Stevo Lapčević: Neobična freska ležimirskih mučenika

Datum objave: nedelja, septembar 29, 2019
Veličina slova: A- A+

I mada se radujem jer znam da su naši mučenici prisutni na svakoj Liturgiji, uvek mi bude teško jer molitvu, krike, jauke, dozivanje bližnjih i izdisaje naših dedova čujem i dana, kaže prota Miroslav.

Freska ležimirskih mučenika (Fotografije: Stevo Lapčević)

Još od najstarijih dana, u cilju ukazivanja na to da je život hrišćana ispunjen i mukama i stradanjem, te podsticanja na prihvatanje mučeništva kao puta ka spasenju, zidove hrišćanskih svetinja krasile su freske na kojima su prikazivana stradanja najznačajnijih mučenika. Protokom vremena, sledeći tu tradiciju i uvek sa istim ciljem, hrišćanski narodi oslikavali su u svojim bogomoljama slične prizore iz sopstvene istorije. Tako su jedni mučenici smenjivali druge, pa se, gradnjom novih hramova i obnovom starih, preko Kosovskog boja i kosovskih mučenika, stradalnika pod otomanskom okupacijom u srpskim bogomoljama sve češće mogu naći prizori iz Drugog svetskog rata i NATO agresije. Likovi stradalih od ustaške ruke u Jasenovcu, Livnu, Prebilovcima, na Drini… postali su vidljiviji, a sve češće se na zidovima crkava i manastira izobražava i lik Milice Rakić ubijene od strane NATO.

Međutim, ako izuzmemo ikone Svetog Vukašina iz Klepaca i one koje je izradilo sestrinstvo Manastira Jasenovac, retko kada se možemo susresti sa samim činom stradalništva. A kako se i u ovim slučajevima radi o ikonama, to sa punim pravom možemo reći da sam čin stradalništva srpskih novomučenika prilično skromno dospeva na zidove bogomolja.

Međutim, Crkva Svetog velikomučenika Georgija u Ležimiru ima baš jednu takvu fresku. Naime, na velikoj površini, sa leve strane ulaza u Hram, mitrovački ikonopisac Aleksandar Čereković izobrazio je prilikom obnove svetinje koja je trajala između 2008. i 2015. godine  stradanje stotinu ležimirskih mučenika koje su 27. novembra 1943. godine Nemci i ustaše ubili upravo u ovoj Crkvi. Po tome, zločin u Ležimiru, iako se za njega malo zna van Srema, staje rame uz rame sa pokoljem u glinskoj Crkvi i jedini je takav slučaj na prostoru Srbije, baš kao što je i ova po mnogima „neobična“ freska redak primer prikazivanja samog čina stradanja.

Kako nam saopštava ležimirski paroh protojerej-stavrofor Miroslav Josimović, ideja o izobražavanju Svetih ležimirskih mučenika koji, okruženi ustašama, stoje ispred zapaljene Crkve, potekla je od Vladike sremskog Vasilija koji je smatrao da oni koji su nevini u Hramu postradali, u Hramu moraju i ostati kao svedočanstvo o tome kako se u ime Hrista, pravoslavlja i slobode prima mučenički venac.

Crkva u Ležimiru

„Ideja nije bila da bilo koga plašimo, niti da mučeništvo predstavimo kao opomenu, već upravo suprotno, da posvedočimo kako se prima mučenički venac, da još jednom pokažemo da je ispovedanje vere pravoslavne suštinski vezano za stradalništvo i naglasimo da bez mučeništva nema ni vaskrsenja. Ležimirski mučenici nisu uvršteni među svetitelje, ali oni to pred narodom i Bogom jesu i mi se u Ležimiru prema njima tako i odnosimo“, započinje priču prota Miroslav.

I mada brine o parohijanima u susednim selima – Manđelosu u kojem je sagradio Manastir Svetog Vasilija Ostroškog i Šišatovcu, nadaleko čuvenom po svojim manastirima, prota Miroslav ističe da služenje u ležimirskoj svetinji za njega predstavlja najveću čast i obavezu.

„Ležimirska Crkva je zaista mučenička. Bilo je slučajeva da Nemci i ustaše ubijaju u porti, u blizini Hrama, ali je ovo jedini slučaj da je zločin učinjen u samoj bogomolji. I mada se radujem jer znam da su naši mučenici prisutni na svakoj Liturgiji, uvek mi bude teško jer molitvu, krike, jauke, dozivanje bližnjih i izdisaje naših dedova čujem i danas, kako stupim u Hram čiji su stradalnici nepravedno zapostavljeni, a za koji smatram da je, zbog onoga što se u njemu krajem novembra 1943. godine dogodilo jedan od najsvetijih na čitavom srpskom etničkom prostoru“, dodaje prota Miroslav.

Stradanje

A šta se zapravo desilo tog 27. novembra 1943. godine u Ležimiru? Nakon jednog okršaja Nemaca sa partizanima u neposrednoj blizini sela i likvidacije nekoliko za Sremsku Mitrovicu značajnih nemačkih vojnika i nižih oficira, okupator je rešio da se osveti ustaničkom selu. Na dan Svetog Jovana Zlatoustog, 26. novembra, potpomognuti ustašama, Nemci sa 30 tenkova okružuju selo i počinju sa granatiranjem i paljenjem domova. Čitavo selo koje je po poslednjem doratnom popisu brojalo oko 4.000 stanovnika našlo se u panici. Oni koji nisu mogli da pobegnu ka centru, gde se nalazi Crkva, bili su ubijani na licu mesta, a nemali broj njih, starih, nemoćnih i bolesnih, bio je i živ spaljen.

