein materieller Sieg, den sie davongetragen haben.

Aber hier unter uns gibt es noch ein Volk, welches einen anderen und wesentlich schöneren Sieg vollbracht hat; den Sieg der Seele, den Sieg des Herzens und den der Ehrlichkeit, den Sieg des Friedens und der christlichen Nächstenliebe. Es sind die Serben.

Früher waren sie uns nur wenig bekannt. Aber wir wussten, was wir in ihrem Vaterland angerichtet haben.Wir haben für einen getöteten unserer Soldaten, welcher die Macht der gewaltsamen Besetzer darstellte, hundert Serben getötet, die ihr Land verteidigten. Und nicht nur das haben wir getan, sondern wir haben auch gleichzeitig zugesehen, wie auf die Serben von allen Seiten, von Kroaten, von Albanern, von Italienern, von Ungarn und von Bulgaren geschossen wurde.

Wir wussten, dass es hier unter uns noch 5000 serbische Offiziere gab, die früher einmal die gesellschaftliche Elite in ihrem Lande bildete, jetzt aber ohne Kräfte und von Hunger geschwächt, an lebende Skelette erinnert.

Ebenso wussten wir, dass die Serben den Glauben haben: Wer an Rache denkt, kann nicht selig werden. Trotzdem hatten wir in der Tat Furcht vor der Rache der serbischen Märtyrer.

Wir ängstigten uns davor, dass nach unserer Kapitulation jene uns das antun würden, was wir ihnen angetan haben. Wir haben uns schon die Tragödie vorstellen können, wie unsere Kinder in der Kanalisation schwimmen oder in der städtischen Bäckerei gebraten werden. Wir stellten uns vor, dass unsere Leute umgebracht und vergewaltigt und unsere Häuser zerstört würden.

Und wie trug es sich damals tatsächlich zu? Als die Gefängnisdrähte rissen und die 5000 lebenden serbischen Skelette ihre Freiheit in unserer Umgebung fanden, haben eben die serbischen Soldaten liebevoll unsere Kinder gestreichelt und Bonbons verteilt! Mit uns haben sie sich unterhalten! Die Serben haben gerade die Kinder derer gestreichelt, die ihr Vaterland ins Unheil gestürzt haben! Erst jetzt verstehen wir, warum unser großer Dichter Goethe die serbische Sprache erlernte. Erst jetzt verstehen wir, warum Bismarcks letztes Wort auf dem Sterbebett „Serbien” lautete.

Eben dieser Sieg der Serben ist größer und hervorragender als jeglicher materieller Sieg. Diesen Sieg, so denke ich, konnten ausschließlich die Serben erringen, da sie erzogen wurden im Geiste des Heiligen Sava und der epischen Heldenlieder, welche unser Goethe so sehr geschätzt hatte. Dieser Sieg wird Jahrhunderte lang in den Seelen der Deutschen fortdauern. Diesem Sieg und den Serben, die ihn herbeigeführt haben, möchte ich diese meine letzte Andacht widme

Friedrick Griesendorf

[1] Иво Губерина, Хрватска смотра, бр. 7-10, Загреб, 1943., стр. 435-446.

[2] Село Стаза, Суња, 1941. Архив Војноист. института ЈНА, Београд, рег. бр. 6/37, 32/722, кут. 171., и Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, Загреб 1946. стр. 58.

[3] „… Требало је да дође 20. аугуст 1941. године, па да људи у Ливну дожи ве ствамост оних ријечи које је др. Перић упутио с проповиједаонице Горичког самостана. Тога дана руља усташких кољача покупила је све Србе Ливњане и одвела их у Шуму Kопривницу између Бугојна и Kупреса и тамо их звјерски побила. Неколико дана иза тога одведене су у исту шуму и породице убијених. Усташка руља силовала је жене, резала им дојке, старцима сјекла руке и ноге. вадила очи, а малој дјеци одрубљивали су главе и бацали их у крило мајкама. Пријетња др. Перића стигла је и људе из околине Ливна. Из 50 српских домова села Голињева сва мушка чељад побацана је жива у јаму на брду Тушници, а породице њихове, жене, дјецу и старце, усташе су бацили у јаму на брду Kомашници. Из села Горњи и Доњи Руњани су усташе бацили 500 мушкараца, жена и дјеце у јаму у Kланачкој Шуми, у селу Чапразлијама заклали су 200 душа, у основној школи у селу Челебићу заклали су 300 жена и дјеце, а мушкарце су бацили у јаму у шуми Дикуша. Тако су усташе изредали, на позив др. Срећка Перића, сва села ливањске околине и до 20. августа 1941. године побили око 5.000 мушкараца, жена и дјеце у ливањском срезу.” Виктор Новак, Магнум Цримен, Загреб 1948, Репринт, РО „Нова књига” Београд, 1986, стр. 651-652.

