ИЗ ЖИВОТА ПЕРКА МРКАЈИЋА – ПРВОГ СОКОЛСКОГ ЗАВЕТНИКА: Гусларски првак страдао од усташког метка у родној Брадини

Перко Мркајић, као угледни соколски предводник, вазда је био први у животу па је испредњачио и у смрти.

Пише: Младен Булут

На свесоколском слету у Суботици 28. јуна 1936. Перко Мркајић из херцеговачког села Брадине наступао је као такмичар у неколико појединачних атлетских надметања, али му је још највише поласкано када је проглашен за најбољег гуслара у ондашњој Југославији.

Као познати и признати соколски првак он је, ако не први оно међу првима положио завет приликом проглашења Прве Петрове петолетке и да би га у свему одржао више од четири године је путовао по читавој држави, од жупе до жупе, бесплатно дајући подуку свим заинтересованим у ондашњим мнобројним и многољудим соколским друштвима да овладају „јуначким инструментом“ и бесплатно гуслао на свим њиховим свечаностима.

Наиме, припадници Соколске жупе Мостар родоначелници су  предлога, који је врховно старешинство југословенских сокола у јуну 1936. прихватило, да се наредни петогодишњи период до 6. септембра 1941, рођендана и пунолетства њиховог покровитеља – престолонаследника Петра Другог Карађорђевића – обележи и посебним примерима прегнућа појединаца „како би соколство попримило, поред укупног рада на културном, социјалном и економском пољу, који ионако здушно и пожртвовано исказују у свеколиком заједничком труду на јачању обшества, већма дубљи смисао“.

Перка Мркајића, који је „неопозиво примио на себе обавезу да епским певањем поезије побуди поприлично замрли интерес за чојство и јунаштво“  у марту 1939, како је остало забележено у листу „Око соколово“, лепо су у престоници примиле и достојно угостиле све соколске дружине и чете, а ту му се на даљем путу придружио и Радош Ђорђевић, из Соколске жупе Крагујевац, иначе првак државе у свирању на хармоници, па су соколски скупови њиховом заслугом постали много свечанији, веселији и привлачнији. НАЈМЛАЂИ СТАРЕШИНА

Распустивши Народну скупштину 6. јануара 1929. краљ Александар је посебним декретом 5. децембра, обуставио рад у свих 443 соколска друштва, која су у 22 жупе окупљала више од 70.000 припадника – 36.000  мушких (међу којима је било 9.600 вежбача), 8.300 женских (2.200 вежбачица), 7.000 нараштајаца и 4.000 нараштајки, 9.000 дечака и 8.000 девојчица, као и слична (једнонационална) теловежбачка удружења, попут Орела или Свободе.

Нешто доцније посебним Законом основана је Витешка организација Соко Краљевине Југославије, а све гимнастичке организације позване да, под претњом укидања, ступе у јединствени југословенски савез.

По одредбама новог закона за врховног старешину Сокола наименован је престолонаследник Петар, који у то време није навршио ни пуних седам година. 

У опису кршног горштака свечано упарађеног у традиционалну херцеговачку народну ношњу истиче се да је он, „поред обдарености многим природним својствима исказаним и потврђеним кроз такмичења“ и  „врло успешан вежбач“, а посебно „одличан тумач народних умотворина и историје“.

Као наредник југословенске краљевске војске пао је, погођен метком у слепоочицу, на раскршћу у центру родне Брадине као прва жртва у  пушкарању са усташама које су после априлског слома 1941, пожуриле да заузму родни дом поглавника Анте Павелића који се налазио у непосредном суседству породичне куће Мркајића која је, опет, до темеља разрушена и спаљена 1992. у последњим ратним сукобима у БиХ.

НАКОТ ИЗ ВЛАКА У СНИЈЕГУ

У Брадини, повећем српском селу смештеном, уз Ракитницу, испод Иван(овог) седла  , као и ближој околици, тада није било Хрвата.

Анте Павелић се овде случајно родио када се његова мајка Марија, родом из Кривог Пута у Лици, враћала из посете оцу Милету, рођеном у околини Госпића, који је радио као плужни радник у Чапљини.

Породиља је смештена у породици Куљанин, а путници-невољници распоређени по осталим кућама и тако спашени од смртне опасности, јер према сведочењу старих Брадињана воз је био запао у сметове које није могао пробити ни уз помоћ  додате локомотиве са уграђеним зупчаницима ни ужљебљењима у посебној шини која је, баш због оваквих (не)прилика, била постављена средином колосека до на врх стрмог превоја.

Зачудо, у званичној биографији доцнијег поглавника НДХ пише да је рођен у кући сеоског учитења Хрвата 14. српња 1889, а нимало није чудно што су у нападу на Брадину 1992. усташе неке од потомака Куљанина поклале, а преостале заточиле у логору Челебић.

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА