Пише: Владимир Умељић Улога Запада при насилном распаду друге Југославије на крају XX века, када је истовремено ударен темељ, трасиран пут, који је водио ка војној интервенцији у Авганистану,[1] ка нападу Запада на Ирак и Либију, и ка „представничком“ рату у Сирији, представља вероватно одсудно падање на испиту одговорности пред историјом од стране „НАТО-демократија“. Тренутни врхунац овог развоја, у рано пролеће 2014, представља најновија – и од Другог светског рата несумњиво најопаснија, јер непосредно и масивно претећа за Русију – ескалација у Украјини, где се Запад отворено повезује са извршиоцима несумњивог државног удара, са украјинским милитантним неонацистима („Десни сектор“, „Свабода“, који следе примеру Степана Бандере[2] и отворено пропагирају и практикују

Предсједник Савезa Срба из региона Миодраг Линта оцијенио је скандалозним изјаве хрватског министра спољних послова Мире Ковача, хрватског посланика у Европском парламенту Маријане Петир и других хрватских званичника да Србија мора укинути универзалну надлежност за ратне злочине. Линта је истакао да је неприхватљиво да Хрватска, као чланица ЕУ, тражи од Србије да промијени наведени закон, ако такав закон имају и друге чланице Уније. „Очигледно је да су хрватски званичници под великим притиском разних удружења хрватских ветерана који се плаше да ће, ипак, једног дана наредбодавци и починиоци страшних злочина над српским цивилима и заробљеницима бити осуђени“, оцијенио је Линта. Како је поручио, Србија заступа циливизацијски став да сви који су

Јозо Режић, бивши командант хрватских специјалаца, човек који се усудио да каже да је Томпсон зло и да су Срби у Хрватској угрожени, ни за педаљ не одступа од својих речи… У исповести за “Блиц” Режић истиче да му је доста ћутања и да је неко морао да проговори о ономе што се дешава у Хрватској. – Томпсон и сви националисти су људске ништарије који ће нам крв пити догод будемо ћутали. Доста нам је више рата. Нек се пуне столови и хале за разговор, а не пушке – каже за “Блиц” Режић (56), ратни командант специјалне полиције у Сплиту. Он се, иначе, пре два дана на Фејсбуку јавно супротставио

Водећи њемачки ријечник „Дуден“ промјенио је дефиницију „усташа“ које су од националиста сада окарактерисали као „геноцидне фашисте“. У дијаспорској Хуманитарној организацији „28. јун“ кажу да је до промјене дошло недјељу дана након што је ова организација затражила од „Дудена“ промјену дефиниције. У онлајн издању овог њемачког ријечника сада се наводи да су „усташе“ припадници хрватске фашистичке организације чији је главни циљ током њеног постојања (1941-1945) била сецесија од Југославије и етничка хомогенизација Хрватске, током окупације починили су масовна убиства Срба, Јевреја и Рома. – Онлајн издање ријечника је већ промијењено и сада садржи нову дефиницију. Добили смо мејл од „Дудена“ гдје су нам рекли да ће у њиховим будућим, штампаним

Масакр око 100.000 домородаца на тлу данашње Намибије Берлин је спреман да назове геноцидом, али да нема због тога правне последице Од нашег дописника Франкфурт, Хајделберг – Иако мало који народ заиста признаје геноцид почињен у његово име, као што то чине Немци у погледу Холокауста над Јеврејима, нису ни Немци тако ради да сносе одговорност за остале своје геноциде у прошлости. Премда се још пре годину дана у Берлину причало о томе како ће немачка влада званично признати да је геноцид то што су немачке колонијалне снаге између 1904. и 1908. у тадашњој југозападној Африци, а данашњој Намибији, побиле између 85.000 и 100.000 припадника племена Нама и Хереро, то

Да би дошло до помирења, починиоци злочина морају бити кажњени – каже Кнут Флувик Торесен, мајор норвешког батаљона који је 2004. зауставио Албанце код Чаглавице Кнут Флувик Торесен је норвешки историчар и мајор са дугим службовањем у иностранству. Две године био је норвешкој мировној мисији у Републици Српској и Сарајеву, а потом две године и на Косову. На Косову је лично био укључен у акцију малог норвешког батаљона од 250 војника који је 17. марта 2004. зауставио 10.000 Албанаца, намерених да униште српско село Чаглавицу, крај Приштине. Тачно је, истиче Торесен, да су друге војске у неким местима добиле наређење да не реагују у случају сукоба, али подвлачи до то