Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Усташки злочини по сведочењима њихових савезника

Датум објаве: петак, септембар 8, 2017
Објављено у Остала стратишта
Величина слова: A- A+

О Лази М. Костићу

Лазо М. Костић jедан jе од наjзначаjниjих Срба двадесетог века. Чувени правник, родом из србске Боке, после Другог светског рата нашао се у емиграциjи, где jе, служећи се углавном наjуверљивиjим страним изворима, показао и доказао истину о свом народу. (Његова Сабрана дела нису се, на жалост, поjавила у издању Србске академиjе наука и уметности, коjа jе донедавно патила од рецидива титоизма, а данас, осим часних изузетака, од склеротичног аутизма и немешања у судбину свог народа. Обjавила их jе Српска радикална странка 2000. године).

Костић jе своjа дела у емиграциjи штампао углавном о свом руху и круху, и уз помоћ свесних Срба – поjединаца, и оставио нам непроцењиву ризницу чињеница о нашоj крвавоj, али славноj, историjи. У оквиру његовог циклуса “Примери хиљадугодишње културе Хрвата”, коjи jе показао, како jе Јасеновац постао могућ, Лазо М. Костић jе, као пети део обjавио књигу “Хрватска зверства у II светском рату према изjавама њихових савезника” (Немаца и Италиjана, углавном). Књига се налази у VII тому Костићевих Сабраних дела (ЗИПС – СРС, Земун 2000, стр. 535-829). О немачко- италиjанским сведочењима, он каже: “Италиjани, и званични и приватни, и воjни и цивилни, кад описуjу злочине, они то чине са унутрашњим учешћем, са жалбом, са осудом. Скоро да се не заплачу! Немци, пак, даjу сувопарне административне извештаjе, без трунке саучешћа: кад преброjаваjу мртве људе исто као да приказуjу угинуће коња или волова. Нема код њих ни наjмање неке осуде због хуманости. Они те поjаве осуђуjу, jер оне ометаjу немачку политику мира и економског искоришћавања на Балкану.“

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/ostala_stratista/lazo_m_kostic_01.jpg

Лазо М. Костић

Покушаћемо да на наредним странама пренесемо понешто из Костићеве ризнице незаборава. Трудићемо се да документа поређамо хронолошки, а читаоца упућуjемо на подробну библиографиjу коjу jе Костић обjавио у свом раду.

Извештаj немачког посланства

Немачко посланство у НДХ 21. новембра 1942. упутило jе извештаj о усташким злочинима Министарству спољних послова Раjха, у коме, између осталог, пише:

“Поводом свог унапређења у чин усташког капетана виши полициjски комесар Томић jе приредио велику разуздану пиjанку. После ручка настало jе пиjанчење. Када су сви били тотално пиjани. почео jе Томић да пуца из пиштоља. Као мета служиле су му скупоцене уљане слике и кристали. Око поноћи морало jе неколико усташа да доведу из затвора неколико Срба у локал. Ти Срби су избодени ножевима, а усташе су из рана сисали крв.“

Генерал Артур фон Флебс

Генерал СС-а, Артур фон Флебс, средином 1943. године записао jе у свом дневнику: “Усташама jе у почетку било главно да уништаваjу православне, да касапе стотине хиљада људи, жена и деце и да се дочепаjу водећих положаjа у управи новонастале државе.” Флебс jе писао о злочину усташког “доглавника” Судара, коjи jе забележио jедан немачки воjник у његовоj пратњи. У jулу 1943. године, Судар jе скупио Србе из села Соколац и побио их иза локалне цркве (око 700 мушкараца, жена и деце): “Лично jе Судар учествовао у насиљу”, забележио jе Флебс.

Др Јозеф Фесл

Под заклетвом, шеф болесничког транспорта Друге моторизоване армиjе Вермахта, сведочио jе на америчком суду да су хрватски злочини били слични онима учињеним у Тридесетогодишњем рату. Гледао jе како кољу читаве свадбе, после чега су, са окаченом таблом “Срећан пут у Београд” бацали лешеве у Дунав или Саву.

