NATO-Ukrajina-Rusija 2014. – na Zapadu ništa novo?

Datum objave: četvrtak, 21 jula, 2016
Veličina slova: A- A+
Dr. Vladimir Umeljić
Dr. Vladimir Umeljić

Piše: Vladimir Umeljić

Uloga Zapada pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije na kraju XX veka, kada je istovremeno udaren temelj, trasiran put, koji je vodio ka vojnoj intervenciji u Avganistanu,[1] ka napadu Zapada na Irak i Libiju, i ka „predstavničkom“ ratu u Siriji, predstavlja verovatno odsudno padanje na ispitu odgovornosti pred istorijom od strane „NATO-demokratija“.

Trenutni vrhunac ovog razvoja, u rano proleće 2014, predstavlja najnovija – i od Drugog svetskog rata nesumnjivo najopasnija, jer neposredno i masivno preteća za Rusiju – eskalacija u Ukrajini, gde se Zapad otvoreno povezuje sa izvršiocima nesumnjivog državnog udara, sa ukrajinskim militantnim neonacistima („Desni sektor“, „Svaboda“, koji slede primeru Stepana Bandere[2] i otvoreno propagiraju i praktikuju rasizam, antisemitizam i terorizam), ne bi li svoju dominaciju još dalje proširio na Istok.[3]

Nije naravno u pitanju da Ukrajina ima ogromne probleme, deficit demokratije, visok stepen korupcije i manjak ljudskih prava i sloboda, potrebu političkih, ekonomskih i socijalnih reformi, da su ljudi s pravom nezadovoljni i zahtevaju promene.

Ali – deficit demokratije kompenzovati nacističkom ideologijom i zahtevima „Ukrajina Ukrajincima, sve Jevreje i Ruse pobiti“? „Šaka svesnih“, koja upravo pokušava da povede „gomilu ugroženih“ a koju pak „NATO-demokratije“ stilizuju kao „borce za demokratiju“ i podržavaju, pripada dakle otvorenim i vatrenim sledbenicima onih, koji su gradili koncentracione logore i konstruisali gasne komore, upotrebljavali mitraljeze i bombe, noževe i maljeve kao „argumente“, vršili pogrome, masovna ubistva i genocide.

Razmotrimo kratko pozadinu i hronologiju događanja pri razvoju ove krize.

Viktor Fedorovič Janukovič (Vіktor Fedorovič Яnukovič) je bio isto toliko koruptan i isto toliko demokratski ili nedemokratski orijentisan kao i političari pre i posle njega, on je međutim uz to bio legalno i demokratski izabrani predsednik države.

Posle stupanja na dužnost u februaru 2010. izjavio je da Ukrajina želi da bude „nesvrstana zemlja i most između Rusije i EU, ali ne i član NATO-pakta“.[4] Dve godine kasnije istakao je „obostrano korisnu privrednu saradnju sa Rusijom u okviru carinske unije“.[5] Potom je u Beču 2013. još jednom potvrdio da njegova Vlada ne menja svoj kurs i želi povezivanje sa Evropom,[6] ali da trenutno i iz privrednih razloga nije u stanju da odmah potpiše asocijativni ugovor sa EU, da isti mora da se za izvesno vreme odloži.[7] Nešto kasnije, 25. novembra iste godine još jednom je javno i nedvosmisleno potvrdio, da „niko neće biti u stanju da skrene Ukrajinu sa evropskog puta“.[8]

Za podsećanje, EU je već jednom prethodno učinila to isto i stavila taj asocijativni ugovor sa Ukrajinom privremeno „na led“;[9] Island na pr. nije odložio potpisivanje ugovora, već je posle dugih pregovora definitivno odbio da pristupi EU i – ništa se nije desilo.

U Ukrajini naprotiv, odmah je došlo do „spontanih erupcija narodnog gneva“, do protesta i demonstracija („Evromajdan“ u Kijevu), kao i do zahteva da Janukovič bude smenjen.

Kome je to koristilo a kome štetilo? Teza za diskusiju glasi:

a. Jedna zemlja na granici dve velike kulturološke tradicije u Evropi, koja se kreće ka članstvu u EU i sebe vidi kao most između Istoka i Zapada je od koristi procesu sve-evropskih integracija na relaciji EU-Ukrajina-Rusija;

b. njeno odbijanje da pristupi NATO-paktu je međutim nesumnjivo štetno po interese SAD i njihovo samoshvatanje, da EU može i sme da bude samo produžena ruka i deo NATO-imperije pod američkim vođstvom.

Koliko spontane su dakle bile dotične „erupcije narodnog gneva“ u Kijevu?

Da bi se izbegli nesporazumi, ovim se ne postavlja u pitanje iskrenost, volja i težnja „normalnih“ ljudi ka promenama na bolje, ali najkasnije posle vrlo sličnih manifestacija u nekadašnjim zemljama komunizma je poznato da je instrumentalizovanje mase nezadovoljnih („gomila ugroženih“) od strane „šake svesnih“ nezaobilazni mehanizam istorijskih prevrata. Potom se opet jednom konstatuje „Revolucija ždere svoju decu“ i – sve ide dalje. To je empirijsko saznanje iz Francuske revolucije, Oktobarske revolucije i u novije vreme „Arapskog proleća“.

Protesti na Majdanu su se dakle razvili i sve više eskalirali, tako da je Janukovič uz posredstvo ministara inostranih poslova Nemačke i Poljske 21. februara 2014. potpisao ugovor sa političkom opozicijom o mirnom rešavanju krize, koji je predviđao formiranje prelazne Vlade i prevremene predsedničke izbore već 2014.[10] I vođstvo demonstranata, „Majdanski savet“ je to prihvatio, samo paravojna organizacija „Desni sektor“ ne.[11]

Još uvek nije razjašnjeno ko je tog istog dana izdao naređenje da se policija i vojska tog istog dana povuku od svih državnih institucija, na šta je Janukovič odmah napustio grad a potom i zemlju. Već sledećeg jutra paravojne formacije iz redova demonstranata sa Majdana su zaposele predsedničku palatu i njegovu privatnu rezidenciju.[12]

Sutradan, 23. februara su novi vlastodršci oglasili da je predsednik države odlukom parlamenta smenjen, jer je napustio zemlju, što je bilo definitivno protivustavno, ustav Ukrajine ne poznaje naime to kao mogući razlog.[13] EU je međutim već 24. februara obznanila da priznaje tu odluku.[14]

Radilo se dakle o nasilnom, ilegalnom i protivustavnom puču, koji je sprečio pokušaj da se proces sve-evropskih integracija na relaciji EU-Ukrajina-Rusija pomeri sa mrtve tačke. EU je pri tome radila protiv sopstvenih interesa i ispostavila se zaista kao samo produžena ruka i deo NATO-imperije pod američkim vođstvom.

Teško znači da se pri ovome radilo o borbi za demokratiju i ljudska prava a to potvrđuje i gornju postavku, velika većina majdanskih – iskrenih i odlučnih – demonstranata je kao i uvek bila instrumentalizovana i iskorišćena u sopstvene svrhe „šake svesnih“.