„Po inerciji, narod je počeo da beži prema centru sela. Bilo je tu dece, žena, mlađih muškaraca, staraca i starica. Među onima koji su živi zapaljeni bio je, između ostalih i Sava Jelenić, dečak od 15 godina koji je bio nepokretan. Pošto su ih doveli do Crkve, zatvorili su ih sve u portu i tu su bili do večeri. Deca su plakala, majke molile da ih oslobode, ali okupator, među kojima je bilo i domaćih Švaba i Hrvata nije hteo ni da čuje“, priča Prota Miroslav i dodaje: „Pošto je već pao mrak, a iz straha da bi taoci mogli da pobegnu, zlikovci donose odluku da ih sve pozatvaraju u Crkvu. Tako su ih naterali i zatvorili vrata. Kako je bilo hladno i u Crkvi nije bilo svetla, svedočili su posle neki od meštana, tokom čitave noći mogli su se čuti molitva, jecaji i majke koje su dozivale svoju decu, sve nadajući se da će ipak biti pušteni. Bilo je do tada raznih zlodela i svi su oni to znali, ali retko se dešavalo da Nemci ubijaju decu, nikad da to čine u Crkvi. Ustaše su ih plašile, ali je prisustvo Nemaca pojedincima davalo nadu da ishod nastale tragedije može biti znatno blaži“.

No, kako to obično biva, zlikovci su imali drugačije planove. Te noći, „potpomognuti“ ustašama, Nemci donose odluku da stanovništvo likvidiraju. Da li su baš oni bili ti koji su rešili da monstruozno delo izvrše u samoj Crkvi, ili su tome kumovale ustaše kojima taj vid zločinstva nije bio stran, ostalo je nepoznato. Tek, izjutra 27. novembra, na dan Svetog apostola Filipa krvavi pir je počeo.

„Tadašnji toranj bio je visok 30 metara, pa su Nemci i ustaše rešili da ga miniraju i to tako da se sa sve svodom obruši na narod zatvoren u bogomolji. Tako je i bilo. Toranj je prelomljen na otprilike 27. metru. Pod silinom udara polomio je svod sa kojim je poklopio mučenike. Možete sada misliti kako izgleda kada se na vas obrušava sav taj teret… Kada se slegla prašina, jauci, pomešani sa pokušajima polu-živih ljudi da ispod ruševina izađu još uvek su se čuli. Meštanima je bilo zabranjeno da priđu, a ustašama, umesto za milost i pomoć, to je bio znak da nastave sa svojim zlom. Metkom i nožem ubijan je svako ko je pokazivao znake života. U svemu tome se izvukla jedna devojčica. Njeno ime se danas slabo pamti, ali se zna da se prezivala Laušević i da ju je, legavši na nju, sačuvala baka. Nekoliko dana ona je ranjena ležala gotovo na dnu te gomile da bi se izvukla tek pošto su zločinci napustili selo. Da čitava stvar bude još gora, ona je samo nekoliko dana ranije, bežeći od nemačkog zla, u Ležimir došla iz Grgurevaca“, nastavlja priču Prota Miroslav.

Nakon izvršenog zločina, na lipu preko puta Crkve, ustaše su obesile šezdesetogodišnju Ružu Bujanović. Za opomenu živima. Toga dana, između ostalog, ubijeni su dvogodišnja Vasilija Kelić, osmogodišnja Živana Kelić, njihov otac Đoka Kelić, petogodišnja Anđelka Tošić, trogodišnja Živana Tošić, šesnaestogodišnja Anka Prnjavorac, trogodišnji Marko Obradović, te mnogobrojni članovi porodica Zelenković, Jelenić, Kedić, Tošić, Obradović, Kličarić i drugi…

Obnova

Sve do kraja rata, srušena Crkva i nastradali pod njom ostali su na mestu mučeništva. „Za ukras“, kako su govorile tada ustaše. Tek po okončanju borbi, počelo je raščišćavanje i sahranjivanje pokojnika.

„Svoje najdraže ljudi su prepoznavali po garderobi i nekim detaljima samo njima znanim. Nošeni su u groblje i sahranjivani kraj svojih predaka. Crkva je ostala ruinirana, a mnogi meštani su dugo posle rata, neki od njih sve do svoje smrti, nisu želeli da uđu u Hram. Bili su kivni na Boga, kao da je On bio odgovoran za njihovo stradanje. Neke od tih ljudi, braću i sestre postradalih, uneli su u Crkvu tek za opelo, nakon obnove“, priča Prota Miroslav.

A obnova je počela 2008. godine, kada je, upoznat sa svim što se dešavalo Prota Miroslav novac za radove tražio čak i od nemačke ambasade. Kako kaže, smatrao je da su oni prvi dužni da makar plate materijalnu nadoknadu za ono što su iza sebe u Ležimiru ostavili.

„Međutim, od svega toga, priča Prota, nije bilo ništa. Rečeno mi je da je to svojevremeno Vili Brant „rešio“ sa Titom. Šta kako, Bog zna, tek, kako je „rešeno“ tako je i bilo. Zasukli smo rukave i počeli da dovršavamo ono što su sveštenici pre mene kada, kako i koliko su mogli radili. Nakon sedam godina sve je završeno, a kruna radova je ta freska koju je izradio Aleksandar i novi toranj koji će jednako kao i stari pozivati verni narod na molitvu“, kaže sa radošću protojerej-stavrofor Miroslav Josimović.

Izvor: Stanje stvari

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top