Вилхелм Хетл

Један од шефова немачке обавештаjне службе, Вилхелм Хетл, под псеудонимом Валтер Хаген, обjавио jе 1950. године у Цириху књигу “Таjни фронт”, у коjоj тврди да jе 1941. власт у Загребу преузела шачица усташа, коjа у томе никако не би успела да ниjе имала подршку већине Хрвата. Чим су дошли на власт, усташе су почеле да истребљуjу Србе и Јевреjе: “Већ у лето 1941. узеше ужасне грозоте нечувене размере. Читава села, као на пример Воjнић, чак читави предели беху систематски уморени или су становници били пресељени да беже у Србиjу. /…/ Усташе су са масакром Срба учиниле почетак бескраjних зверстава”. Немачки опуномоћеник у Загребу, Глеза фон Хорстенау, jе 1942. године, после невиђених покоља србског живља, неке од наjокорелиjих усташа из Славониjе, успео да склони испред очиjу jавности; Хегл каже: “Али, Павелић ниjе ни помишљао на то да кривце казни, него их jе jош задржао у своjоj околини и примао од њих савете. Описуjући покоље и католичење Срба, Хетл истиче да су усташки злочини многе Србе отерали у шуму, ометаjући тако немачке воjне акциjе против герилаца.

Лотар Рендулиц

Немачки генерал Лотар Рендулиц обjавио jе 1951. године своjе успомене, у коjима истиче да немачки воjници у Хрватскоj 1941. години нису наишли ни на какав отпор, већ су били слављени као победници. Описуjући своjа лична настоjања да спречи покоље Срба, Рендулиц истиче да jе “хрватска страна” одмах предузела “дивљи прогон православних”.

Херман Ноjбахер

Херман Ноjбахер, човек од наjвишег Хитлеровог поверења на Балкану, обjавио jе књигу “Специjални задатак на Југоистоку 1940-1945” (у Немачкоj штампана 1956. године, а код нас преведена и обjављена тек 2004!) Ноjбахер у књизи описуjе своjу мисиjу у Румуниjи, Бугарскоj, Грчкоj, Албаниjи и Србиjи. Једна од наjважниjих његових теза (а нама толико непозната) jе да jе Немачка на Балкану окупирала само Србиjу и Грчку – сви остали су били немачки савезници! Ноjбахер наводи усташки рецепт за решавање србског питања: трећину покатоличити, трећину протерати, трећину побити! Иако су се усташе хвалиле да су побиле милион Срба, таj броj се креће око 750 хиљада људи. Он jе све то називао “хрватским осветничким ратним походом за уништење православних Срба”. Све jе то подсећало на средњевековне верске ратове. Чак и Хитлер се ниjе слагао с Павелићевом геноцидном политиком (не зато што jе волео Србе, него зато што jе сматрао да их има превише да би били побиjени.)

Др Јозеф Матл

Године 1958, бивши капетан Вермахта (иначе, слависта из Граца) Јозеф матл, полемисао jе с jедним римокатоличким свештеником, коjи jе порицао хрватске злочине према Србима православне вере: „Усташка влада настоjала jе да, уз помоћ немачког “Вермахта“ побиjе и истреби Србе у Источноj Босни, па да онда кривицу свали на зле Немце. Моjа jе тежња проистицала из мог службеног задатка, да Источну Босну. коjа jе тада била воjно-стратешки подређена заповедничкоj сили немачког генерала у Србиjи, пацификуjем и нормализуjем како бих учинио краj растућоj анархиjи, коjа jе била последица усташког касапљења српског становништва. Ми имамо доказа о томе и знамо и своjим смо рођеним очима гледали шта се дешава тамо у Босни… Уосталом, jедан противсведок вашим тврђењима jесте и jедан професор Бечког универзитета и председник Католичке акциjе коjи jе у то време, као командант пука на Дрини, наредио да се отвори ватра са српске обале на усташе, кад се видело како ови и домобрани хоће да бацаjу српске жене и децу у хладну Дрину. Ја сам видео ту изгладнелу децу коjу jе спасла наша воjска и поделио сам им и своj последњи комад хлеба. Веруjете ли, као доктор теологиjе и католички свештеник, да jе то хришћански? Или сте мишљења да jе католички и хришћански само оно што Хрватима политички користи! Ви можете и даље да представљате усташке Хрвате као ваљане, невине jагањце.“

Италиjанска сведочења

Генерал Пирцио Бироли о Србима и Хрватима

Италиjански генерал Пирцио Бироли у извештаjу Врховноj команди своjе воjске о стању у Црноj Гори 12. августа 1941. пише: “Од свих балканских народа, Срби су, по мом мишљењу, без обзира на њихов суров ка рактер, jош наjбољи. Хрвати су подли и дволични, прави лицемери и кукавице, насупрот ратничком и витешком духу Срба и Црногораца.”