Isti način razmišljanja i delanja je bio prepoznatljiv i pri „Arapskom proleću“, kada su svrgnuti samo oni diktatori sa vlasti, koji nisu bili po volji Zapadu. U Saudijskoj Arabiji se na pr. naravno ništa nije promenilo, iako se radi ne samo o izrazito autokratskoj i antidemokratskoj državi, već po svemu sudeći o glavnom finansijeru svetskog islamističkog terorizma:

„Posle napada 11. septembra je postalo jasno da Saudijska Arabija igra mnogo veću ulogu pri nastajanju i širenju internacionalnog terorizma, nego što je to do sada izgledalo. Ne samo Osama bin Laden, kao glavešina terorističke organizacije Al Kaida, već i 15 od 19 atentatora od 11. septembra bili su saudijski državljani. U toku istrage se ispostavilo da Saudijska Arabija preko dobrotvornih organizacija širom sveta finansijski pomaže i internacionalni terorizam.“[15]

O tome ko je bio onaj „Veliki nepoznati“, koji je 21. februara 2014. naredio povlačenje snaga državne bezbednosti i ostavio Janukoviča nezaštićenim, može se samo jedno reći sa sigurnošću, naime, da to nije bio ugroženi ukrajinski predsednik. U Ukrajini su, doduše, već više puta viđeni pripadnici američkih paravojnih jedinica „Blackwater“, ali definitivno dokazanih činjenica nema, pored ostalog na pr. i jer: „U nemačkim medijima vlada i dalje striktna cenzura u odnosu na tajne operacije CIA i na elitne vojne plaćenike iz SAD u Ukrajini“.[16]

I to je nešto, što podseća na scenario pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije:

„Privatizacija je u međuvremenu stugla i do vojnih snaga, što javnost jedva da je do sada primila k znanju. Vojne usluge pružaju sve više privatne vojne firme (PMF), koje time preuzimaju značajne delove državnog monopola primene legalne moći. Imena kao Blackwater ili Halliburton (v. gore o firmi koju je vodio Dik Čejni, zamenik Džordža V. Buša, koja je izgradila brojne FEMA-logore u SAD, prim. autora) u međuvremenu su poznata. Eksperti se slažu, da mnoge vojne operacije danas bez njihovog učešća ne bi bile moguće. Jedan dalji Global Player je MPRI (Military Professional Resources), koji po sopstvenim navodima ima više generala pod ugovorom nego Pentagon. MPRI je na pr. od novembra 1994. trenirao hrvatske vojne snage pre operacije „Oluja“, potom je 2000. bio preuzet od firme L3 Communications i sada se zove Engility. Najpoznatija PMF bi smela da bude Academi (prvobitno Blackwater), o čijim brojnim aktivnostima je naročito Wikileaks mnogo obelodanio.”[17]

Ko su bile one „paravojne formacije iz redova demonstranata sa Majdana, koje su 21. februara 2014. zaposele predsedničku palatu i Janukovičevu privatnu rezidenciju“ i finalizovale puč, učinile ga nepovratnim?

To su bili pripadnici radikalne ultranacionalistische organizacije „Desni sektor“, o kojoj Aleksandar Rar/Alexander Rahr, Direktor „Centra za Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju i Centralnu Aziju“ nemačkog „Društva za spoljnu politiku“ kaže:

„Desni sektor“ je bio odlučujući faktor pri prevratu u Ukrajini, jer su njegovi aktivisti bili spremni da se upuste u borbe sa policijom i snagama bezbednosti. Oni su bili dobro organizovani (…) i imali su najveće zasluge na uspehu majdanskog pokreta.“[18]

„Desni sektor“ i odgovarajuća politička partija „Svaboda“ su, kao što je već bilo napomenuto, otvoreni i gorljivi sledbenici Stepana Bandere, sina jednog unijatskog grkokatoličkog sveštenika, ukrajinskog ultranacionaliste, fanatičnog antisemita i nacističkog kolaboracioniste:

„Bandera je odmah po početku Drugog svetskog rata tj. napada Nemačke na Sovjetski Savez stigao u posednuti poljski Krakov i počeo da pod zaštitnim imenom „Konzul II“ radi za nemačku kontrašpijunažu („Abver“). Nemci su se nadali da će Bandera „Organizaciju ukrajinskih nacionalista“ (OUN) i „Ukrajinsku ustaničku armiju“ (UPA) prevesti na nemačku ratnu stranu. I zaista su još pre napada na Sovjetski savez u posednutoj Poljskoj od pripadnika OUN osnovane borbene jedinice pod nemačkim vođstvom, kao na pr. „Legija ukrajinskih nacionalista“. Bandera je pripadao radikalnom krilu OUN i bio je je od strane sovjetske, ruske i poljske Vlade pored ostalog optužen da je još pre ulaska nemačkih okupacionih trupa, 30. juna 1941, u Lvovu organizovao masakar oko 7.000 ljudi, pretežno Jevreja i komunista.“[19]

Njegovi sledbenici su dakle bili „odlučujući faktor pri prevratu u Ukrajini“ i očigledno jedna vrsta pešadije Zapada, jer kao što je finski diplomata Peter Iiskola na osnovu u međuvremenu objavljenih dokumenata obznanio (v. dalje), samo SAD su do sada zvanično uložile oko 5 milijardi US $ u aktuelni „Ukrajinski projekat“. Da li se i ovo savezništvo sa neonacistima može nazvati „neprirodnom koalicijom“, kao u gore prikazanom slučaju saradnje NATO-struktura sa džihadistima, sa islamističkim mudžahedinima u Bosni i Hercegovini tj. na Kosovu i Metohiji?

To ne bi bilo primereno, pre bi se moglo govoriti o nastavku saradnje.

Jer ukrajinska nacionalistička organizacija UPA, koja je za naciste formirala i jednu SS-diviziju (koja se do danas od strane neonacista otvoreno slavi) je naime i po završetku Drugog svetskog rata nastavila sa terorističkim napadima na sovjetske državne službenike i pre svega na Jevreje, koji su preživeli Holokaust. Ona je bila pri tome podržavana kako od britanske tajne službe SIS, tako od 1949. godine i od američke CIA, koja je na pr. 1953. padobranima ubacila 75 naoružanih pripadnika UPA u Ukrajinu.[20]

Za podsećanje – to je bila ista 1949. godina, u kojoj je CIA integrisala nemačku tajnu službu, današnju BND, u svoju organizaciju, dve godine posle sopstvenog utemeljenja a četiri godine pošto je okupaciona sila SAD ustoličila tu nemačku službu i opet reaktivirala veiki broj Hitlerovih obaveštajaca u njoj. Nacistička faza je bila prevaziđena, porodična svađa okončana i Nemačka je ponovo bila vraćena na pravu stranu, u matično okrilje Zapada.

Da li je moguće da NATO ništa nije naučio iz istorije Vajmarske republike, kada su nemački konzervativci i katoličko-klerikalne partije zdušno pomagali Hitleru da demokratskim putem osvoji vlast, smatrajući da će ga lako „držati na uzdi“ a da će on pak biti bedem i vršak koplja protiv druge velike kulturološke tradicije Evrope, protiv Istoka, Sovjetskog Saveza (tj. ipak protiv – Rusije?). Ili je ovaj riskantni potez Zapada još jedan dodatni dokaz da su arogancija i ignorancija sestre-bliznakinje?

Zanimljivo je da je i američka fondacija „National Endowment for Democracy – NED“, koja godinama deli milione US $ različitim nevladinim organizacijama u Ukrajini, Rusiji, itd. sa zvaničnim ciljem „jačanja demokratije“, vođena je od strane Nadje Djuk, čiji otac je svojevremeno bio jedan od Banderinih aktivnih saradnika.[21]

Primedba: Isti način „izvoza demokratije“ je inače i u Srbiji primetan, najkasnije od kraja poslednjih balkanskih ratova. Najkasnije, jer tek od tada su sve domaće nevladine organizacije postale obavezne da javno izlože izvore svojih prihoda. Radi se o poznatim imenima, kao što su „Helsinški komitet za ljudska prava“, „Žene u crnom“, „Centar za evro-atlantske studije“, „Centar za humanitarno pravo“, „Inicijativa mladih za ljudska prava“, itd.