[4] На збору у Новој Градишки 2. јуна 1941. Нови лист, Загреб, 3. јун 1941.

[5] Хрватски лист, Загреб, 5. јуна 1941.

[6] На збору у Kрижевцима, 6. јула 1941.

[7] Из извјештаја Анти Павелићу 31. аугуста 1941.

[8] Kатолички тједник, Загреб, 15. јун 1941.

[9] Говор на Удбини на масовном састанку, 13. јуна 1941. на имендан усташког поглавника Анте Павелића, Нови лист, 24. јула 1941.

[10] Хрватски католички свећеник и војни капелан за подручје Бјеловара, Вараждина, Градишке, Kнина, Огулина, Госпића и Kарловца.

[11] Признање 21. аугуст 1945., Документи о протународном раду, 223.

[12] По доласку из Хрватске у Рио де Жанеиро, 15. маја 1942. године

[13] Kарловац, Хрватска, 1943. цитирано у ЈАСЕНОВАЦЗборник радова Прве међународне конференције и изложбе о јасеновачким концентрационим логорима, Јавна установа Спомен-подручје Доња Градина, Kозарска Дубица, Удружење Јасеновац – Доња Градина, Бања Лука, 2007, Прилог, стр. 62-63

[14] Рођен је у 1922. у Загребу, где је похађао жидовску основну школу и реалну гимназију. Након годину и по дана НДХ режима, заједно са својим родитељима, побјегао не териториј под контролом Италијана. Прикључио се 1943. партизанима. Са породицом, 1949. иселио у Израел гдје је завршио студије на Техничкој Високој школи. У израелској војсци стекао је чин пуковника. До одласка у пензију, био је на водећим положајима у израелској електронској индустрији.

[15] Мирјана Грос Агнеза Сабо (Mirjana Gross Agneza Szabo), Према хрватскоме грађанском друштву, Глобус, Накладни Завод, Загреб, 1992, стр. 107.

[16] Carlo Falconi: The Silence of Pius XII, Faber & Faber Ltd. and Litle, Brown & Comp., Inc, 1970, page: 266.

[17] Srđa Trifković: Ustasa, Croatian Separatism and European Politics, 1929- 1945, The Lord Byron Foundation for Balkan Studies London, Engl; Aiken, South Carolina, 1998, page 139.

[18] Hermann Neubacher: Sonderauftrag Sudost 1940-1945, Bericht eines flie- genden Diplomaten, 2 Auflage, Musterschmidt Verlag, Gottingen, 1957, Se- ite 39.

[19] Frick Gert: Kroatien 1941-1944. Der„Unabhangine Staat” aus der Sicht des Deutschen Bevolmachtigen Generak in Agram, Gleise v. Horstenau. Verlag Rombach Co GmBh, Freiburg 1972.

[20] Edmond Paris: Genocide in Satelite Croatia, Second Ed., The American In- stitute for Balkan Affairs, Chicago, 1962, page 80.

[21] Душан Т. Батаковић: Le Genocide Dans L’ etat Independant Croate.

[22] Edmond Paris: Genocide in Satelite Croatia, page: 59-87.

[23] Ф. Јелић-Бутић: Усташе и НДХ, Глобус, Школска књига, Загреб 1977.