Ђенерал Марио Роата

Ђенерал Марио Роата, комадант италиjанске Друге армиjе, у књизи “Борба на балкану и њене последице” (изашла 1946. у Милану) пише да кампања „беше карактеризована убиствима десетина хиљада лица, подразумеваjући ту старце, жене и децу, док су друге десетине хиљада индивидуа у тобожњим логорима интернираца пустили да угину од исцрпљења и мука… Италиjанске трупе (Друга армиjа) нису могле да равнодушно помажу те ексцесе, ако ни због чега другог а оно због своjих краjње хуманих осећања. И зато су сместа интервенисали тамо где су се нашли (jер су испочетка окупирали били само jедан део хрватске териториjе из своjе надлежности). А септембра 1941. године, чим jе влада у Риму одобрила предлог команде армиjе, приступише окупациjи означене териториjе и преузеше свуда цивилне власти. Армиjа jе натj начин спасла животе броjног српско-православног становништва (њене старешине су израчунале да их jе спашено око 600 хиљада.)“

Пуковник Ђузепе Анђелини

Италиjански пуковник Ђузепе Анђелини обjавио jе 1946. године књигу “Логорске ватре у Хрватскоj”, у коjоj описуjе своjа искуства: „Официри из пука су ми саопштавали епизоде немилосрдне окрутности коjих су били великим делом сведоци прва два месеца пре мога доласка: хиљаде Јевреjа депортованих на острву Пагу да би их поклали или живе сахранили; хиљаде Срба ослепљених и грозно злостављаних; читаве породице масакриране (поубиjане) без икаквог разликовања на пол или на узраст. Као потврде тих ужасних епизода показивали су ми фотофафиjе коjе су репродуковале страшно крволоштво над женама и децом.“

Описуjе Анђелини и сусрет пуковника Антоникола са усташким зверствима у Госпићу: “Упутивши се томе месту он jе могао констатовати да се jедно тридесет лешева, слабо закопаних у jами песка, поjавило на површини, откриваjући унакажене удове и натечене главе. Мало даље, у jедном прокопу, сакупљаху се броjна деца, изгладнела и терорисана, коjа су тврдила да су побегла од покоља у оближњим пределима.“

Капетан Камароли, коjи jе био смештен код jедне породице из Госпића видео jе како су ишчезли за мало дана сви чланови из те породице, мало по мало (jедни за другим) затворени или заклани. Једини коjи су преостали неки дан беше jедна уморна старица и сва искривљена са више од 70 година, и jедан плавокос дечак коjи jе дочекивао свако вече капетана кад би се оваj кући враћао и ишао му jе у сусрет свечано очекуjући карамелу коjу оваj ниjе изостао да му понуди. Али jедне вечери, враћаjући се залуд га jе тражио у полумраку вечери: дечачић и жена лежаху обоjе задављени у jедном углу дворишта.“

Италиjанско сведочење о хрватским фратрима

Италиjански лист “Il Tempo” обjавио jе 9. септембра 1953. године податак из документациjе Министарства одбране о учешћу хрватских фратара у покољу Срба: “21. маjа 1941. године поjавише се команданту дивизиjе „Сасари“ у Книну три особе, међу коjима отац Шимић, францисканац. Оне изjавише да су од загребачке владе одређене да преузму цивилну власг у тоj покраjини. Италиjански ге-нерал их запита коjи би био правац њихове политике. Отац Шимић беше таj коjи jе дао одговор: „Убити све Србе у наjкраћем времену.“ Командант дивизиjе „Сасари“ ниjе веровао своjим ушима. Тражио jе да то понови. А оваj: „Убити све Србе у наjкраће могуће време. То jе наш програм.“ “Ја се чудим – одговори високи италиjански официр – да се не схвата ужас тога предлога и да баш jедан свештеник, усто jош францисканац, долази да то изjави… Ниjе било средстава да се они одврате, тим пре што jе наредба из Рима гласила, “не мешати се у локалну политику.“ И они започеше.“

Потпоручник Салваторе Лои

Године 1953, италиjански потпоручник Салваторе Лои обjавио jе књигу “Југославиjа 1941”, и у њоj низ фрапираjућих усташких зверстава.