Tako je „Helsinški komitet za ljudska prava“, čija direktorka Sonja Biserko je inače bila svedok hrvatske strane pri tužbi protiv Srbije radi genocida 1991-1995. (odbačenoj kao neosnovanoj od strane Međunarodnog suda pravde u Hagu), od „United States Institute of Peace – USIP“ 2004. dobila 45.000 US $ a 2006. ukupno 34.550 US $, dok je „Rockefeller Foundation“ samo 13. februara 2008. bila još darežljivija i uplatila gospođi Biserko sumu od 75.000 US $. Gore pomenuta američka organizacija „National Endowment for Democracy – NED“ je uplatila na račun „Centra za humanitarno pravo“ 2012. 45.000 US $ a 2013. 47.000 US $, dok je „Inicijativa mladih za ljudska prava“ 2012. dobila 114.000 US $. „United States Agency for International Development – USAID“ je pak raspodelila 2011. sumu od 50.000 US $ na „Centar za humanitarno pravo“ i „Žene u crnom“, itd.[22]

Koliko je verovatno da se finansiranjem ovih nevladinih organizacija i to u zemljama, koje se ne mogu označiti kao isuviše lojalne tj. apsolutno podređene Zapadu, želi postići samo „jačanje demokratije“ a bez uzimanja u obzir sopstvenih interesa davalaca? Pitanje je opravdano, naročito kada se uzmu obzir vodeće strukture dotičnih organizacija SAD:

„United States Institute of Peace – USIP“ je osnovan od strane američkog Kongresa 1984. i njegovoj upravi pripada i američki ministar odbrane; u direktorijumu „United States Agency for International Development – USAID“ sede američki ministar odbrane, CIA-direktor i NSA-direktor kao i šef generalštaba SAD; rukovodstvu „National Endowment for Democracy – NED” danas pripadaju na pr. i Elliott Abrams, zamenik glavnog savetnika za bezbednost u Vladi Džordža V. Buša, dalje Michelle Dunn, koja je karijeru napravila u „The Bureau of Intelligence and Resesarch, INR“, čija delatnost se sastoji u „sakupljanju obaveštajnih podataka, koji su relevantni za diplomatiju SAD”, itd.[23]

Koliko je dakle verovatno, da američki ministar odbrane, CIA-direktor, NSA-direktor, šef generalštaba SAD, vladini savetnici za bezbednost i skupljači obaveštajnih podataka, itd. tako nesebično dele novac svojih poreskih platiša po svetu i to u zemlji u kojoj 46,2 miliona ljudi žive ispod granice siromaštva, bez da očekuju neke protivusluge?

Domaće nevladine organizacije u Rusiji, Ukrajini, Srbiji, itd. koje po prirodi stvari sebe naravno ne vide niti u službi stranih tajnih službi niti (Lenjinovih) „korisnih idiota“, mogle bi teoretski da relativizuju svoja finansijska primanja iz SAD tvrdnjom, da se radi o malim sumama, jer jedan američki nosač aviona klase Nimic košta preko 6 milijardi US $ a već jedan „nevidljivi bombarder“ B-2 oko 1,5 milijardu,[24] kao i da te mašine služe ratu, dok njihov sopstveni rad služi miru.

To bi međutim prevashodno bio pokazatelj relativnosti sopstvenih iskaza (teorija definicionizma, uzurpacija vlasti nad definicijama stvarnosti), jer i „NATO-demokratije“ tvrde da njihova ratna sredstva služe miru.

Autorski stav glasi, da se i u ovom slučaju može primeniti isti način razmišljanja kao i u odnosu na revolucije – pretpostavljena većina iskrenih i odlučnih, čak i idealističkih pripadnika dotičnih organizacija bi smela da bude instrumentalizovana i iskorišćena u sopstvene svrhe „šake svesnih“.

Drugim rečima, američki ministar odbrane, CIA-direktor, NSA-direktor, šef generalštaba SAD, vladini savetnici za bezbednost i skupljači obaveštajnih podataka, itd. su po svakom zakonu verovatnoće svesni i odani sledbenici sopstvenog sistema vrednosti.

Posle nasilnog prevrata u Ukrajini nije naravno trebalo dugo čekati na rusku reakciju, odgovor je bio preuzimanje Krima u Rusku federaciju i podrška ruskima ustanicima u istočnoj Ukrajini.

Zapad je to po očekivanju proglasio suprotnim međunarodnom pravu, aneksijom, Rusija je, isto tako po očekivanju, odgovorila da je to u skladu sa međunarodnim pravom jer je

a. Krim samo jednom u istoriji pripao Ukrajini u okviru zajedničke savezne države i to dekretom ukrajinskog komuniste Hruščova i

b. pripajanju je prethodio demokratski referendum, koga na pr. pre secesije Kosova i Metohije a koju Zapad proglašava međunarodno-pravno važećom, nije bilo.

Na primedbu da je referendum trebalo održati na čitavoj teritoriji Ukrajine, jer je Krim međunarodno-pravno njen sastavni deo, Rusija odgovara pitanjem, zašto svojevremeno nije bio održan referendum na čitavoj teritoriji Srbije, jer su Kosovo i Metohija bili međunarodno-pravno njen sastavni deo, itd.

Sveti se dakle činjenica, da su „NATO-demokratije“ godinama posmatrale i tretirale međunarodno pravo kao sopstvenu i beskrajno rastegljivu gumenu igračku, i davali joj po potrebi „formu vode“ („Voda zauzima oblik svakog suda u koji se ulije“, Andrea Camilleri) i – sada se to vraća kao bumerang natrag sa iste pozicije sile.

Šta je Zapad zapravo očekivao u odnosu na „Projekat Ukrajina“, kakvi analitičari i stratezi su to planirali? Da će se Rusija jednostavno predati? Njena granica je od 1054. najduža dodirna linija dve velike kulturološke tradicije u Evropi, ona ima imperijalnu prošlost, koja je svoj vrhunac dostigla u sovjetsko vreme.

Današnja Rusija, međutim, nije više boljševička tvorevina, već jedna demokratija, vaskrsla iz sovjetskog pepela, sa svim svojim deficitima i potrebom daljeg razvoja, i poboljšanja svog političkog, ekonomskog i socijalnog sistema. Ona je uz to velika atomska sila, koja kroz istoriju nije samo gledala da širi sopstvenu teritoriju i uticaj, već od vremena mongolske dominacije i potom njenog zbacivanja u XVI veku uvek iznova morala da odbija napade sa Zapada.

To je počelo od krstaša Nemačkog viteškog reda, preko Poljaka (koji su u Srednjem veku jednom prilikom zauzeli šta više i Moskvu), Litvanaca, Šveđana, Danaca, Estonaca, potom Francuza pod Napoleonom, Britanaca i Francuza u Krimskom ratu, Nemaca, Austrijanaca, Čeha, Slovaka, Hrvata, Slovenaca, bosanskih muslimana, itd. u Prvom svetskom ratu pa do nacističkih Nemaca i njihovih saveznika (svaki treći vojnik nije bio Nemac) pod Adolfom Hitlerom.