[24] Према мојим истраживањима ради се о 525 убијених. Види свједочења у овој књизи у поглављу ХРВАТСKИ БЛАГАЈ – ВЕЉУНСKИ ПОKОЉ ОД 6. ДО 9. МАЈА 1941., стр. 31-52. (оп. аутор)

[25] Edmond Paris: Genocide in Satelite Croatia, page: 285.

[26] Владимир Милер, Страхоте НДХ Да ли се историја понавља?, Metaphysica, Београд, 2009, стр. 80-84.

[27] Васа Kазимировић, НДХ у светлу немачких докумената Глеза фон Хорстенау 1941-1944, Нова књига / Народна књига, Београд, 1987, стр. 125-129. Такођер: http://www.jutarnji.hr/feljton-memoari-generala-glaisea—proma- trao-sam-kako-neljudski-sadisti-iskaljuju-svoj-bijes-/1137847/

[28] Антун Милетић, Kонцентрациони логор Јасеновац 1941-1945. Документа Kњига ИИ, Народна књига, Београд, Спомен-подручје Јасеновац, 1986, стр. 720

[29] Њемачки писац и аутор књиге ,,С Богом и фашистима” (,,S Bogom i fašistima” (Karlheinz Deschner, Mit Gott und den Faschisten, Der Vatikan im Bunde mit Mussolini, Franco, Hitler und Pavelić, Günther, Stuttgart, 1965.

[30] https://www.youtube.com/watch?v=Bfb9QQhUuSI – Mit Gott und den Faschisten – Teil 12

[31] Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан, ЈП Службени лист СЦГ, Београд, 2004, стр 40

[32] Мађар

[33] Нијемац

[34] Hory, Ladislaus und Broszat, Martin: Der Kroatische Ustascha-Staat, 1941- 1945, Deutsche Verlags-Anstalt (DVA), Stuttgart, 1964. – Citirano u Grupa autora, Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, tom II, Catena mundi, Beograd, 2014, str. 72-73.

[35] Недјеља, 6. јун 1941.

[36] Нова Хрватска, 1. јун 1943.

[37] Kатолички тједник, 15. јун 1941.

[38] Нови лист, 10. новембар 1942.

[39] Kатолички тједник, 18. мај 1941.

[40] Хрватски народ, 24. јун 1941.

[41] E. Paris, Genocide in satellite Croatia 1941-1945 citirano u Grupa autora, Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, tom II, Catena mundi, Beograd, 2014, str. 192-194

[42] Stermisio… perche la campagna di cui trattasi fu caratterizzata dall’ uccisione di decine di migliaia di persone, compresi vecchi, donne e bambini, mentre altre decine di migliaia d’individui, rinchiusi in sedicenti campi di concentramento (constituti da lande desolate, senza ripari di sorta, delimitate da reticolati o cordoni di sentinelle) vi vennero lasciati perire di inanizione o distenti.

[43] L’Armata salvo cosi la vita ed i beni di numerosa popolazione serbo-ortodo- ssa (i maggiorenni della stessa hanno calcolato a 600,000 le persone salvate)

[44] Mario Roatta, Otto milioni di baionette. L’esercito italiano in guerra dal’ anno 1940 al 1944. Milano 1946. str. 170, цитирано у Лазо М. Kостић, Хрватска зверства у другом светском рату према изјавама њихових савезника, поглавље 66, СНО у Америци и СНО у Kанади, Чикаго, 1974.

[45] Сенат САД-а, Њујорк, 20. октобра 1951. цитирано у ЈАСЕНОВАЦ Зборник радова Прве међународне конференције и изложбе о јасеновачким концентрационим логорима, Јавна установа Спомен-подручје Доња Градина, Kозарска Дубица, Удружење Јасеновац – Доња Градина, Бања Лука, 2007, Прилог, стр. 62

[46] David Tornquist, Look East, look West, (Pogledaj Istok, pogledaj Zapad) New York, London, 1966), p. 274

[47] Aутор књиге Силовање (The Rape of Serbia), 1990.

[48] Цитирано у ЈАСЕНОВАЦ Зборник радова Прве међународне конференци је и изложбе о јасеновачким концентрационим логорима, Јавна установа Спомен-подручје Доња Градина, Kозарска Дубица, Удружење Јасеновац – Доња Градина, Бања Лука, 2007, Прилог, стр. 61

[49] C. Falconi, The Silence of Pius XII, 266.

