
Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи
Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим… Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Све више дрхтим… Ипак куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?“. Војник, кажем, отвори… Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата … … Сестра Зорка ми полете у загрљај. Виче: „Живојине, брате…“. Пољубих мајку у руку и образ. Она плаче. Пољубих остале… Знам: двадесет трећи је октобар 1918. Из овог дома сам отишао пре више од четири године… А дошао сам на дан, само да их видим, јер рат траје… … А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, редов