Vojna koalicija Sila osovine na Istočnom frontu u Drugom svetskom ratu sastojala se na pr. iz

‒ 3 – 4.000.000 Nemaca,

‒ oko 145.000 Hrvata,

‒ oko 500.000 Rumuna,

‒ 250.000 Italijana,

‒ 800.000 Mađara,

‒ blizu 18.000 Španaca (Frankova „Plava divizija“),

‒ preko 500.000 Finaca,

‒ 45.000 Slovaka,

‒ dva bataljona Ukrajinaca u sastavu Vermahta, „Legija ukrajinskih nacionalista“

Stepana Bandere (koja je još pre Hitlerovog napada na Sovjetski Savez, 30. juna 1941. u zapadnoukrajinskom gradu Ljvovu masakrirala preko 7.000 Jevreja i komunista[25]) i ukrajinska nacionalistička organizacija UPA, koja se borila malo protiv Sovjeta a malo protiv Nemaca,

‒ kao i oko 150.000 SS-dobrovoljaca iz svih zemalja Zapadne i Srednje Evrope (najviše Francuza, Šveđana, Norvežana, Holanđana i Belgijanaca).[26]

Drugi izvori govore pak o između 4,5 do 4,7 miliona vojnika pod Hitlerovom komandom na Istočnom frontu, od toga oko 600.000 iz redova njegovih saveznika.[27]

Pogledajmo još kako izgleda odnos broja žrtava pri ovom poslednjem velikom ratu: Nemačka je na Istočnom frontu izgubila oko 2,7 miliona vojnika u ratnim radnjama i 1,1 miliona u sovjetskom ratnom zarobljeništvu (plus gubici njenih saveznika).[28]

Istraživanja o broju žrtava Sovjetskog Saveza su do 2009. konstatovala oko 37.000.000 žrtava.[29] Nemački istorijski institut je pak do 2011. ustanovio broj od 26,6 miliona, od toga oko 11,4 miliona vojnika, 8,4 miliona palih pri ratnim radnjama i oko 3.000.000 u nemačkom ratnom zarobljeništvu. Shodno tome, trebalo bi da je stradalo oko 15,2 miliona sovjetskih civila.[30]

Kako bi dakle Rusija, sa ovim istorijskim iskustvom, trebalo da reaguje na aktuelni prodor današnje zapadne „Međunarodne zajednice istih vrednosti“ (Amerikanci, Nemci, Britanci, Francuzi, Španci, Italijani, Poljaci, Litvanci, Estonci, Šveđani, Norvežani, Danci, Finci, Holanđani, Belgijanci, Mađari, Rumuni, Slovaci, Hrvati i opet nacistički/rasistički orijentisani deo Ukrajinaca) ka njenim granicama?

Jer nezavisno od toga, da bi ta moderna i samododeljena oznaka trebalo da sugeriše samo pozitivne vrednosti – pluralizam, prevazilaženje usko nacionalnih interesa i opšte važeće „vrednosti za sebe i po sebi“ – ona je jednostavno i šta više diahrono tačna. To su – sa svim vremenski uslovljenim varijantama tj. predznacima, pa i povremenim ekstremnim devijacijama – zajedničke vrednosti jedne te iste kulturološke tradicije. Ona je naime iznedrila kako pokrete humanizma i renesanse i demokratiju zapadnog tipa, tako i socijal-darvinizam, eugeniku, nacizam, fašizam i klero-fašizam, falangizam, itd.

Dobra vest je, da je demokratija sve te oblike ideoloških zastranjivanja i socijalno-državnog organizovanja preživela. Loša vest je, da se sve više postavlja pitanje, u kolikoj meri imenujući pojam demokratije još uvek reflektira njenu suštinu? Drugim rečima, da li je ta suština (istina, stvarnost) radikalno promenjena, bez da je došlo do vraćanja istorijski kompromitovanih, mada pre odgovarajućih jezičkih formi u upotrebu?

Ovom saradnjom „NATO-demokratija“ sa savremenim ukrajinskim neonacistima se, inače, ne samo potvrđuje poslednja konstatacija (ukorenjenost i zapadne demokratije i totalitarnih ideologija u istoj kulturološkoj tradiciji), već i klasična, samo (nemoralno) pragmatična i izuzetno problematična doktrina sa potencijalom opasnog bumeranga, koja kao što je poznato glasi: „Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, pa makar taj istovremeno bio moj smrtni neprijatelj“. Ona je već došla do izražaja u vreme balkanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji na kraju XX veka, kada je priliv oružja i mudžahedina, islamističkih džihadista sa Bliskog istoka na Balkan bio uperen samo protiv srpskih „bad guys“ (a i pre toga, za vreme sovjetske invazije u Avganistanu, kada je Zapad naoružao i logistički osposobio terorističku Al Kaidu, koja će potom odneti hiljade života civila upravo na Zapadu).

Ponašanje i delanje Zapada u Ukrajini je kao preslikano sa onog (inicijalnog) pri nasilnom razbijanju druge Jugoslavije na kraju XX veka, sa jednom razlikom – Rusija je preveliki zalogaj i NATO teško može da pošalje svoje intervencionističke trupe bez da reskira treći svetski rat, sa vrlo sagledivim posledicama jedne globalne, po mogućstvu ultimativne katastrofe po čovečanstvo.

Rečnik antiruske propagandne kampanje i uloga zapadnih medija su međutim sve sličniji nastupu u vreme poslednje balkanske krize, prozapadni pučisti u Kijevu dobijaju otvorenu finansijsku, političku i (može se iskustveno poći od toga) više-manje skrivenu logističku i vojnu pomoć od zapadnog bloka, Rusija se „kažnjava sankcijama“, ruski predsednik Putin je „novi Staljin“, pa čak i „novi Hitler“, itd.

Može se dakle poći od toga, da je parafraziranje Remarkovog (Erich Maria Remarque) „Na Zapadu ništa novo“ i u slučaju aktuelne ukrajinske krize primereno. Ovog puta i shodno drugačijim okvirnim okolnostima, svakako, javljaju se pravovremeno kritički glasovi i na Zapadu a u odnosu na sopstvenu spoljnu politiku, koji delimično poseduju izvesnu moralnu notu i šta više blago nagoveštenu pokajničku konotaciju.

I to se mora smatrati „dobrom vešću“, iako pitanje, da li je to zaista tako, da li se time stvarno nazire nekakva iskrena katarza i želja za izbegavanjem, i ispravljanjem grešaka iz prošlosti ili se pak samo radi o bojazni za sopstvenu sigurnost, o strahu da bi preveliki ruski zalogaj mogao da zastane u grlu (Bertolt Breht/Bertolt Brecht: „Prvo dolazi ždranje a potom moral“), ostaje otvoreno.

Jer iskrena katarza bi morala da podrazumeva želju i napore da se dotične greške isprave ili barem njihove posledice za pogođene ublaže, o čemu naravno nema ni reči. Nasilni, jednostrano interesni i protivpravni „NATO-Pax Americana et Germanica et Britannica et…“ na Balkanu (na Bliskom istoku, itd.) se od strane njegovih tvoraca nipošto ne postavlja u pitanje, jer time bi se i samosvojno proglašeni „kraj istorije“ Zapada ispostavio kao makulatura. Drugim rečima, vlastodršci zapadnih demokratija su sebi prećutno i u kontinuitetu dodelili epitet principijelne (jedne vrste papinske) nepogrešivosti.