„Убедљиве документациjе хрватских зверстава. Усташе су ма-сакрирале Србе у унутрашњости касарне, па онда по ноћи или у праскозорjе изнели лешеве и носили их, нагомилане на тешким колима, сламом покривене, на места одређена за колективно бацање; 2. „Срби убиjени на местима утамањења Срба.“ (Костић овде описуjе фотографиjу: „Ту jе маса српских изнакажених лешева и jедан хрватски воjник коjи садистички проверава да ли су сви мртви.“); 3. Принудни изгон Срба са териториjе хрватске државе“; 4., Документациjа зверстава извршених од усташа у Суваjи около куће попа Спасе Деврње.“ (Костић каже: ,Види се омча коjом jе усмрћена ћеркица протина; на зиду се обележаваjу „окрвављени отисци jедне руке девоjчице.“); 5., Изглед Бранка Ридановића коjи се спасио из jаме“; 6. „Ударац у потиљак“ са сликом леша жртве. (стр. 173.)

Поред тога, Лои наводи: „Прогони су добивали карактере нарочите свирепости у муслиманским центрима Босне, у коjима, поред одређене и питорескне боjе амбиjента (минарети, џамиjе, приватна архитектура, одећа) можемо слободно рећи да владаше несумњиво прљавштина. Прљавост на улицама, у кућама, у телу и души становника.“ (стр. 174.)
Наводећи и неколико стравичних поjединачних примера хрватског терора, Лои констатуjе: „Срби умираху на стотине. Многи се спасише бегом ако jе било времена, али су их очекивали дани немогућег живота у шуми. Броjни случаjеви беху нарочито зверски, увек кад jе могуће чинити разликовања чак на страшном пољу покоља.“ (стр. 175.) У jедном случаjу, „у Госпићу, jедан отац коjи jе водио у шетњу, као и сваки други дан, троjе дечице, беше заустављен од двоjице усташа. Са леденом хладноћом повери децу jедном пролазнику замоливши га да их одведе кући староj баби и помиловавши њихове главице, следио е чврстим кораком два агента. Мало после одjек две детонациjе дао jе до знања да jе… jустифициран.“ (стр. 175.)

У другом случаjу, „мала Ивка В. од четири године, беше jедина преостала у њеноj породици. Све чланове су побиле усташе, а малу удараше у потиљак; баjонетом, и без свести jе бачена међу лешеве своjих. Један велики пас, коjи jе малу волео, успе да jе одвуче у оближњу шумицу, док jе нису подигла нека избегла лица коjа су се о њоj старала. Девоjчица jе носила jош видљиве знаке броjних рана коjе нису биле зарасле.“ (стр. 176.)

Лои иде даље у приказивању духа хрватске геноцидности: „Покољи су вршени по правилу обавиjени наjвећом таjношћу, нарочито колективни… Срби одређени за смакнуће, наjпре су бивали сконцентрисани у касарнама; кад ноћ узме маха, водили су их, у колонама ужасних кортежа, ван вароши. Према природи терена, њих су или бацали у jаме, или подвргавали класичном ударцу у потиљак на ивици раке коjу су сами ископали. Повезани jедан уз другог жицом, те jадне жртве, често jош живе, бацаху стрмоглавце у општу гробницу.”

Италиjанске воjнике су болели животињски злочини према српскоj деци, о чему Лои износи неколико примера, на веранди jедне вишеспратне куће поjавила се десетина усташа коjи посматраху на тргу испод њих телеса неколико Срба у агониjи; ево, мало после, друге усташе коjе су брутално вукли четири дечака од коjих jе наjстариjи могао имати осам година коjи плакаху дозиваjући родитеље убиjене на њиховим престрашеним очима Наjстариjи од дечака, подигнут за косу, би бачен са балкона, а неке усташе коjе га дочекаше доле на тргу, убише га у лету… Бруjање и урлање задоволства пратили су таj срамни подвиг, jер у Хрватима људско ниjе било ништа сем физичке фигуре.“

Лои навоси исповест старице из спаљеног србског села Суваjе: “Било jе то неке ноћи. Чули смо како стижу многоброjни аутомобили, коjи су били пуни усташа. Као прву меру предострожности блокирали су све путеве, затим су поделили село на зоне и отпочели са чишћењем. Све су то радили у наjвећоj тишини. Куцали су на све куће. Подигли су људе од 15 година па на више. Контрола докумената, рекоше. То су говорили са толиком озбиљношћу, да нико ниjе посумњао у њихове речи. За кратко време они су их сакупили овде – говорећи то показивала jе на неколико места на коjима се запажала свеже ископана земља – и све су их поставили у редове, наставила jе старица. Пре свега, издали су наређење да сви скину обућу и одело. Затим jе jедан од њих дивљачки викао: “Има ш међу вама коjи католик?“ Једна десетина наших, коjи су jош раниjе примили католичку веру, изађоше напред. Добро – рече jедан од ових џелата – ви сте наши другови и приjатељи по вери, и са вама ће се добро поступати! Вас ћемо последње убити!“

