Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Митровданска битка 1992.

Датум објаве: четвртак, новембар 8, 2018
Величина слова: A- A+

Ја, господине председниче, једино признајем суд српског војника и свог мученичког народа. Само њима полажем рачуне и ником више! Нас су сви оставили. Чекају да падне Невесиње, да се проспе Херцеговина.

Фото: ИН4С

Пише: Мишо Вујовић

Командант

„Ви сте тај чувени командант Гушић?”, арогантно му се обратио председник Парламента.

„Чуо сам свашта о вама, и доброг и лошег”, наставио је, састављајући густе обрве испод којих је продорним погледом гледао команданта једне од најуспешнијих бригада Војске Републике Српске.

Пуковник је стајао у полураскораку, у модро зеленом комбинезону, заврнутих рукава до лаката. Сед, кратко ошишан, правилног, мало избораног лица, украшеног плавим очима, десном руком ослоњен на револвер, подсећао је на Ли Марвина из филма

„Дванаест жигосаних”. Посматрао га је нетремице, док су му се уста развлачила у иронични осмех. Убиће нас бахатост политичара, помислио је, стежући руку председнику парламента:

„Ја сам тај Гушић, а ко си ти, жалосна ти мајка, да судиш о мени као војнику и официру? Шта сам ја о вама све чуо, али поштујем вашу функцију! Ја, господине председниче, једино признајем суд српског војника и свог мученичког народа.

Само њима полажем рачуне и ником више!”, бритко, у свом стилу, одбрусио је командант Гуле свом саговорнику. Председник је развукао лице у осмех и одсутно климајући главом покушао да релаксира напетост која је висила у ваздуху.

Односи између војног и политичког руководства током целог рата били су затегнути.

Славољубивост и сујету двојице водећих људи обилато су користили њихови сарадници, копајући сваким даном са обе стране по неки метар канала који их је све више удаљавао. Њихова међусобна дистанца водила је у немогућност да се усагласе ратни циљеви и у једном тренутку је угрозила опстанак Републике Српске.

Командант Невесињске бригаде није се обазирао на ставове политичара.Није се допадао новинарима. Претпостављени у команди Корпуса су га заобилазили у широком луку.

Своју снагу и ауторитет црпио је из народа. Од оснивања бригаде у расулу, средином јуна деведесет друге по повлачењу ЈНА, до Митровдана када је муслиманско-хрватска офанзива на Невесиње ујединила Србе, народ је био подељен у неколико фракција. Невесиње је у почетку представљало јако упориште Српског покрета обнове, или обмане, како су га преосталице СДС-а називале, а што ће се касније и обистинити.

Овај транзитивни покрет изобличења и камелеонско преобраћање њеног лидера брзо ће изгубити на значају у Републици Српској, али ће све до средине деведесет четврте држати нека упоришта захваљујући малобројним официрима, скоро одметнутим од Главног штаба, чија се главна стратегија састојала у развијању бизниса са Хрватима на линији разграничења.

Вујовић, Гушић, Младић

Тихи рат између политичара и официра за неке је трагично окончан, а метак намењен пуковнику, испаљиван више пута, није га погодио. Новица Новичин Гушић, ратно сироче из часне породице, васпитаван у духу традиције, образа, части и достојанства, није се уклапао у лихварску стратегију ратовања, која је од пужева голаћа створила нову богаташку елиту, од дезертера уважене грађане са визијом и материјалном надградњом, како се то некада звало, од часних људи и домаћина сиромахе, од хероја социјалне случајеве.

Командантов отац, Новица, погинуо је у јунском устанку 1941. године у Невесињу. Био је прва жртва устаника. Његова жена, Даринка, била је у шестом месецу трудноће. Носила је двојке. Тома и Новицу, рођене осамдесет три дана по очевој погибији. Новици је оца заменио виспрени и мудри стриц Божо, чије су се процене неких деликатних дешавања брзо обистињавале. Тако је, већ времешни ђед, Божо саветовао синовца како да се чува приликом повлачења из Словеније још 1987. године.

„О чему причаш, стрико?”, питао га је Новица.

„О јадима нашим, Ноле. Пази ко ти држи леђа тамо. Гледај да будеш окружен нашим људима”, упозорио га је стриц приликом одласка у седму прекоманду.

Мариборски корпус, захваљујући неустрашивости Новице Гушића, без губитака људства и технике – до прибора за јело, евакуисао је све из својих објеката.

Пуковник Гушић је једног јутра са пухом пуним експлозива изашао из опкољене команде корпуса.

„Један метак ако буде испаљен на команду, пола Марибора иде у ваздух”,запретио је одлучно и договорио повлачење са простора који само званично припадао Југославији.

Митровдан

„Заратиле двије велесиле сва Хрватска и срез Невесиње”, певали су борци Невесињске бригаде.

Када је након недељу дана надчовечанске борбе успео да одбрани Невесиње, нападнуто од регуларних снага Хрватске војске, ХВО-а (војска херцеговачких Хрвата) и Армије БиХ састављене претежно од муслимана, људи су постали свесни његове снаге и спремности да брани свој град и целу Херцеговину.

Другог дана Митровданске битке упада курир на Пријеким генима истуреном командном месту и рапортира:

„Господине команданте пали су Врањевићи”!

„Како пали, жалосна ти мајка. Ми ту, а пали Врањевићи”.