To u međuvremenu nailazi na kompetentnu kritiku i na Zapadu:

„Nekadašnji savezni kancelar Helmut Šmit (Helmut Schmidt) bira oštre reči. On prebacuje Briselu da se isuviše meša u svetsku politiku. „Najnoviji primer je pokušaj EU-Komisije da pripoji Ukrajinu“, rekao je socijaldemokrat u jednom intervjuu za „Bild“. „Pogrešno je i privlačenje Gruzije nama, to je manija veličine, mi tamo nemamo šta da tražimo! Ja ne držim ništa do toga, da se zagovara Treći svetski rat a još manje da se NATO dodatno naoružava. Ali opasnost da se situacija zaoštri kao u avgustu 1914. raste iz dana u dan.“[31]

„Nekadašnji savezni kancelar Helmut Šmit upozorava na opasnost „vrućeg rata“ sa Rusijom. On se zalaže za to, da Zapad mora da pokaže više razumevanja za rusku politiku. Ali nemačku politiku određuju drugi (…) On ukazuje i na činjenicu, da Zapad mora da promeni svoju politiku prema Rusiji, inače nije isključeno da dođe do rata sa Rusijom. Putinove brige nisu Ukrajina, Poljska ili baltičke zemlje, već se pre odnose na Kinu, Pakistan i bivše sovjetske republike u Centralnoj Aziji. Rusija je odlukom EU u vezi širenja na Istok bila zatečena u jednoj „fazi Divljeg zapad“ pod predsednikom Borisom Jeljcinom i to nam se danas sveti. Jer Putin je ponovo pribavio Rusiji internacionalno poštovanje. Putinova politika ne mora da nam se dopada, ali mi je moramo u istorijskom kontekstu razumeti i ozbiljno primiti k znanju.“[32]

Za razliku od krize u bivšoj Jugoslaviji, dakle, pri kojoj je Nemačka igrala saodlučujuću ulogu i vrlo brzo se složila sa SAD na čiju štetu odnosno korist Jugoslavija mora da nestane sa geopolitičke karte Evrope i sveta, ovde se pojavljuje razlika u stavovima dve najuticajnije „NATO-demokratije“. Pragmatičar Šmit uočava sasvim pravilno razliku između „ruskog medveda“ i srpskog „borbenog petla“, i opominje na suzdržanost („Ali nemačku politiku određuju drugi“):

„Upozoravam na opasnost demoniziranja Putina. On nije opasniji od bilo kog drugog predsednika jedne velike zemlje. Nisam čak ni siguran, da li su SAD manje opasne od Rusije (podvučeno od strane autora). Osim toga, Putin nije nikakav zagovornik rata i nalazi se u izuetno neugodnoj situaciji. Razlog za ovu situaciju su idiotske ponude EU Ukrajini i Gruziji uoči ukrajinske krize. To je sve prilično velika budalaština!“[33]

Pogledajmo još jedno kritičko javljanje iz Nemačke u maju 2014. (autorska podvlačenja su data u kurzivu):

„BERLIN – Time što je Nemačka bombardovala Srbiju i priznala kosovsku nezavisnost prekršeno je međunarodno pravo, a Nemačka nema moralno pravo kritikovati ruskog predsednika Vladimira Putina što je anektirao Krim, rekao je Hans Kristijan Štrobele (Hans-Christian Ströbele), poslanik Zelenih u nemačkom parlamentu.

On je u udarnoj emisiji „Unter den Linden“ nemačkog javnog servisa priznao da je bio za bombardovanje Srbije i odvajanje Kosova, ali da je pogrešio.

„Mnogi drugi su takođe tada to podržali. Ali u međuvremenu su priznali grešku, mi nismo poštovali teritorijalni integritet Srbije. Mi smo sami prekršili međunarodno pravo. Ako to danas priznaje Gerhard Šreder (Gerhard Schröder), treba li nam bolji svedok od tadašnjeg saveznog kancelara?”, zapitao je Štrobele.

Sagovornik u emisiji iz vladajuće Hrišćansko-demokratske unije Karl Georg Velman (Karl-Georg Wellmann) je akciju u Srbiji pokušao odbraniti time što je, kako je rekao, Slobodan Milošević počinio genocid nad Albancima koji je trebalo zaustaviti, kako bi bilo sprečeno ponavljanje Srebrenice. Međutim, Štrobele je rekao da to nije bio nikakav genocid, nego progon Albanaca, ali tek nakon što je započelo bombardovanje Srbije.

„Da, desili su se progon i mnogi zločini nad Albancima. Ti zločini su se desili nakon što smo bombardovali Beograd, celu zemlju. Mi smo bombardovali TV stanicu, NATO je bombardovao vozove na mostovima pune nedužnih civila. To je Srbe podsetilo na Drugi svetski rat“, rekao je on. Dodao je da su SAD, Nemačka i zapadne zemlje „poslednje, koje bi Putinu trebalo da drže lekcije o međunarodnom pravu i čuvanju teritorijalnog integriteta“:

„Kada gospodin američki predsednik Obama ili nemačka kancelarka Merkel kažu Putinu ‘Ne smete ući u tuđu zemlju i mešati se u njene odnose, morate poštovati teritorijalni integritet’, Putin se onda samo može nasmešiti i reći ‘Je l vi to ozbiljno mislite? Vi znate nešto o teritorijalnom integritetu? Šta ste uradili na Kosovu? Šta ste uradili u Iraku? U Libiji, u Avganistanu?“, rekao je Štrobele.

Velman je rekao da se slaže, da su SAD mnogo puta prekršile princip poštovanja teritorijalnog integriteta. Dodao je da je Putin prekršio međunarodni dogovor iz 1994. o teritorijalnom integriteta Ukrajine. Štrobele je rekao da su SAD, Nemačka i druge zemlje prekršile ugovor sklopljen s Miloševićem o Kosovu.

„Nakon završetka rata sklopljen je sporazum s Miloševićem i mi smo, zajedno s Rusima, stacionirali NATO trupe na Kosovu. A znate li šta u ugovoru piše? Isto ono što je pisalo u ugovoru o Ukrajini – da ćemo zaštititi teritorijalni integritet Srbije. A devet godina kasnije, kada nije moglo biti ni govora o bilo kakvom genocidu, kad su NATO-trupe i dalje bile na Kosovu, aplaudirali smo kad je Kosovo proglasilo nezavisnost“, podsetio je Štrobele.“[34]

Jedan iskusni finski diplomata pak ne bavi se prevashodno istorijskim hipotekama, već vrlo pragmatično analizira aktuelnu situaciju i upozorava da je ovog puta težnja Zapada da prodre na Istok, „Drang nach Osten“, ponovo na najboljem (najgorem) putu da rezultira novim svetskim ratom sa apokaliptičnim posledicama:

„Finski diplomata Peter Iiskola (Peter Iiskola) poziva narode Evrope da pruže otpor SAD:

Ukoliko Evropski parlament odmah ne promeni svoj odnos prema Rusiji i SAD, svet će se već do jeseni naći na pragu novog strašnog rata. U to je ubeđen iskusni finski stručnjak za međunarodno pravo, do nedavno diplomata, član Saveta Evrope, koordinator OUN, Peter Iiskola. Govori osam jezika, uključujući ruski. U 2000/2001. je kao predstavnik Saveta Evrope radio u Čečeniji, a pre toga u istom statusu u Bosni i Hercegovini. Radio je u Stalnom arbitražnom sudu u Hagu. Živeo je i radio u Holandiji i Francuskoj. U razgovoru sa dopisnikom „SP“ (Svobodnaя pressa, Slobodna štampa) on govori 30. aprila 2014. o stvarima koje su direktno vezane za krizu u Ukrajini.

Ako Evropski parlament odmah ne promeni svoj odnos prema Rusiji i SAD, svet će se već do jeseni naći na pragu novog strašnog rata

„SP“: Po vašem mišljenju, Peter, da li su ukrajinska zbivanja posledica čisto unutrašnjeg „sukoba interesa“ ili su ih izazvale neke „spoljašnje sile“?