Настао jе jедан дивљи смех међу свим усташама на ове његове речи. Међутим, наши су почели да разумеваjу шга се око њих и са њима догађа… и ови усташки пси су почели са извршавањем њиховог плана. При слабоj светлости неколико бакљи, отпочело jе мрцварење жртава. Сви они коjи су очаjнички покушавали ма какву немогућу реакциjу добшш су револверски метак у потиљак. Већина њих била jе искасапљена са ножевима. Приморавали су их да вичу „Живео Павелић“. али нико од наших то ниjе хтео учинити. Сви су пали позиваjући последње „збогом.“ Многи су падали и викали „Живео краљ Петар!“… Јадна децо наша! Убиjени на превару. изненађени, не мислећи на никакво зло! Стварно, ко jе икада могао да помиспи на ствар овакве врсте? Ко jе у селу икада могао бити окривљен за ма какву политичку кривицу или антихрватску активност? Ко се од нас икада интересовао за политичке догађаjе? Апи за ове убице ми смо били тешки кривци – били смо кривци, jер смо рођени као Срби!…

Хрвати нису закаснили да стигну овамо и одмах почну са њиховим подмуклим планом. (Кад су побили мушкарце), силовали су скоро све жене, удате или не, младе или старе. Мучили су децу. Пљачкали су све оно што jе од вредности и те све вредности су товарили на аутомобиле. Све остало су уништавали. Све су побили; понављам, све. Умирале су жене, старци и деца. Уживали су да убиjу ударцима пушке маjку и дете коjе се обавиjало око врата. Вешали су, расцепљивапи су децу, разбиjали им лобање кундаком од пушке и млатили с њима са свом снагом о земљу… Затим… посуше бензином свуда где су запалили. И док су се ови пси удаљавали певаjући, пиjани од крви, село jе горело. Преко целе ноћи куће су гореле са прободеним и у смртном ропцу телесима толиких жена и деце…

Али како сам се jа спасила, то сигурно господин хоће да ме упита. То ћу вам рећи укратко. У дворишту моjе куће налазила се, и jош и сада се налази, jедна велика гомила сена. Кад су стигли ови пси, jа сам се сакрила унутра, jедва што сам могла дисати. Чула сам пуцњаву из пушака, очаjничко запомагање наших људи, урликање од радости ових убица. Мало после тога дисање ми jе постало jош теже, осетих jаки мирис дима… и нисам за себе ништа знала. Пробудила сам се после дужег времена… Викала сам, долазе да ме узму. То су били Срби, коjи су стигли одмах после неколико часова по извршеном покољу, сувише касно. Да, али како се догодило да се jа спасим? Ватра ниjе захватила сено, jер jе авлиjа, у коjоj се налазио бунар, из кога су многе фамилиjе црпиле воду, била пуна локви коjе су заустављале пламен на његовом путу… Ево сада овде, сама, без сина, без синовца. Имала сам их стотинак! Нећу се никад одвоjити од овог места. Овде су сахрањеш сви моjи родитељи и моjи земљаци. Ништа ми друго не преостаjе, него да живим у њиховоj близини, у очекивању да и мене смрт понесе.”

Мемоари Енца Каталдиjа

Бивши италиjански официр Енцо Каталди обjавио jе 1968. године књигу “Југославиjа на вратима”, описуjући њему познате случаjеве усташких зверстава, имена Бранка Рађеновића баченог живог, иако са пререзаним гркљаном у jаму мртвих; доктора Спаве Лавруjа из Суваjе, коме jе била разбиjена лобања, док jе његовоj жени извучен зачетак из утробе и бачен према тавану; (имена) свих побиjених у Кориту, Србу, Суваjи. Чалљини, Стоцу, Габели, Берковићу, Таговићима, Домановићима, Грачацу, Госпићу, Топуском, Вргин мосту, Голубинцима итд. нису друго до само поjедини примери толико (страшних покоља и уморстава; очи повађене из очних дупља или запаљени на пламену свеће, исечени носеви и jезици, и сисе, и нокти, кости разломљене, кастрирања (сечење полних органа), рашчеречење, митраљезирање у групама на ивици jаме, сексуална насиља у присуству очева или мужева, или браће или синова.

