2024 - Страница 28 од 31 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за 2024 » Страна 28

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

12. фебруар 2024.

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу. Већ пети дан траје муслиманка офанзива. Све грми од граната и земља се тресе. Дан прије офанзиве смо изашли код ђеда и бабе на викендицу под самим Игманом. Горе не падају гранате често, куће су раштркане. Гранате муслимани користе само за гранатирање густо насељених дјелова града. Туку по зградама у центру и по Жуновници. Сваки дан на град падне око хиљаду граната. Притисак праве на војску тим крвничким гранатирањем цивила. Прави пакао је у центру. Често бројим гранате и гледам двогледом гдје падају, а некад се град дуго не види од дима

„ФАШИСТИЧКЕ КОСТИ“: Бербокова и њен деда нациста

12. фебруар 2024.

Недавно откриће нацистичке прошлости деде Аналене Бербок, укључујући његову службу у Вермахту и добијање крста за ратне заслуге у Блиду , покренуло је питања о њеном залагању за мир а уједно и о залагању за извоз оружја. Оцењује се да се Бербокова налази у критичном тренутку у својој политичкој каријери. У открићу које је изазвало шок у политичком пејзажу Немачке, деда министра спољних послова Аналене Бербок, Валдемар Бербок, идентификован је као официр Вермахта и непоколебљиви националсоцијалиста који не само да је читао „Мајн кампф“ већ је и одликован највећим војним орденом, Крстом за ратне заслуге са мачевима 1944. Бербокова, која је раније говорила о ратним искуствима свог деде, никада није

Обиљежене 82 године од страдања Срба у Поткозарју

10. фебруар 2024.

Прошле су 82 године од усташког покоља 624 Срба међу којима је било 208 дјеце из Поткозарја код Бањалуке, некадашње Ивањске и Пискавице. У Храму Покрова Пресвете Богородице у Поткозарју служена је света литургија, а потом и парастос жртвама масовног покоља, који су припадници фашистичке НДХ починили у Поткозарју и Пискавици 1942. године. Усташе су 5. и 12. фебруара 1942. године у Поткозарским селима Ивањске и Пискавице убиле 624 српских цивила, међу којима 208 дјеце до 15 година. Убијени цивили сахрањени су по својим двориштима, тако да није било заједничког спомен-обиљежја, а покренута је иницијатива да се изгради споменик са именима свих убијених. О овом злочину ћутало се више од

Србофобија из уста једног Јеврејина: Срби као Хамас

10. фебруар 2024.

На политичком и медијском небу српских земаља, прилично млако је прокоментарисана изјава Менахема З. Росенсафта (Menachem Z. Rosensaft), једног од првих људи Свјетског јеврејског конгреса који је упоредио четнике са Хамасом. Пише: Борис Радаковић Отишао је и корак даље, па је позивајући „Бошњаке“ да разумију бомбардовање Газе од стране војних снага Израела, повукао паралелу између „идеологија Хамаса и онога што је четнички покрет радио у БиХ тијеком рата деведесетих.“ Ко имало познаје историју ратова за југословенско насљеђе, добро зна да никаква четничка идеологија није дјеловала у БиХ. Српски народ је организовао своју војску и мимо неких паравојних формација, све војне јединице су биле под Главним штабом Војске Републике Српске. Постојале

СРПСКИ НАРОД У АВНОЈЕВСКОЈ ХРВАТСКОЈ: Промоција књиге др Момчила Диклића у Зрењанину

9. фебруар 2024.

У Салону Народног музеја Зрењанин, у петак 29. децембра је одржана промоција књиге др Момчила Диклића „Српски народ у авнојевској Хрватској: како је нестао један народ!?”, у организацији „Светосавља” из Зрењанина. На промоцији су говорили Душан Стјепановић, историчар и председник Актива наставника историје основних школа града Зрењанина, Милојко Будимир, музејски саветник и генерални секретар „Удружења Срба из Хрватске” (Београд), Владимир Бурсаћ, аутор рада из Зборника „Грађански рат у Хрватској 1991–1995”, и аутор књиге Момчило Диклић, доктор историјских наука. Овом приликом промовисан је и Зборник радова бр. 19, под називом „Грађански рат у Хрватској 1991–1995.”, за 2023. годину. “Вечерас је промоција књиге о нестанку Срба у авнојевској Хрватској. Тада је била

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

8. фебруар 2024.