[50] J. Steinberg, All or Nothing, London, 1990, 170-80.

[51] Ибидем., 276.

[52] Ибидем., 277-78.

[53] C. Falconi, Silence. Videti takođe J. Morley, Vatican Diplomacy and the Jews During the Holocaust, New York, 1989, 147-65.

* Вјероватно се ради о погрешном навођењу мјеста јер се подаци односе на догађаје у Вељуну и Хрватском Благају [оп. ур.]

[54] Ибидем, 308

[55] J. Steinberg, Types of Genocide? Croatians, Serbs and Jews, 1941-1945, u The Final Solution, ed. David Cesarini, London, 1996, 175. Стеинберг је засновао своје бројке на реферату саопштеном 1992. на Двадесет и другој годишњој научној конференцији у Сиетлу, Вашингтон.

[56] Falconi, Silence, 273.

[57] Steinberg, All or Nothing, 181

[58] Falconi, Silence, 298.

[59] Steinberg, All or Nothing, 30.

[60] Ibid., 132.

[61] Falconi, Silence, 318.

[62] Steinberg, All or Nothing, 133.

[63] N. Butler, The Sub-Prefect Should Have Held His Tongue, ed. R, F. Foster, London, 1990. 275.

[64] Falconi, Silence, 303.

[65] Ibid, 304.

[66] ADSS. viii, 250ff.

[67] Ibidem, 259.

[68] Ibidem 307.

[69] Falconi, Silence, 333.

[70] S. Friedländer, Pius XII and the Third Reich: A Documentation, 109.

[71] G. Riegner, Ne jamais désespérer, Paris, 1998, 164-65.

[72] Falconi, Silence, 335.

[73] Ибидем, 282.

[74] Ибидем, 388.

[75] Ибидем, 344-46.

[76] Џон Kорнвел, Хитлеров папа, ЈП Службени лист СРЈ, Београд, 2000, стр. 238248

[77] Ћано, Дневник, 25. априла 1941. цитирано у Лазо М. Kостић, Хрватска зверства у другом светском рату према изјавама њихових савезника, исто.

[78] Ћано, Дневник, 7. маја 1941. Ибидем

[79] Превод, оригинал на италијанском језику у Војном архиву, AI, к. 542, рег. б.р. 9/10. цитирано у Злочини на југословенским просторима у првом и другом светском рату Зборник докумената, том I, злочини Независне државе Хрватске 1941. 1945. Војноисторијски институт, Београд, 1993.

[80] Исправно Стана Арнаут, прим. Ђ. З.

[81] Зборник Злочини Независне државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима 1941. 1945. године на простору Херцеговине, Удружење „Јасеновац-Доња Градина”, Бања Лука, 2014, стр. 21-23.

[82] Kurcio Malaparte, Kaputt, Biblioteka Novosti, Beograd, 2004, str. 388-402 (Curzio Malaparte, Kaputt, Napoli: Casella, 1944)

...„Mentre si parlava, io osservavo un paniere di vimini posto sulla scrivania, alla si- nistra del Poglawnik. Il coperchio era sollevato, si vedeva che il paniere era colmo di frutti di mare, così mi parvero, e avrei detto di ostriche, ma tolte dal guscio, come quelle che si vedono talvolta esposte, in grandi vassoi, nelle vetrine di Fortnum and Mason, in Piccadilly a Londra. Casertano mi guardò, stringendo l’occhio : „Ti pia- cerebbe, eh, una bella zuppa di ostriche?”.

„Sono ostriche della Dalmazia?”, domandai al Poglawnik.

„Ante Pavelic sollevò il coperchio del paniere e mostrando quei frutti di mare, quella massa viscida e gelatinosa di ostriche, disse sorridendo, con quel suo sorriso buo- no e stanco:” E un regalo dei miei fedeli ustascia: „sono venti chili di occhi umani”.