У Вељуну, срез Слуњ, „усташе“ ухватише српског свештеника Бранка Добросављевића и наредише му да ископа jаму за свог сина студента. Кад jе то свршио, доведоше му дечка и почеше да га туку бичевима пред очима оца. Кад се изгубио, доведоше га поново, отсекоше му руку, огулише му кожу са главе, повезаше га да би му задржали излив крви, избатинаше га и окончаше му живот са ударом чекића у главу. Отац jе после натеран да поjе православно опело над сином, коjи се звао Стефан: Стефан Добросављевић. За време опела отац jе три пута падао у несвест, али jе бичем био нагнан да заврши. Напослетку jе и он убиjен jедним ударом чекића.

„Уташе“ (ово само Италиjани стављаjу увек у наводницима) везаше Ђорђа Бокића за jедно дрво. Бичеваху га до крви, одрезаше му уши, нос, jезик и после му отестерише браду (подбрадак). Палише му очи неком свећом и кад видеше да и поред свих тих мука жртва ипак показуjе знаке живота, распорише му груди ножем и опалише jедан метак из пиштоља у таj рез.“

1. jула 1941. године дао jе Анте Павелић свечану изjаву (очигледно притиском италиjанске владе) да неће више бити по-коља. Од тог времена клања се више нису броjала. Метода jе сад била друкчиjа: мучење у масама, при чему су жртве бацане у jаму, повезане три и три, митраљез постављен на грлу jаме и ватра на оне коjи би били jош у животу… 6. jула 1941. године увече неки италиjански воjници коjи су прелазили кланце Грачаца, привучени jедним страшним смрадом открише jедну jаму препуну Срба у распадању. Међу њима се креташе jедан човек. С муком jе био извучен. Он jе између осталог испричао да су према доктору Вељку Торбици извршене ове грозоте: „усташе“ га везаше за jедну клупу. Бише га до немила. После му кидаше дуге, танке комаде меса, мећаху со у ране и после то зашише. Извршивши те грозоте, питаху га, “мисли ли да jе операциjа добро успела.“ Он ниjе могао да одговори, био jе мртав. А зато што ниjе одговорио, кажњен jе са многим шибама. Оваj догађаj се десио на jедном месту недалеко од Грачаца 3. (а можда и 2.) jула 1941. године…

Не могу да се причаjу ужаси коjе су „усташе“ извршиле над српским девоjчицама. Постоjе стотине фотофафиjа коjе то потврђуjу, jер оне коjе су преживеле нападе. ударце баjонета, чупање jезика и зуба, ноката и врхова доjки (а то jе све чињено пошто су биле обешчашћене) биле су приљежно сабране од наших официра и пренете у италиjанске болнице где се баш и прикупљала ова документациjа чињеница… У Госпићу jедна маjка доби храброст и оде код „усташа“ питаjући их да ли шта знаjу о њеном сину коjи jе нестао пре три дана. Ова жена jе учинила грешку што jе собом довела и кћерку од 12 година. Усташе jе затражише. На маjчине протесте крвници као да су хтели да jе утеше, дадоше jоj jедан мали завежљаj. Жена мишљаше да jе неки мали дар, отвори га и паде у несвест. Унутра су биле очи њеног сина. То се догодило у Госпићу, а жртва се звала Дукић, имао jе 16 година… То су учинили Хрвати Србима. Разуме се да ми не можемо продужавати те приче од коjих се кожа jежи: требало би читаве томове испунити.”

Уместо закључка

Страшно jе немати своjу државу, и Срби из Србиjе то одлично виде. Уместо да у Београду буде памћења свих жртава овог народа, Београд jе средиште империjалног damnatio memoriae, спровођеног у име “евроатлантских интеграциjа”. Срби треба да буду каштиговани као вечити балкански злочинци, а њихови џелати, “браћа Хрвати” треба да уђу у Европску униjу као antemuralle christianitas и бранитељи “европских вреднота”. Србиjански (самопро-кламовани “просрпски”) председник, онтолошки озбиљан попут чивилука, иде широм бивше СФРЈ и извињава се, извињава, само да би потврдио причу о евроусташкоj невиности, и варварству свог народа…

Па ипак, Истина Коjа jе Христос, бачен у jаму Јадовно и заклан у Јасеновцу, вечито васкрсава и побеђуjе. Зато су и сведочења Лазе М. Костића бескраjно драгоцена потврда да jе Истина неуништива, ма шта о томе мислили Вашингтон, Брисел, Загреб [&] домаћи евроуниjати.

Сакупио и обjавио др Лазо М. Костић

Извор: Васељенска




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top