Навршило се 32 године од масовног злочина над 42-оје цивила српске националности у Пожешкој котлини. До данас нико није одговарао за овај масакр.
У том етничком чишћењу 23 села потпуно су уништена, а, према још непотпуним подацима „Веритаса“, убијена је 71 особа српске националности, од којих су 33 биле жене, а 42 је било старијих од 60 година. Најстрашнији покољ се догодио се 10. децембра 1991. када је хрватска војска масакрирала 42 цивила – 25 жена и 17 стараца српске националности.
За овај масакр још нико није процесуиран ни пред међународним ни пред домаћим судовима.
„Веритас“ подсећа да су тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције почели спроводити „Наредбу о евакуацији“ свих мјештана из 26 села подно Папука и Псуња, са искључиво или претежно српским становништвом, коју је дан раније донио Kризни штаб општине Славонска Пожега.
Према писаној наредби, коју је потписао председник кризног штаба Анте Багарић, евакуација се спроводила „с циљем заштите њихових живота“ и омогућавања успешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од „четничких терористичких снага и јединица ЈНА“.
Евакуацију је требало спровести у року од 48 сати, а у селима која је требало евакуисати живјело је, по попису становништва из 1991. године, 2.120 лица.
Већина становника прозваних села одазвала се наредби и напустила куће, од којих су неки уточиште нашли код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.
Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по ниховом одласку започело је систематско паљење и минирање српских кућа с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате, наводи „Веритас“.
Један број старијих људи, који није хтио или могао услед старости и болести да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања кућа.
У зору 10. децембра 1991. јединице 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започеле су напад на „непокорна“ села, која су пала без отпора, а становништво се, заједно са припадницима ТО, повлачи према БиХ.
У тим селима су, након што је народ исељен, припадници Хрватске војске опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица. Тог дана 1991. хрватска војска је напала српска села Чечавац, Чечавачки Вучјак, Јеминовац, Рушевац и Шњегавић и на свиреп начин побила 25 жена и 17 стараца који су се затекли у својим кућама.
Сви убијени су били ненаоружани цивили а њихова једина кривица је била српска националност и православна вероисповест. За овај злочин до данас још увек нико није одговарао!
Мештани су подигли спомен обележје недалеко села Јеминовац у част невино страдалих цивила чија већина тела ни до данас није пронађена. Овај злочин је један од најсвирепијих и најтежих злочина на територији Републике Хрватске, нарочито због чињенице да су жртве били управо стари и болесни људи. Овај злочин уједно представља и најмасовнији злочин над женама током рата у Хрватској.
Жртве ратног злочина који је почињен 10. децембра 1991 :
- Јово Радић, 1915
- Мила Радић, 1919
- Ана Радмиловић, 1927
- Анка Радмиловић, 1938
- Илија Радмиловић, 1951
- Милан Радмиловић, 1910
- Милка Радмиловић, 1909
- Ана Раносављевић, 1909
- Михаил Раносављевић, 1905
- Анђа Станковић, 1926
- Стево Раносављевић, 1928
- Милан Радмиловић, 1935
- Босиљка Станковић, 1927
- Анђа Старчевић, 1928
- Јагода Старчевић, 1911
- Милка Старчевић, 1943
- Милица Шимић Мица 1930
- Милка Шимић, 1930
- Мара Тркуља, 1937
- Анђа Трлајић, 1925
- Љуба Трлајић, 1929
- Милка Старчевић, 1919
- Ђуро Васић, 1912
- Марија Милинковић, 1907
- Јанко Живковић, 1924
- Раде Божић, 1920
- Љубица Царевић, 1926
- Милан Царевић, 1920
- Kата Чичковић, 1910
- Јагода Дулић, 1917
- Радојка Дулић, 1943
- Миле Мијатовић, 1907
- Милева Ивановић, 1944
- Јагода Миличић, 1911
- Милева Милошевић, 1938
- Босиљка Протић, 1908
- Драга Протић, 1931
- Љубомир Протић, 1938
- Милан Протић, 1928
- Станко Протић, 1922
- Никола Живковић, 1950
- Миле Дулић, 1952
- Рајко Старчевић, 1956
Kомеморацији за 42 српске цивилне жртве присуствовао је 2012. и председник Хрватске Иво Јосиповић који је одао почаст страдалим Србима и поручио да овако нешто не сме више да се понови. Такође, он је том приликом позвао надлежне органе да процесуирају одговорне за овај масакр.
У децембру 2000. године из једне масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано је 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског. Невладине организације у Хрватској позивају правосудне органе Републике Хрватске да по хитном поступку подигну оптужницу против починилаца и процесуирају хрватске војнике који су починили овај ужасан злочин.
Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 26 посмртних остатака, док је на списку несталих још 45 особа.
2 Responses
Olosh bezumna,krvolocna ustashka!
Ustasko smece.Nije ni za wc solju…