‒ Po mom mišljenju, već su svi u Zapadnoj Evropi, i ne samo tamo, shvatili da se ovo jednostavno nije moglo dogoditi bez spoljašnjeg uplitanja. Sjedinjene Američke Države su glavni „lutkar“, one vuku konce kojima pokreću svoje marionete. Poznato je da su u revoluciju u Ukrajini Amerikanaci uložili pet milijardi dolara. To su nedavno objavljeni zvanični podaci. Može se reći da je to ono što je zabeleženo u dokumentima. Možemo samo da nagađamo kolika su još sredstva bez pisanog traga ubačena za uništenje suvereniteta Ukrajine. I to uništenje rukama Evropljana. Tačnije, Evropske komisije. Ona je otvoreno vršila pritisak na predsednika Janukoviča, primoravajući ga da potpiše Sporazum o pridruživanju između Ukrajine i Evropske unije. Tada nije obraćala pažnju na demokratiju, ni najmanje se nije brinula za ljudska prava i slobode. Iako mnogo voli da se u javnosti krije iza priča o demokratiji.

„SP“: Zašto vodeće države Starog sveta, u licu svoje Evropske komisije, dozvoljavljju da njima upravljaju SAD?

– Zbog toga što, prvo, u ovoj organizaciji je ostvarivanje interesa bankara ima prioritet, bankari odlučuju o svemu u današnjem zapadnom svetu. Drugo, Evropska komisija – nije demokratska institucija. U njoj je manje demokratije nego što je bilo u Politbirou CK KPSS. U Evropskoj komisiji je bezmalo tri tuceta komesara, imenovanih od strane Evropskog saveta. Narodi Evrope nisu izabrali te komesare. Nije iznenađujuće što se tu često donose odluke koja imaju malo dodira sa interesima pojedinih zemalja.

U Ukrajini, oni su zamenili jednu, legalnu, grupu razbojnika, drugom, još gorom.

Znamo: u Kijevu je bila demokratija, ali loša. Tamo su vladali sami oligarsi. Sada postoji hunta na čelu sa drugim oligarsima, za Evropu pogodnijim. Međutim, Ukrajina je sitnica. EU i SAD koje stoje iza EU imaju drugi cilj – prevrat u Rusiji. Ako vaša država pokaže slabost, oni će biti veoma zadovoljni. Njima se dopadalo kad su kod vas zapovedali Berezovski, Hodorkovski, Abramovič. I, naravno, nikako im se nije moglo dopasti kad je Putin sve to prekinuo. Za SAD je bio poseban udarac kad su shvatile da Rusija gradi, a to ne bez uspeha, Evroazijsku uniju. Bez Ukrajine, ta gradnja se malo komplikuje, ali je svejedno i dalje realna. Ona je očigledna protivteža Evropskoj Uniji koja je poslušna pred Jenkijima! A šta je to Evroazija? Pa, to je 75 % svetskih resursa. Zar se takav savez može dopasti SAD?

„SP“: Kijev je nedavno posetio potpredsednik SAD, Džozef Bajden. Između ostalog, on je u razgovoru sa trenutnim ukrajinskim rukovodstvom rekao da će ih izbaviti od zavisnosti od ruskog gasa. Veli, postoji odlična alternativa …

– Da , čuo sam to. Apsolutno nestvarno. Amerikancima nisu potrebni ni Turčinov ni Jacenjuk sa Jarošem. Ove figure nisu u principu neophodne ni Evropskoj uniji. Stoga su i svi razgovori i obećanja data navedenim građanima – čist blef. Polazim od toga da SAD sada imaju sopstvene realne probleme. Kod njih zaduženost iznosi 103% BDP-a. U trgovinskom bilansu imaju deficit od 800 milijardi dolara. Rusija, poređenja radi, ima suficit od 200-300 milijardi. Amerikanci kažu da mogu da obore cene nafte i tako nanesu štetu vašoj zemlji. Oni dobijaju „crno zlato“ uglavnom preko Saudijske Arabije. A za nju je pad cena nafte veoma štetan. Vaš Putin je 17. aprila rekao da Rusija neće imati problema ako padnu cene nafte. A Saudijska Arabija hoće, znam to pouzdano.

„SP“: Evropska unija je u svoje vreme stvarana da bi zemlje pomagale jedna drugoj, radi „zajedničkog prosperiteta.” A sada ispada – radi gušenja političke volje onih država koje su vidno ekonomski slabije? Radi korišćenja jeftine radne snage i novih tržišta za sebe.

– Za uskršnje praznika sam putovao u Grčku, bio u Atini. Ovoga puta sam se mnogo družio sa Atinjanima. Ne sa političarima, već sa običnim građanima. Oni su mi rekli da se u svojoj zemlji poslednjih nekoliko godina osećaju kao za vreme nacističke okupacije. Mrze EU i Amerikance. Kada su Grci ušli u Evropsku uniju, nisu imali dovoljno razvijenu ekonomiju. Iako je jedan od glavnih uslova za sve zemlje prilikom pristupanja bio baš ekonomski faktor. U istoj situaciji kasnije su se našle Rumunija, Bugarska, baltičke države. Ni one nisu bile spremne da pređu na evro. Međutim, one su u EU. Zašto? Mislite da Evropljani nisu videli nepripremljenjost ovih zemalja? Videli su. Ali su hteli nove teritorije, nove zemlje. Pre osamdesetak godina, Nemci su to jednostavno zvali – lebensraum (lebensraum – životni prostor ili politička teritorija neophodna za postojanje države i ekonomsku nezavisnost; istorijski temelj nacističke ekspanzionističke politike – napomena autora teksta). Uzgred, meni su prijatelji, jednomišljenici nedavno poslali dve karte – kartu Trećeg Rajha sa početka 1940-ih i kartu sadašnje Evropske unije. Uporedite. Skoro stoprocentno se podudaraju! Počev od 2004. godine, EU je dobila dosta novih članova. Na račun otpisivanja dugova (ili pre – davanja milostinje) istoj toj Grčkoj i nekim drugim zemljama, ona pokušava da drži ove države na povocu. Zato što ona hoće lebensraum. Za sad nema koncentracione logore. Ni ropstvo. Ali već razara zemlje. Kao sada Ukrajinu. Kao ranije Jugoslaviju. Mnogi narodi Evrope ne žele ovakvu politiku, oni su protiv nje. Ali Evropska unija ne sluša i ne želi da čuje kritike. Sada zatvara usta i medijima. Prošle godine su podneli dokument o medijima u kome predlažu osnivanje posebne komisije za kontrolu novinara. Da li Vas to podseća na nešto?

„SP“: Na cenzuru kakva je nekad postojala u Sovjetskom Savezu?

– Da, samo još gore. U Sovjetskom Savezu su, bilo to dobro ili loše, na taj način štitili svoju zemlju od „štetnog ideološkog mešanja“. A ovde će moći da utiču, uključujući tu i otpuštanje, na svakog novinara svake države-članice EU, ako bude napisao ili rekao nešto protiv njihove politike. I niko u Evropskoj komisiji nije rekao ni reč o neprihvatljivosti takvog dokumenta! Sada očekujem poziv u Evropski parlament. Ali nisam siguran da želim da idem. Suviše dobro poznajem tu organizaciju. Imaju tamo 25.000 hiljada činovnika. Oni pišu zakone i šalju na usvajanje parlamentarcima. To nisu nacionalni zakoni već su diktirani uglavnom iz Brisela, sedišta NATO-a u Evropi. Nema vremena ni da se ti zakoni prouče kako treba, toliko ih je mnogo. Svaka četiri minuta štancuju novi zakon. I već kruži vic da su njihovi sastanci za poslanike poput fitnesa: jednom rukom glasate, podigni – spusti, podigni – spusti, a drugom rukom morate da pritiskate dugme elektronskog brojača glasova. Tako se šali jedan parlamentarac iz Velike Britanije. Iza scene priča viceve, a plaši se da otvoreno govori. Kao i većina njegovih kolega. Svi oni odlično shvataju da u Evropskom parlamentu nema ni demokratije, ni javnosti. Ali imaju posao i dobru platu.

