
Онима што плачу: Стамен и пркосан је мој завичај
Сања Вуковић Не никох на гриjеху, а са смиjехом у гриjех желе да ме утопе. Даве ме у живом блату. Удараjу ме у зенице, и споља и изнутра. Набацуjу ми омчу око врата. Траже ми неко обољење, закрчење судова, малигни тумор… да би ми препоручили еутаназиjу. Кажу, боље ће ми бити без мене. Пепељасто-сива дуга обавиjа моj камен у темељу, дубоко заривен. Али jа се не дам! До смрти ─ иштем живота. Има дана коjи миришу на кишу. Нарочито на Задушнице кад Стоjанке похрле на гробља. Нису то само козарске Стоjанке. Планине, планине… Кол’ко вас jе само?! Колико само неснимљених филмова?! Колико уснулих анђела. Колико брда сличних ономе из филмаАнђео













