Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Prebilovački biljezi: Ognjište i verige

Datum objave: nedelja, februar 17, 2019
Objavljeno u Prebilovci
Veličina slova: A- A+

U Mirka Buluta, kadgod, svaki razgovor načinjao se i završavao za ognjištem.

Mirko (Mitrov) Bulut
Mirko (Mitrov) Bulut

Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 26. novembra  2017. godine.

Odovud je on ukućanima izdavao svakodnevna zaduženja i primao izveštaje o učinjenom. Pred veče uz mezetluk, lozu i pokoji fildžan obavezne, a jako zaslađene kave – razgovarao se tu sa drugim domaćinima i ostalim ljudima.

– Já! Sad svak’ na svoju stranu, a ja ću sam kuda znam – umeo je bespogovornu naredbu da preokrene u dvosmislenu pošalicu gledajuć me kako se baškarim na sećiji zastrtoj bičaljem, tu odmah naspram ognjišta, gde je običajavao i najviše volio da prilegne poslije obeda da bi, kako je govorio, bar malo ispravio leđa.

Panorama Prebilovaca pred Drugi svjetski rat
Panorama Prebilovaca pred Drugi svjetski rat

Ognjište je zauzimalo središnji dio oniže, neotesanim kamenom ozidane i kamenitim plohama pokrivene kuće, iliti «dimare». Jer, dim iz nje, sve dok ga sasvim razgorela vatra ne proguta, kao iz inata, nije izlazio gore, na za to predviđeni otvor na krovu, nego je, kuljajući, navaljivao na vrata i kraj njih osamljeni prozor, tek nešto širi od puškarnice.

Koliko li je samo puta druga mu žena Mara krajičkom bele marame otirala sa očiju ono malo, preživljenim jadom, preostalih neisplakanih suza.
I kako li je samo opako bogarala!

Čardak Mirka Buluta
Čardak Mirka Buluta

Ovde je, u Prebilovcima – početkom pedesetih godina minulog stoleća – napustivši poratno ubežište u rođaka Bore (otišlog u domazetluk tazbini u Tasovčiće), on opet rasplamsao utuljeni porodični žižak zanavljajući svojim novim porodom bezmalo sav u šurmanačkoj jami istrebljeni naraštaj Mitra «Spuževića». Bejaše to pre nego li je uspio da, poviše dimare, obnovi do u temelje razgrađeni «čardak» – jedinu kuću u Bulutovoj mahali, neznano zašto, dva puta paljenu samo tokom onog drugog velikog rata.

Zidovi u «dimari» već su bili dobrano očadžaveli. Toliko da je po nikad osunčanim budžacima prebivala večita tmina, a mrak se obdan krio tek dopola zavučen u široke pore zidova uvezanih grubo prosijanom pržinom uzetom iz Bregave, uz škrti nadodatak kreča i retkih tragova oduvek skupe cimente.

Mirko i Mara sa unucima
Mirko i Mara sa unucima

Sve je u njoj bilo crno. Osim, od stalno tvrdim žuljevima obraslih težačkih dlanova, bjeličasto uglačanih držalica vila i krasni, sekira i kosa, uredno odloženih u uglu i od brašna pobjelelih naćvi odakle je strina vadila umešanu, ali ipak uvek crnu pogaču. I bjelog sira iz mješine i milodušne mlaćenice iz stapa koji je počivao odmah iza širokog kredenca u kojem je bilo pohranjeno najnužnije posuđe.

Ovamo, bliže ulazu, jedno uz drugo stajala su dva poveća burila, pod kojima je osamareni omatoreli Mulac, nogu pred nogu, na jedvite jade prevaljivao put do i od izvora na Škrci tegleđi, u tada bezvodno selo, taze pitku vodu. A onamo, podalje, ležali su sanduci sa brašnom i, jedan u drugi, sadenuti sepeti, dok se čitavom dužinom i širinom kuće, poviše iznad ognjišta, povijao od pruća nagusto spleteni čerjen, sa otežalim tovarom u arare sabijenog zrnevlja okrunjenog kukuruza.

– Nemoj, bolan ne bio, no zdrav i veseo, zazivati zlo u kuću  – blago me je, začudo, korila Mara dok sam, kao mali, sav zanet nalazio zabavu ljuljajući ogarvljene verige koje su kao sa nebesa, ispod obešenih ovčjih čereka i svinjskih pršuta, dosezale tik do sadžaka na sredini ognjišta, ili u žar zapretenog sača.

To jutro moji su rano otišli u grad. Prespavši, okasnio sam, ali me je na siniji čekao ostavljeni doručak. Taman sam se spustio na šćemliju – kad eto ti strica koji je već oposlio svoje u polju.

– Hoćeš li šta drugo – upita me videvši da se natežem s jelom.

– Mogao bih prvo kavu.

– A, bi li i zapalio jednu – kušao me je, lukavo kao mačak iskosivši zelenkaste, vazda proniciljive oči, gurnuvši preda me metalnu kutiju sa mirisnim, kao dukat žutim, probranim duvanom.

Ognjište

Ukrstili smo poglede i ćutke se (spo)razumeli da će sve ostati samo među nama.

Onda sam posegnuo u gaće gdje sam krio svoju paklicu «Visa».

– Više volim ove sa filterom.

Ukresao sam šibicu i trudeći se da ostavim utisak već oprobanog duvandžije odbio prve dimove.

– E, moj sinko, teško će od tebe ispasti domaćin!

Sevnu misao zbog čega to stric reče. Zbog skupih cigareta? Ili…!? Upitah: Što?

– Sjediš pored vatre, a trošiš šibicu – dodade više kao za sebe, hvatajući mašicama žar da bi zapalio tek zamotanu cigaretu.

Sve mi se vratilo u sećanju dok sam onomad, kao i opet letos stajao na pragu ruine, opet urušenog i raseljenog Mirkovog doma iz kojeg nisu, uprkos trećoj paljevini u minula pola vijeka, u dimu zaborava iščilele moje detinje i najranije momačke drage uspomene.

Autor:  Mladen Bulut

Izvor: Slobodna Hercegovina

Vezane vijesti:

Ako ne bude Kosmeta i Srpske, pitanje je hoće li biti Srbije i Srba uopšte!

Milenko Jahura: Ako Gospod ne čuva grada, uzalud straža ne spava!

PREBILOVAČKE ŽRTVE OPOMINjU NA BESMISAO RATOVA

POKOLj - Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.
POKOLj – Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top