„Мишо преузми команду, ја идем на Врањевиће да вратим положаје”,наредио је начелнику штаба и нестао из командно-штабних кола. Стигао до Врањевића и заједно са осталим борцима своје бригаде успео да поврати изгубљене положаје.

Само пар сати пре стигао сам у Невесиње, где ме је примио лежерни и доброћудни потпуковник Ковачевић.

„Каква те невоља нагнала да дођеш сад у Невесиње?“, питао ме забринуто потпуковник.

„Ја бих на линију”, одговарам.

„И ја сам хтео али ми је наређено да останем у команди и организујем позадину. Ако се командант јави рећи ћу му за твоју намеру”, казао је Кемо, како су га звали пријатељи, нудећи ми сок и конзерву месног нареска.

„То је све што имамо, ако си гладан узми, рекао је намештајући велике црне бркове налик на две плетенице.

Није ми се јело. Желео сам да што пре напустим ово пусто место притиснуто маглом, суморном неизвесношћу али не и страхом. Све што је могло да носи пушку кренуло је према првим линијама фронта. Из даљине је допирала јека топова, хаубица и вишецевних бацача. Размишљао сам каква катастрофа чека Херцеговину уколико посустане Невесиње.

Моју не баш оптимистичну комбинаторику о евентуалном развоју догађаја прекиде потпуковник Кемо, мада му Добро, како му је било право име боље пристоји.

„Ајде, чека те ауто испред команде. Командант не може да вјерује да се неко усудио да нас у овом паклу посети. Јуче су били двоје из Експреса Раде Бошњак и нека новинарка. Њему се остајало али је она морала да шаље извештај”, рече Кемо пратећи ме према излазу.

„Жарко”, пружио ми је незаинтересовано руку возач кампањоле поцепаног платна на крову. Стари модел Фијатових војних џипова млађи коју годину од мене, а можда смо били и вршњаци, одолевао је зубу времена и немилосрдности рата. Кренули смо котрљаво-скакутавом вожњом због потрошених амортизера. Возили смо се ћутећи уз повремене испитивачке погледе мог сапутника и шофера.

Касније ми је признао да је био у дилеми или сам луд, или бежим од закона, био сам сувише млад да бежим од жене. Није искључио ни могућност авантуризма, али да неког води професионална страст да ставља главу у торбу и иде тамо где му није преша никако му није улазила у главу.

Након пола сата докотрљали смо се до командног места смештеног у командно- штабним колима налик на аутобус.

„Сачекај ту код стражара”, заповедио је озбиљним гласом Жаре.
Из кола се чуо рески глас команданта. Кратке наредбе зачињене са по неком псовком.

Стајао сам у полу савијеном положају испод шаторског крила са слуђеним стражаром увучених врата у раменима, шлемом испод кога је вирио савијени нос скоро спојен са брадом. Ситним пожутелим и промрзлим прстима држао је херцеговачку шкију.

„Ош замотат једну”, питао ме вадећи кесу са дуваном и папирићима.

Захвалио сам се инстиктивно стежући стари „никормат” испод јакне.

„Ђе је тај новинар?”, проломио се глас из командних кола?

Нисам успео да одговорим уследило је ново питање са врата возила на којима је стајао човек у сиво зеленом пилотском комбинезону, заврнутих рукава до лаката.

„Чији си ти новинар?“

„Српски”, одговарам.

„Има ли Срба“, питао се загледан у небо.

„Нас су сви оставили. Обећавају помоћ али је нема. Чекају да падне Невесиње да се проспе Херцеговина”, говорио је огорчено.

„Који је твој наум? Шта хоћеш?”, питао је одсечно.

„Да разговор са Вама, па на прву линију”, одговорио сам.

„Са мном немаш шта да разговараш, а ако имаш м*** иди на прву линију и причај са борцима. Али тамо се гине“, рекао је упозоравајућим тоном.

„Од свог метка и судњег дана нико није побегао пуковниче”, рекао сам док ме је одмеравао испитивачки.

„Маврак”, викнуо је.

„Извол’те господине команданте“, салутирао је возач кампањоле.

„Вози га на Врањевиће и предај команданту батаљона”, наредио је.

Стигао сам на камено поље на коме је праштало са сваке стране. Примио ме доброћудни капетан Тихо Јањић који ће годину и нешто дана касније погинути на Дубишту код Горажда само пар километара даље од места на ком смо се налазили командант Гушић и ја.

Тих неколико дана прве линије Треће Невесиње пушке како су касније назвали Митровданску офанзиву, заувек ће ме везати за ове храбре горштаке.

Биће ми замерено да сам фаворизовао Невесиње али репортажа о тој бици објављена у „Погледима” ни у једном сегменту није глорификовала било кога већ је аутентични запис витештва једног целог народа, укључујући и цивиле, жене и старце који су са пушкама на рамену грабили преко Грепка ка првим линијама одбране.

Епилог драматичних шест дана и ноћи био је 43 погинула и 210 рањених Невесињаца.

Што је огроман број али је права срећа што није вишеструко више људи страдало с обзиром на интезитет борбе, концентрацију усташке артиљерије и бројчану надмоћност снага под командом генерал бојника Јанка Бобетка команданта Главног стожера Хрватске војске.

Аутор: Мишо Вујовић

Извор: ИН4С

Везане вијести:

Митровданске офанзиве симбол побједе

Митровдан-крсна слава БОРС-а, централно обиљежавање у Невесињу (ФОТО/ВИДЕО)

Митровданске битке међу најтежим у протеклом рату


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top