Тог ратног љета смо преградили Зујевину код општине и направили базен. Купали смо се и сунчали, те уживали у чарима љета. А највише у примирју, јер већ данима не пуца. Негдје мало иза подне, сјетих се да нисам премјесио хљеб. Мама нам је рекла да га премјесимо да не би заборавили и да не покипи. Често се деси да заборавимо, али тог јутра смо се бураз и ја договорили да је мој ред да га премјесим. А и пушило ми се, па сам пожурио да једну запалим у стану док никог нема. Хладовина у стану ме разгали и узех маказе да исјечем цигару која је у рефузи и дуга је

Слободан Антонић: Утеривање кривице филмом

7. фебруар 2024.

У кампањи непрекидног оптуживања Србије за “фашизам”, важно место заузима Старо сајмиште, коме је очигледно намењена улога да израсте у некакав београдски Аушвиц. Пошто сам већ писао о историографским аспектима ове манипулације, сада бих да кажем нешто и о артистичким. Реч је о филму Кад сване дан (2012), режисера Горана Паскаљевића, по сценарију Филипа Давида (филм се може видети овде). Оно што је проблем с овим филмом, дакако, нису ни режија, ни глумци, који су прворазредни, већ управо сценарио – тачније, његови манипулативни елементи. Филм говори о београдском професору музике који тек под старост сазнаје да је заправо Јеврејин. Његови родитељи страдали су у логору на Старом сајмишту, а он је спасен тако што га је једна

Покољ над Србима 7. фебруара 1942. године у Штрпцима код Прњавора

6. фебруар 2024.

Дана 7. фебруара 1942. године, готово у исто вријеме док се дешавао покољ Срба у селима Дракулић, Шарговац и Мотике, у селу Штрпци код Прњавора хрватске усташе су на најсвирепији начин извршили тежак злочин углавном над српским женама и дјецом. Жртве су биле старости од 3 мјесеца до 70 година. Жртве су силоване, клане ножевима, убијане тупим предметима, масакриране и само неколицина је убијена ватреним оружјем. У рано јутро 7. фебруара 1942. године, по великој хладноћи, група од стотину усташа долази из Прњавора у центар села – Глоговац, који је био настањен њемачким становништвом – фолксдојчерима. То њемачко становништво се одмах по окупацији организовало у формације, наоружало и почело са

Крвави усташки пир у Пискавици

5. фебруар 2024.

Два дана приjе и пет дана послиjе масовног покоља српског становништва у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу и руднику Раковац, усташки кољачи су на наjбруталниjи начин уморили на стотине невиних Срба у Пискавици и Ивањскоj (данашње Поткозарjе, пр. а.), код Бање Луке. Како jе у предговору књиге Лазара Лукаjића „Фратри и усташе кољу“ написао професор Предраг – Гуго Лазаревић, оваj злочин геноцида извршен jе 5. и 12. фебруара 1942. године. За покољ од 7. фебруара Лукаjић наводи да jе био акт програмиране промjене демографске структуре у Бањоj Луци и њеноj околини, те да jе као такав припремљен у сарадњи с одредом Павелићеве личне гарде, док су покоље од 5. и 12. фебруара

У Дракулићу обиљежено 82 године од усташког злочина (ФОТО/ВИДЕО)

4. фебруар 2024.

У бањалучком насељу Дракулићи обиљежене су 82 године од страдања Срба у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац. Усташе су 7. фебруара 1942. године без испаљеног метка убиле 2.315 Срба, међу којим 551 дијете. О свирепости злочина свједочи чињеница да су покољ над Србима чиниле комшије и свештеници из самостана на Петрићевцу. Сваке године, како се не би заборавила жртва више од 2.300 убијених Срба, међу којима 551 дијете у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац , код спомен-костурнице у Дракулићу служен је помен. Након помена, који су служили свештеници Бањалучке епархије, положени су вијенци и цвијеће. У име институција Републике Српске вијенац су положили предсједник Српске Милорад Додик, предсједник

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ – Порицање Србоцида некад и данас: Поводом изласка једне књиге

4. фебруар 2024.