„SP“: Kako kao pravnik i diplomata objašnjavate da je prilikom razmatranja u Organizaciji ujedinjenih nacija za rezoluciju o Krimu glasalo više od polovine zemalja, a jedna trećina je odlučila da se uzdrži?

‒ Meni je zapalo da budem sudija u sporu između Sjedinjenih Američkih Država i Irana. Sada je situacija slična. Dozvolite mi da to objasnim na primeru. Zamislimo da ste Vi muškarac i da ste me udarili. Ja vas za uzvrat ne bih udario, već bih vas blokirao kao u džudou. Vi biste sa svoje strane pozvali policiju i zahtevali da u zapisnik unesu da vas je Petar Iiskola blokirao, ali pri tome ne biste pomenuli da ste pre toga Vi sami udarili Petera. Sledi glasanje porote: Piter ju je blokirao? Da. Je li kriv? Ako znate celu priču, nije. A ako znate samo poslednji deo, naravno da je kriv. Tako je i sa Krimom. U UN nisu predstavili čitavu istoriju ovog pitanja, već samo završetak – pridruživanje poluostrva Rusiji. Kako se uopšte može glasati u takvoj situaciji? Siguran sam da će proći izvesno vreme, i u UN će biti proces o Ukrajini. A tada će isplivati mnoge neprilične činjenice vezane za Evropsku komisiju.

„SP“: Svojevremeno ste bili koordinator Komisije Ujedinjenih nacija za probleme droga i oružja u Avganistanu. Zatim ste napustili taj položaj. Nemate li nameru da se vratite u diplomatiju?

– Nedavno su me ponovo zvali u OUN. Čak sam prošao i neophodne testove. Telefonirali su mi baš juče da čuju moj definitivni stav. Ali Vi znate ko je tamo gazda, zar ne? SAD. Ja ne želim da im služim. Nisam ja ledi Ešton. Imam o svemu svoje sopstveno mišljenje. Navikao sam da sam mislim, analiziram i donosim odluke. Meni je nemoguće diktirati. Ovakvi kao što sam ja sada nisu potrebni ni Ujedinjenim nacijama ni Evropskoj komisiji.

„SP“: Ne mogu da ne pitam Vas, državljanina Finske, Rusiji susedne zemlje, kakav je odnos Vaših zemljaka prema događajima u Ukrajini?

– Sedamdeset procenata finskog naroda je protiv NATO-a. Protiv rata. Predsednik zemlje o ovom pitanju ćuti kao miš. A konzervativni premijer ne krije da je sa „obe ruke“ za NATO i EU. Parlamentarci takođe ćute. Oni imaju izbore za godinu dana, ne žele da rizikuju. Koliko ja znam, sada vlada krišom od finskih građana priprema novi sporazum sa NATO-om. Ova informacija je nedavno procurile i objavili su je neki naši mediji. Ljudi su ogorčeni. Spremaju se da u bliskoj budućnosti izađu na masovne demonstracije. Za razliku od Finske, u nama susednoj Švedskoj, njen konzervativni premijer Fredrik Rajnfelt poštuje volju svog naroda. On neće dozvoliti da NATO bude u Švedskoj, iako njegova sopstvena Konzervativna partija umerenih i liberala glasa za članstvo u NATO.

„SP“: Finci, izgleda, nisu glasali za sankcije protiv Rusije, zbog navodnog mešanja u unutrašnje stvari Ukrajine?

– Finska sa Rusijom ima najveću razmenu. Sve glavne finske kompanije posluju u vašoj zemlji. To je veoma korisno za njih. Zašto bi one odlazile odavde, svađale se sa vama?

„SP“: Da li Vi vidite mirni izlazak iz krize?

– On je u tome da EU najzad napusti svoju politiku pevanja pratećih vokala Sjedinjenim Američkim Državama. Narod Evrope je za to. Negodovanja zbog dvostrukih standarda evropskih i američkih političara čuju se u mnogim državama. Češka i Mađarska su počela da govore o mogućem izlasku iz EU. Trezveni glasovi stižu iz Francuske. Postoje ljudi koji su spremni da čak i sad organizuju svoj sopstveni Majdan Briselu. Njih je još uvek malo. Ali se već čuje njihov glas. U suprotnom će evropske nacije same sebe obmanuti. U njihovim državama je u toku bezumna anti-ruska propaganda. I mnogi joj, nažalost, veruju. Ali drugog izlaza nema osim da Evropa prestane da peva prateće vokale SAD.

Ostaje jedino rat.“

Vratimo se gore pretpostavljenom odsudnom padanju „NATO-demokratija“ na ispitu istorije na kraju XX veka, koje se po autorskom mišljenju sastoji u sledećem:

Činjenica je da je Sovjetski Savez (sa Varšavskim paktom, komunističkim državnim satelitima i pratećim ideološko-militantnim pokretima širom sveta) predstavljao vrlo realnu opasnost po ideju demokratije, čija osnovna (jedina konkretna, sa svim nedostacima i slabostima) forma ispoljavanja jeste bila ona zapadnog tipa.

Zapadni državni konglomerat je tada predstavljao neophodnu i dobrodošlu protivtežu.

Činjenica (za žaljenje) je isto tako, da je posle raspada Istočnog bloka i nestajanja bipolarnog sveta, Zapad propustio ne samo ogromnu, već verovatno i jedinu istorijsku šansu da pomogne i ponudi čitavom svetu zajedničko ostvarivanja ideala demokratije (ravnopravnosti, nedeljivih ljudskih sloboda, prava i obaveza, itd.).

Jer „NATO-demokratije“ su tada bile jedini i enormni – u istoriji još neviđeni – funkcionalni konglomerat ekonomske, političke, vojne, tehnološke i idejne (pretpostavljeno važeći humanistički ideal) moći na svetu, posedovale su svaki zamislivi potencijal i više nego dovoljni moralno-etički kredibilitet kod ostalih naroda.

Pogledajmo kako to jedan od najpoznatijih švedskih književnika današnjice tematizuje u svojim socijalno-kritičkim delima koja se prevashodno bave uskim, međusobno uslovljavajućim vezama između internacionalnog terorizma i globalnog organizovanog kriminala s jedne i visokih hijerarhijskih krugova političko-ekonomske i tehnološke elite na Zapadu s druge strane:[35]

 

„Mi smo sve šanse XX veka jednostavno propustili, pustili ih da prođu i iščeznu, sve one bezbrojne mogućnosti da konačno etabliramo jedno društvo, u kome za sve ima mesta i iz koga niko neće biti isključen. Po prvi put u istoriji čovečanstva posedovali smo sve potrebne resurse za tako nešto.

I – šta smo mi od toga napravili?

Mi smo se, praktično bez ikakvog otpora, ponovo vratili srednjevekovnim vrednostima, jednoj primitivnoj socijalnoj formi organizovanja života, u kojoj vlada princip „najjači preživljava“ („survival of the fittest“).“

To je bio jedan nesumnjivo kvalifikovani, kompetentni glas sa Zapada.

Autorsko mišljenje svakako glasi, da smeštanje ovog masivnog socijalnog retardiranja u Srednji vek ne odgovara pravom stanju stvari: „survival of the fittest“ je starije od duhovne dimenzije čovekovog bića, ono pripada pred-humanoj fazi evolucije.