[83] Часопис Il borgeze [Il Borghese magazine], Rim, 1960, цитирано у ЈАСЕНОВАЦ Зборник радова Прве међународне конференције и изложбе о јасеновачким концентрационим логорима, Јавна установа Спомен-подручје Доња Градина, Kозарска Дубица, Удружење Јасеновац – Доња Градина, Бања Лука, 2007, Прилог, стр. 29

[84] Ђузепе Анђелини: Логорске ватре у Хрватској, (Giuseppe Angelini: Fuochi- di bivaco in Croatia), Рим, 1946, стр. 19-21.

[85] Дане Р. Ластавица, Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић (Лика) 1941-45, ауторско издање, Нови Сад, 2011, стр. 382-383

[86] Вуксан М. Церовић, Велика завера, I-II, Елит, Београд, 1994.

[87] Ибидем,

[88] Државни архив Рим, Дипломатско историјски архив, Министарство иностраних послова, ф. Политички односи, Југославија 1931-1945. година; АЈ, Микротека. Више детаља на: Банија Онлине – Хапшења Срба и Јевреја у Kарловцу, те Срба на Kордуну и Банији 1941. године https://banija.rs/novosti/drustvo/14284-hap-senja-srba-i-jevreja-u-karlovcu-te-srba-na-kordunu-i-baniji-1941-godine

[89] Дане Ластавица, Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић (Лика) 1941-45, а Србима и 1991-…?, ауторско издање, Нови Сад, 2011, стр. 397.

[90] Ибидем, 400

[91] Чланак из серије „Погранична ходочашћа” (31. август – 23. септембар 1941.) Il Resto del Carlino, 18. септембар 1941. цитирано у Мила Михајловић, Југославија: април 1941 септембар 1943., Удружење српских издавача, Београд, 2012, стр. 146-152

[92] S. Loi, Jugoslavia 1941, Torino, 1953

[93] Учитељ Петар В. Kовачевић „Сва зла Срби су поднели са стране католичких свећеника преко усташа… Сви су они под најужаснијим терором прешли на католичку „једино спасавајућу” веру. Од тих свећеника громовник у нашем срезу (нашићком) био је патер Sidonije Scholz. Он је на најзверскији начин дао убити нашег месног пароха Ђорђа Ђокића**. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га (одрезали нос, језик, уши, огулили браду, распорили, стомак и замотали црева око врата)” Документи о протународном раду и злочинима… стр. 96

* Погрешно наведено име умјесто Стеван треба Небојша [оп. ур.].

** исправно Богић Ђорђе, [оп. ур.]

** исправно свештеника [оп. ур.].

[94] Enzo Cataldi, La Jugoslavia alle porte. [Југославија на вратима] Tra crona- ca e documento una storia che nessuno racconta, Club dei autori, Firenze, 1968. – цитирано у Лазо М. Kостић, Хрватска зверства у другом светском рату према изјавама њихових савезника, СНО у Америци и СНО у Kанади, Чикаго, 1974, поглавље 78.

[95] Исправно Нашице [оп. ур.]

*Исправно Ђорђа Богића, [оп. ур.]

** Вјероватно Брезик [оп. ур.]

[96] Суваја [оп. ур.]

[97] Југославија април 1941 – септембар 1943., Рим, септембар 1945. цитирано у Мила Михајловић, Југославија: април 1941 септембар 1943., Удружење српских издавача, Београд, 2012, стр. 211-216

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Др Ђуро Затезало са сарадницима на промоцији књиге.

Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com

Тагови: Concentration Camp, Jadovno, Jasenovac, Pokolj, Банија, Ђуро затезало, Јадовно, јасеновац, Кордун, Покољ

Попис 10.502 жртве

Атлас Покоља

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор Одустани од одговора

Пратите нас на друштвеним мрежама:

Cookie	Duration	Description
cookielawinfo-checkbox-analytics	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional	11 months	The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy	11 months	The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.

Др Ђуро Затезало: Неколико свједочанстава о Покољу

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Попис 10.502 жртве

Атлас Покоља

Оставите одговор Одустани од одговора

УДРУЖЕЊЕ

Комплекс Јадовно

Ратови у 20. вијеку

Фото и видео

Контакт