Пред читаоцима је нова књига потписника ових редова, „Кућа у нашој крви: Јасеновац и српски логорашки завет“. КУЋА У НАШОЈ КРВИ У првом поглављу ове књиге, „Србоцид или Појам као средство свесрпског прогледања“ понуђено је излагање појма србоцида, значајног за разумевање геноцидног злочина који се у НДХ десио од 1941. до 1945. годинне. У тексту „Седамсто тисућа сведочиће жртви“, дата је анализа Службе новомученицима српским Светог владике Николаја, где је, између осталог, изложено православно учење о мучеништву, чији је Првомученик Христос, као и о смислу нашег страдалништва у доба НДХ. Затим су у књизи дата два, нама нова, сведочења о србоциду у НДХ – француског новинара Жана Хусара, који је

У Дракулићу код Бањалуке помен страдалим Србима

2. фебруар 2024.

У Дракулићу код Бањалуке, у недељу 04. фебруара, служиће се помен за 2.315 Срба, међу којима 551 дијете, које су прије 81 годину на монструозан начин, без испаљеног метка, убиле усташе у том мјесту, као и у насељима Шарговац, Мотике и руднику Раковац. Програм обиљежавања овог историјског догађаја од Републичког значаја „Страдање Срба у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац од усташа 7. фебруара 1942. године“ почиње у 9.00 часова служењем литургије у Спомен-храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу, најављено је из Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске. У 12.00 часова код Спомен-костурнице у Дракулићу биће служен помен за убијене Србе, у 12.15 часова предвиђено је полагање вијенца и

ДОКУМЕНТ ИЗ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ: Свједочење о усташким звјерствима у Херцеговини

2. фебруар 2024.

Архив Војводине је 2020. године објавио веома вредну књигу под називом ”Усташка зверства: зборник докумената (1941–1942)”. ENGLISH У овом зборнику је објављено 165 одабраних докумената и 63 фотографије, заједно са исцрпним и корисним уводним текстовима и објашњењима. Приређивач зборника је наш угледни историчар др Милан Кољанин. Документи објављени у зборнику су део досијеа немачког окупационог Заповедника полиције безбедности и службе безбедности у Београду. Досије се налази у саставу фонда Архива Војводине Ф.562, Лични фонд Славка Одића (1915–2006), 1909–1983, у коме се чува део заоставшине овог носиоца Партизанске споменице 1941, обавештајца, дипломате и публицисте. Сам досије се претежно састоји од докумената на немачком језику, насталих током 1941. и 1942. године, а

Владика бачки Иринеј о умањивању броја жртава у Јасеновцу

1. фебруар 2024.

Узалудан би био ревизионизам са Каптола и са неких других адреса у Хрватској да му није стигла подршка од људи којима плату и све животне трошкове покривају грађани Србије. Уколико ова апологија за Макса Лубурића и остале усташке злочинце не буде хитно заустављена, то ће бити огроман ударац српском народу у целини, а Србија као држава биће означена као несумњиви спонзор и покровитељ ревизионизма на штету историјске истине и сопственог народа. У том случају добили бисмо паклену инверзију – ревизионисти „свих земаља” били би проглашени за свесне и савесне борце против наводног српског ревизионизма, пропаганде и „митоманије”. Јасеновачки и други НДХ-џелати били би делимично амнестирани, ако не и рехабилитовани, а

Мира Радојевић, историчар и професор на Филозофском факултету у Београду.

Мира Радојевић: Зло Јасеновца и његова дубока веза с временом у коме живимо

31. јануар 2024.

Број жртава много је пута и са различитих страна оспораван, да би у савременом добу био проглашен за мит, чије се порекло нетачно и често приписује „српским националистима“. Убијање историје Јавност у Србији је последњих месеци суочена с мноштвом информација из новинских и других текстова, као и из телевизијских емисија посвећених злогласном концентрационом логору Јасеновац, с нагласком на покушај утврђивања броја његових жртава и оштро супротстављена тумачења завађених учесника ове захуктале дискусије. Недовољно упућени читалац или гледалац телевизије може бити изненађен како обновљеним интересовањем за то болно питање из националне историје тако жучношћу која избија из његове анализе, а можда понајвише новим, готово „револуционарним“ погледима. Унутар недоумица изазваних садржином и