Pokazalo se, dakle, (gornje pitanje, koje se sve više postavlja) da je dotični ideal sa velikim stepenom verovatnoće samo makulatura, samo interesno redefinisana stvarnost, da je njegova – po samoshvatanju konkretnih uzurpatora „vlasti nad definicijama“ – sadržina uspešno supstituisana spoljnom jezičkom formom i degradirana na banalizovanu floskulu u smislu principa „cilj opravdava sredstvo“ i u službi borbe za vlast nad svetom.

„NATO-demokratije“ su, naime (i isto tako – nažalost), izabrale put svih ostalih imperija u istoriji čovečanstva. Budućnost će pokazati, da li će one naći snage da naprave jedan radikalni zaokret u smislu „put u budućnost vodi preko vraćanja korenima“, te da ipak izbegnu i kraj, neslavni način nestajanja svih svojih prethodnica, koje su svojevremeno, isto kao danas one, glasno i samouvereno proglašavale „kraj istorije“.

To je, kao što je poznato, uvek bio samo kraj njihove istorije.[36]

[1] Još jednom – time se, naravno, ni u kom slučaju ne postavlja u pitanje suštastvena potreba tj. neophodnost borbe protiv svake vrste terorizma i to svim sredstvima, koja se oslanjaju na jednu humanističko-pravnu, etičku i moralnu osnovu. SAD tj. „NATO-demokratije“ nisu, dakle, smislile neke virtuelne teroriste, ali su ovim svojim neprevidivo napadačkim ratovima definitivno i samo u sopstvenom interesu virtualizovale stvarnost, dovele u pitanje čitavo pozitivno međunarodno pravo, obezvredile ionako fragilnu ulogu UN i dodatno izgubile kredibilitet u svetu.

[2] Uporedi: Salomon, Hobe, Tulatz, Nazikollaborateur als neuer Held der Ukraine. Jüdisches Berlin 4/2010.

[3] Aktuelna kriza oko Ukrajine zahteva, svakako, vremensku distancu da bi se mogla temeljno analizirati. Ona međutim već potvrđuje nepromenjeni kontinuitet odnosa na relaciji Zapad-Istok.

[4] Janukowitsch kündigt Westkurs an. Handelsblatt, 26. II 2010.

[5] Janukowitsch lädt Putin nach Tschernobyl ein auf  RIA Novosti am 15. V 2012.

[6] EU verliert Kampf um die Ukraine, Die Presse vom 21. XI 2013.

[7] NRCU vom 28. XI 2013.

[8] RIA-Nowosti vom 25. XI 2013.

[9] EU legt Abkommen mit Ukraine auf Eis, in die Welt am 14. V 2012.

[10] Ukraine: Janukowitsch verkündet Neuwahlen. In: Spiegel Online. 21. II 2014, abgerufen am 27. II 2015.

[11] Konflikt in der Ukraine: Zum Frieden gezwungen, SPON vom 28. II 2014.

[12] Konflikt in der Ukraine: Wo ist Janukowitsch?, Spiegel online, 22. II 2014.

[13] „How William Hague Deceived the House of Commons on Ukraine”, Huffington Post; „William Hague has been cavalier with the facts in his support for the Ukraine rebels”, Telegraph.

[14] EU erkennt Entmachtung Janukowitschs an, Webseite von RIA Novosti vom 24. II 2014.

[15] Falk Herbrechtsmeier, Saudi-Arabien und Al-Qaida ‒ Die Verflechtung des nationalen Islamismus mit dem transnationalen Terrorismus als globale Herausforderung für die internationale Politik, Albert-Ludwigs-Universität Freiburg, 2004.

[16] Klaus Hart Brasilientexte, 14. Januar 2015. Uporedi i: Videos and Photos of the Odessan Massacre, and Why It Was Done” von Eric Zuesse. Uporedi i: Menschen der Woche ‒ Frank Elstner interviewt Prof. Dr. Gabriele Krone-Schmalz über „NATO in Zivil“ in der Ukraine, Russland und Medienpropaganda, SWR, 3. V 2014.

[17] aristo blog, Mai 6, 2014.  Uporedi i: Laurent Joachim,  Der Einsatz von „Private Military Companies“ im modernen Konflikt: Ein neues Werkzeug für „Neue Kriege“? Christoph Links Verlag, 8. IX 2010.

[18] Panorama-Sendung, ARD, vom 6. III 2014.

[19] Hannes Heer: Blutige Ouvertüre. In: Die Zeit. Nr. 26, 2001 (online). Uporedi i: Bandera. Immer Angst. In: Der Spiegel. Nr. 44, 1959.

[20] „Nature and Extent of Disaffection and Anti-Soviet Activity in the Ukraine“ (Bericht des US-Militärattachés der US-Botschaft in Moskau, 17. III 1948), zitiert in: Christopher Simpson: „Blowback“. Collier Books, New York, 1989.

[21] Pravda online, Belgrad, 17. V 2015. sowie rs.sputniknews.com.

[22] Nikola Vrzić, „Ko i koliko plaća Natašu Kandić, Sonju Biserko, Žene u Crnom, B92, CESID, Peščanik, E-novine…“ Pravda, Beograd, 28. V 2015.

[23] Isto.

[24] Focus online, 16. VI 2008.

[25] Uporedi i: Bandera. Immer Angst. In: „Der Spiegel“. Nr. 44, 1959.

[26] Berthold Seewald, Hitlers Leih-Armeen beim Marsch nach Stalingrad, DIE ZEIT, 4. VIII 2012.

[27] Uporedi: David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Dalje: Melьtюhov M.I.: Upuщennый šans Stalina. Sovetskiй Soюz i borьba za Evropu, 1939–1941. M.: Veče, 2000.

[28] Christian Hartmann, Unternehmen Barbarossa. Der deutsche Krieg im Osten 1941–1945. C. H. Beck, München 2011, S. 115 f.; dalje: Rüdiger Overmans, Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg. 3. Auflage. Oldenbourg, München, 2004.

[29] Isto, David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Dalje: Melьtюhov M.I.: Upuщennый šans Stalina. Sovetskiй Soюz i borьba za Evropu, 1939–1941. M.: Veče, 2000.

[30] Isto, Christian Hartmann

[31] Ukraine-Krise: Helmut Schmidt wirft EU-Kommission Größenwahn vor. SPIEGEL online, 16. V 2014.

[32] Contra Magazin, Marco Maier, Ukraine-Krise: Helmut Schmidt befürchtet einen „heißen Krieg“ mit Russland“, 12. III 2015.

[33] Menschen bei Maischberger, ARD, 28. IV 2015.

[34] Dejan Šajinović, „Njemačka je pogriješila što je priznala Kosovo“, Nezavisne Novine, Banja Luka, 3. V 2014.

[35] Arne Dahl, Neid, Piper Verlag München-Zürich, 2014.

[36] Na pr. Fransis Fukujama, zamenik šefa Planskog štaba u američkom Stejt departmentu je već krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je neposredno predstojeći raspad Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza postao neprevidiv, „kraj ideološke evolucije i početak univerzalnog važenja zapadne liberalne demokratije na čitavom svetu“. Objavljeno u časopisu „National interest“, Washington, 1989. Istorija, međutim, i dalje teče i od tada protekle decenije uvek iznova dokazuju utopijski karakter takvih, koliko euforičnih, toliko i beznadežno pogrešnih predstava stvarnosti.

 

Vezane vijesti:

Vladimir Umeljić – Genocid kao deo kulturološke tradicije …

Vladimir Umeljić: „Sveti“ Alojzije Stepinac i Srbi | Jadovno …

Kome će nemački ustašofil da govori o Holokaustu u Beogradu …

Srbin koji je zadivio i Noama Čomskog! | Jadovno 1941.

Ekonomija genocida | Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top